Hilari Klinton i Donald Tramp – glavni takmaci u borbi za “presto sveta”

Ovaj tekst je objavljen u posebnom izdanju lista “Danas” vezanom za američke predsedničke izbore 2016. Autori teksta su dekan Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu prof. dr Dragana Simić i mr Dragan Živojinović sekretar Centra za studije Sjedinjenih Američkih Država Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu.

Ako se po rečima profesora Semjuela Popkina sa Univerziteta Kalifornije San Dijego, američki predsednički izbori mogu svesti na odnos između ponude i potražnje, odnosno da „najvažniji kvalitet koji treba da tražimo kod kandidata jeste da li razumeju razliku između onoga što prodaju (nude) i onoga za čim zapravo postoji potražnja“, veliko je pitanje da li su kandidati dve glavne američke politike stranke za predsednika Sjedinjenih Američkih Država na izborima ove godine, zapravo ono što je toj zemlji  potrebno u ovom trenutku. U svakom slučaju, jasno je da će ličnost predsednika i njegov karakter imati veliki uticaj na unutrašnju i spoljnu politiku još uvek najmoćnije države sveta. Nigde tako snažno kao na primeru predsednika Sjedinjenih Američkih Država ne važi ona Heraklitova izreka da karakter određuje sudbinu čoveka slepom surovošću.

Hilari Klinton – krhki „predator“ u stalnoj potrazi za sigurnošću

Hilari Dajan Rodam Klinton je rođena 26. oktobra 1947. godine u Čikagu, a odrasla u Park Ridžu, Ilinois, u porodici srednjeg imovnog stanja. Posle završene državne osnovne i srednje škole, upisuje političke nauke na Welesli koledžu u blizini Bostona, gde biva zapažena po svom aktivizmu i rukovođenju studentskim organizovanjem. Ipak, ključni preokret u njenom životu dešava se na Pravnoj školi Univerziteta Jejl, gde će kao jedna od samo 27 žena u celoj generaciji, ne samo zavoleti pravo i biti briljantan student, nego i sresti „čoveka svog života“, njenog kolegu i takođe vrlo uspešnog studenta iz Arkanzasa, Bila Klintona.

I tu, kao i kasnije tokom karijere, ona će biti vrlo aktivna kako u studentskom tako i u društvenom i političkom životu. Štaviše, ona i Bil su 1972. godine vrlo aktivno učestvovali u kampanji za predsedničke izbore kandidata Demokratske stranke, Džordža Mekgoverna. Naročito je važan, na početku njene karijere, bio rad u „Children’s Defense“ fondu gde je dala veliki doprinos u borbi  za prava na školovanje dece ometene u razvoju. Prateći Bila, odlazi sa njim u Arkanzas, gde njih dvoje jedno vreme predaju pravo na Univerzitetu Arkanzasa u Fajetvilu i gde će se u  jesen 1975. godine i venčati. Bilovi pokušaji da se domogne visoke funkcije u Arkanzasu urodiće plodom tri godine kasnije, izborom za guvernera Arkanzasa. Bil će već 1980. godine izgubiti sledeće izbore za guvernera a rođenje ćerke Čelsi iste godine, uz velike radosti  roditeljstva,  dovodi ih u tešku finasijsku situaciju u kojoj će upravo Hilari biti ta koja će se svim silama boriti za opstanak porodice. Pokušavajući da isprave greške koje su ih dovele do poraza na izborima, Bil i Hilari se menjaju, prilagođavajući se sredini u kojoj žive, što već na sledećim izborima održanim 1982. godine dovodi do toga da Bil biva ponovo izabran za guvernera Arkanzasa.

Ta njihova sposobnost preobražaja, spremnost na promenu i izuzetne političke veštine, pomoći će da Bil bude guverner Arkanzasa tokom čitave naredne decenije. Kako neki analitičari tvrde, njihov „zajednički politički DNK“ predstavlja jaču vezu između njih dvoje i od samog braka: želja za političkim uspehom drži ovaj par zajedno više nego bilo šta drugo. Svoj vrtoglavi politički uspon Bil Klinton kruniše 3. novembra 1992. godine kada biva izabran za 42. predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Sa druge strane, i kao „prva dama Arkanzasa i  kao „prva dama“ Sjedinjenih Američkih Država, Hilari je bila „stub kuće“, pouzdana podrška svom mužu i aktivan učesnik u javnom životu. Tokom različitih afera koje su obeležile Bilovu karijeru, a koje su doživele svoj vrhunac „aferom Levinski“, Hilari će pre svega pokušati da sačuva svoju i privatnost vlastite porodice što je u vremenima celodnevne medijske prisutnosti skoro nemoguće.

Ova, kako je neki poznavaoci nazivaju, „patološka potreba za privatnošću“ i samo njenim prostorom u javnom prostoru, dovešće je u problem sa korišćenjem privatnog mejla u vreme dok je bila državni sekretar što je, inače, kulminiralo upravo u ovoj izbornoj godini. Od januara 2001. do januara 2008. godine u Senatu Sjedinjenih Američkih Država predstavljala je državu Njujork. Kao senator i supruga bivšeg predsednika, jasno je krčila put ka sledećem cilju kojem je stremila: mestu predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Njen pokušaj da na unutarstranačkim izborima pobedi Baraka Obamu završiće se neuspehom u junu 2008. godine. Sa više od 18 miliona osvojenih glasova na tadašnjim preliminarnim izborima, Hilari se povlači iz predsedničke trke. Samo nekoliko meseci kasnije, međutim, vraća se na velika vrata na američku političku scenu budući da joj novoizabrani predsednik, Barak Obama, nudi mesto državnog sekretara u njegovoj administraciji.

Tokom te četiri godine na mestu državnog sekretara, Hilari će posetiti rekordnih 112 država, pokrenuti neke od važnih inicijativa kao što je strategija „Pivota ka Aziji“ i zadobiti pohvale za svoj rad od strane slavnih veterana američke diplomatije poput Henrija Kisindžera. Naravno, bilo je tu i kontroverzi poput već pominjanog korišćenja privatnog mejla, napada na američki konzulat u Bengaziju i mnogih drugih stvari vezanih za „dinastiju Klinton“. U braku je sa bivšim američkim predsednikom Bilom Klintonom i iz tog braka imaju jednu ćerku i dvoje unučadi. Na konvenciji Demokratske stranke održanoj u Filadelfiji, Pensilvanija, od 25. do 28. jula ove godine izabrana je za kandidata Demokratske stranke na predsedničkim izborima u SAD,  8. novembra 2016.godine.

Donald Tramp – bogati narcis u stalnoj potrazi za pažnjom

Donald Džon Tramp je rođen 14. juna 1946. godine u Kvinsu, Njujork, u porodici bogatog građevinskog preduzimača. Zbog ogromne energije i nestašluka, roditelji su ga već  sa 13 godina poslali u Vojnu akademiju Njujork gde će se naučiti disciplini ali i sposobnosti preživljavanja u svetu bez roditeljske pomoći. Studije ekonomije započinje na Univerzitetu Fordam, a dve godine kasnije prebacuje se na Varton školu finansija i trgovine na Univerzitetu Pensilvanije, gde  će i diplomirati. Poput svojih „ispisnika“ i bivših predsednika, Bila Klintona i Džordža Vokera Buša, uspeva da izbegne odlazak u Vijetnamski rat. Početkom sedamdesetih godina prošlog veka preuzima porodični posao, proširujući ga u toj meri da već osamdesetih postaje velika zvezda i vrlo poznat poslovni čovek. Kao i uvek kad je on u pitanju, međutim, slava je išla ispred njega, odnosno realni poslovni reazultati su često bili mnogo lošiji u odnosu na sliku koja se o tome stvarala u javnosti. Status „selebriti biznismena“ zacementirao je 1983. godine izgradnjom 58 spratova visokog nebodera na Menhetnu koji je nazvao „Trampova kula“ (Trump Tower).

Za sebe često tvrdi da je pravi majstor „sklapanja poslova“ i da mu iskustvo stečeno u svetu krupnog biznisa može biti od velike pomoći i u upravljanju državom. Novac je pored nekretnina, između ostalog, ulagao i u kockarnice, izgradnju golf terena; čak je tokom dugog niza godina bio i suvlasnik kompanije „Mis Univerzum“ i „Mis Amerika“. Ovo njegovo koketiranje sa svetom šou biznisa, odrazilo se i na njegov privatni život, tako da su mu od tri dosadašnje supruge dve bile manekenke a jedna glumica. Vodio je i producirao na televiziji „NBC“ vrlo popularan šou program „Šegrt“ (The Apprentice). Kolokvijalno rečeno, „kamera ga voli“, a on još više voli kamere, do te mere da nikad ne znate kad Donald Tramp glumi, a kad je to stvarni Donald Tramp. To samo govori o tome da i nema neke razlike između javnog i privatnog Donalda Trampa, nego da su godine provedene u javnom životu zapravo potpuno izbrisale to odstojanje. Kako mnogi tvrde, u eri „rijaliti programa“ on je pravi „rijaliti političar“, a parole poput onih da „je svaki publicitet dobar publicitet“ i „što na um to na drum“, kod Trampa, bar za sada, donose rezultat. Uprkos svim kontroverzama koje prate njegov politički nastup, sasvim je jasno da je glavni cilj bio da se bude u centru pažnje i da se ne ostane ravnodušan.

Ako ništa drugo, sama činjenica da je od zvaničnog objavljivanja njegove kandidature, 16. juna 2015. godine, Donald Tramp, poput „političkog cunamija“, za nešto više deset meseci uspeo da osvoji potrebnu većinu  delegata za dobijanje predsedničke nominacije Republikanske stranke, govori dovoljno da je uspeo u svojim namerama. Tramp je svojim politički nekorektnim govorom, stalnim držanjem tenzije i karnevalskom atmosferom na svojim skupovima, uspeo da iskoristi nezadovoljstvo velikog broja građana trenutnim političkim establišmentom u Americi, nudeći previše brza i suviše jednostavna rešenja za složene probleme sa kojima se američko društvo suočava. Ostavljajući daleko iza sebe predstavnike starog republikanskog establišmenta kao što je Džeb Buš ili predstavnike novog republikanskog talasa, kao što su Ted Kruz i Marko Rubio, Tramp je došao u situaciju da tokom naredna dva meseca proba da ponovo sagradi porušene mostove prema onima koje je tako olako vređao i nipodaštavao.

Premda će to biti izuzetno teško, ličnost poput Trampa nikad ne smete sasvim otpisati. Po nekim optimističnim procenama, njegovo lično bogatstvo se procenjuje na 4, 5 milijardi dolara. U braku je sa Melanijom Tramp (devojačko Knaus) i iz tri braka ima petoro dece i osmoro unučadi. Na konvenciji Republikanske stranke održanoj u Klivlendu, Ohajo, od 18. do 21. jula ove godine, izabran je za kandidata Republikanske stranke na predsedničkim izborima u SAD 8. novembra.

Kandidati, karakteri i  kvaliteti idealnog predsednika

Imajući u vidu biografije kandidata kao i dosadašnji tok predsedničke kampanje a sledeći matrice kvaliteta idealnog predsednika koje su utemeljili stručnjaci za ličnost predsednika poput profesora Freda Grinstina sa Univerziteta Prinston, moguće je dati kratku procenu kvaliteta, odnosno vrlina i mana Hilari Klinton i Donalda Trampa. U pogledu veštine u komuniciranju s javnošću, Tramp je majstor svog zanata, kod koga se jasno vidi kojoj publici je upućeno to što govori.

Dalje, način na koji ostvaruje interakciju sa širokim masama školski je primer već pomenutog konstantnog života sa javnošću i od javnosti. Hilari Klinton sa druge strane ima jasan i izgrađen govor osobe koja je dugo u politici, sa jako malo harizmatičnih elemenata u komunikaciji. To može biti veliki nedostatak, pogotovo u njenom pokušaju da dopre do glasača svog nekadašnjeg konkurenta iz kampanje, Bernija Sandersa  Kad je u pitanju organizaciona sposobnost, što je važan kvalitet u zemlji u kojoj morate da upravljate administracijom od nekoliko miliona službenika, Tramp je „one man show“ a njegovo pregovaranje povodom vlasničkih prava prilikom izgradnje „Trampove kule“ navodi se kao savršen, školski primer dobre organizacije i menadžerskih sposobnosti.

Ipak, premda mnogi njegovi saradnici tvrde da se dugo konsultuje pre nego što donese neku važnu odluku, problemi koje je samo tri meseca pred izbore imao sa šefom svoje kampanje te stalne trzavice u izbornom štabu u kom je on zapravo „alfa i omega“ svega, govore da će biti znatnih poteškoća da organizacione sposobnosti iz sveta krupnog biznisa prilagodi svetu visoke politike i donošenja teških odluka. Ni gospođa Klinton ne blista u pogledu ovog kvaliteta, a problemi iz kampanje 2008. godine, pa i u vreme dok je bila državni sekretar a koji sada isplivavaju na površinu, govore da će i ona imati problem da organizuje administraciju na način koji će iz ljudi i političkih ustanova izvući ono najbolje. Sledeći važan kvalitet koji profesor Grinstin ističe jeste politička veština. Jasno je da Tramp već sada ima ozbiljan problem da dopre do članova establišmenta sopstvene stranke, a kamoli do onih koji pripadaju suprotnoj strani političkog spektra. Budući da predsednik SAD, kao šef egzekutive, nema svu vlast u zemlji, nego je deli sa druge dve grane vlasti, postoji ta stalna potreba za „nagodbama i cenkanjem“ između različitih aktera američkog političkog života.

Veliko je pitanje hoće li Tramp uspeti da od ekonomski veštog, postane i politički vešt čovek. Sa druge strane, Hilari je uz svog muža i, još više sama, dobro naučila da pravi kompromise i dolazi do rešenja u situacijama koje podrazumevaju kako pravljenje kompromisa, tako i nametanje sopstvene volje. Nikad kao na ovim izborima, u kojima je data ogromna podrška kandidatima koji nisu deo zvaničnog establišmenta (kao što su sam Donald Tramp kod Republikanaca ili Berni Sanders kod Demokrata) sledeći Grinstinov kvalitet ne dolazi do izražaja. Reč je o političkoj viziji.  Naime, sasvim je jasno, da će se i generacijski, Amerika vratiti na predsednika iz „bejbi bum generacije“, generacije rođene posle Drugog svetskog rata, koja je stasavala šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Predsednik Obama, koji je rođen 1961. godine bio je na neki način  odraz potreba vremena u kom se pojavio, nudeći Americi promenu u vreme kada joj je to bilo preko potrebno. Na sličan način Bil Klinton je pobedio predsednika Buša starijeg, shvatajući da je u vremenu posle kraja Hladnog rata ekonomski boljitak građanima podjednako važan, kao i pitanja nacionalne bezbednosti.

Čini se da su oba ovogodišnja  predsednička kandidata upravo najslabija u pogledu ovog kvaliteta i da će biti veoma teško za svakog od njih da privuku neopredeljene glasače. U vremenu u kome jedina svetska supersila ionako ima problem u određivanju svojih strateških prioriteta, odsustvo političke vizije samo će pojačati njeno lutanje u potrazi za idejom vodiljom u 21. veku. Peti kvalitet na kom Grinstin insistira je kognitivni stil, odnosno „način na koji predsednik procesuira Nijagaru saveta i informacija koji mu dolaze pod ruku.“ Imajući u vidu obim informacija sa kojima se predsednik suočava, belodano je da je ovo vrlo važan kvalitet, pogotovo u današnjem „internet dobu“. Na osnovu svedočenja najbližih saradnika oba kandidata, te na osnovu njihovih dosadašnjih karijera, oboje poseduju ovaj kvalitet. Poslednji, ali ne manje važan kvalitet koji ističe profesor Grinstin je emocionalna inteligencija.

Ova borba protiv samog sebe i pokušaj da se emocije u različitim situacijama u kojima se nalazite kontrolišu na način da vi vladate njima a ne one vama, od suštinske je važnosti pogotovo danas, kad se svaki korak prati i snima i kad je sve dostupno javnosti gotovo u istom trenutku. Budući da je dugo u politici i da je u prošlosti već plaćala cene nekih svojih nekontrolisanih izjava, čini nam se da Hilari Klinton stoji bolje od svog konkurenta u pogledu ovog kvaliteta. Nasuprot njoj, Tramp ima veliku muku da veže jezik; neprikladne reči koje ponekad izgovori nanose štetu kako njegovoj predsedničkoj kampanji, tako i ugledu Sjedinjenih Američkih Država.