Da li je došlo do kraja najduže američke „ekspedicije“?

Nakon skoro 18 meseci pregovaranja u Kataru, Sjedinjene Američke Države i talibani su potpisali mirovni sporazum kojim je okončan najduži sukob koji su SAD vodile. Postavlja se pitanje koji su faktori i uslovi uticali na dve strane da na „punoletstvo“ sukoba zakopaju ratne sekire i krenu putem pomirenja. Detaljnijom analizom može se utvrditi šta su obe strane dobile potpisivanjem mirovnog sporazuma u Dohi i da li on predstavlja kraj ovog sukoba ili pak novi početak.

Postoji nekoliko ključnih aspekata mirovnog sporazuma, kojim se bliže regulišu odnosi između SAD i Islamskog Emirata Avganistana (talibana) u narednom periodu. Predsednik Donald Tramp se obavezao da će SAD i njeni saveznici u narednih 14 meseci povući sve svoje i savezničke snage iz Avganistana. Počev od 10. marta 2020. godine, tokom prvih 135 dana po potpisivanju ugovora, SAD će povući svojih 8.600 trupa i napustiti 5 vojnih baza, dok će ostatak vojnih, savezničkih, privatnih i drugih nediplomatskih snaga povući u drugoj fazi koja traje 9 i po meseci. Zauzvrat, talibani su dužni da ispune dve najvažnije obaveze mirovnog sporazuma: (1) da na svaki mogući način spreče svoje članove, individue i grupe, da na teritoriji Avganistana deluju u cilju narušavanja bezbednosti Sjedinjenih Država i njenih saveznika i (2) da aktivno učestvuju u unutar-avganistanskom dijalogu, koji otpočinje nakon dogovorenog prekida vatre između talibana i vlade Avganistana. Dogovor je trenutno u krizi, budući da sadašnji predsednik Abdulah Abdulah (Abdullah Abdullah) odbija da prihvati rezultate nedavno održanih predsedničkih izbora, koji ukazuju na to da je Ašraf Gani (Ashraf Ghani) odneo pobedu. Rezultat unutrašnjih pregovora treba da bude uspostavljanje trajnog i stabilnog mira između strana koje učestvuju u sukobu više od 40 godina, koje su sukobljene i po etničkoj i verskoj osi.

Podstrek avganistanskom dijalogu treba bude i činjenica da su se SAD obavezale da će urgirati u Savetu bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija da se do 29. maja ove godine uklone sankcije, koje su nametnute pojedincima iz vrhuške talibanske organizacije. Povrh toga, predsednik Tramp se obavezao da će SAD skloniti svoje sankcije koje su nametnule pomenutim liderima do 27. avgusta 2020. godine, na dan održavanja Republikanske nacionalne konvencije u Šarlotu, Savernoj Karolini. Nema sumnje da je Donald Tramp odabrao baš ovaj datum za donošenje odluke o podizanju američkih sankcija, budući da bi taj potez bio predstavljen kao veliki spoljnopolitički uspeh njegove administracije, koja je u jednom mandatu uspela da reši jednu od najvećih američkih spoljnih „boljki“ ikada. Sa druge strane, ukoliko se talibani ne budu pridržavali odredaba sporazuma, tj. ukoliko unutar-avganistanski dijalog ne urodi plodom ili ako se dokaže da su pružali utočište terorističkim organizacijama, Tramp može iskoristiti priliku da na najbitnijem političkom događaju tog meseca najavi retributivne mere odmazde i da na taj način  pojača svoju poziciju protiv budućeg kandidata demokrata.

Avganistan je zbog geo-strateškog položaja tokom cele svoje istorije predstavljao prostor gde su se sukobljavale mnoge civilizacije, svetske i regionalne sile. Današnju „krvnu sliku“ ove države čine Paštuni, Uzbeci, Tadžici i Hazari, od kojih nijedna ne predstavlja većinsku etničku grupu i koji su više decenija, zbog nepovoljne ekonomske situacije i lakšeg vladanja od strane lokalnih elita, postavljane jedna nasuprot drugoj, naglašavajući pre njihove razlike nego sličnosti. Trenutna pat-pozicija oko preuzimanja liderstva nad državom savršeno oslikava višegodišnje iskustvo avganistanske države, tj. podeljenu državu između različitih verskih i etničkih grupa, nesposobnu za vođenje bilo kakve nacionalne, a kamoli međunarodne politike. Upitno je da li će:

  1. doći do dogovora između dva pretendenta na mesto predsednika;
  2. pobednička struja uspeti da se sporazume sa talibanima, inače višedecenijskim protivnikom;
  3. sve strane promeniti percepciju svetske javnosti o Avganistanu kao plodnom tlu za obučavanje i razvoj Al Kaide i drugih terorističkih organizacija.

Kada se ova odluka predsednika Trampa posmatra u svetlu prethodnih spoljnopolitičkih odluka poput atentata na najmoćnijeg iranskog generala Kasima Sulejmanija (Qasim Soleimani), predlaganja radikalnog i za palestinsku stranu neprihvatljivog plana za rešavanje izraelsko-palestinskog sukoba, neuspešnog pregovaranja o denuklearizaciji DNR Koreje i priznavanja Jerusalima kao glavnog grada Izraela – postaje jasno da on koristi svoje spoljnopolitičko delovanje kako bi pripremio i ojačao svoju biračku bazu za predstojeće unutrašnje političke događaje (predsedničke i izbore za Kongres). Imajući u vidu negativan učinak različitih administracija SAD u izgradnji država na Bliskom istoku, a pogotovo u Avganistanu, ostavlja se prostor nekome od kandidata demokrata da iskoristi ovo pitanje kako bi ojačao svoje šanse za nominaciju. Primera radi, Berni Sanders je žestoki protivnik aktivne američke intervencije u unutrašnja pitanja drugih država. Zanimljiva će biti i pozicija Džozefa Bajdena, nekadašnjeg potpredednika SAD tokom dobrog dela 18-godišnjeg sukoba sa Talibanima u Avganistanu, koji se tokom kampanje zalagao za okončanje angažmana SAD u ovoj državi. Zavisno od toga u kojoj meri se strane budu pridržavale potpisanog sporazuma, budući kandidat demokrata bi mogao da iskoristi Trampovo delovanje u rešavanju avganistanskog pitanja kao važan element kampanje za predsedničke izbore 3. novembra.

Ivan Životić