Filip Gordon
Funkcija:
Specijalni pomoćnik predsednika i zamenik savetnika za nacionalnu bezbednost potpredsednice SAD.
Obrazovanje:
Doktorat iz oblasti međunarodnih odnosa na Školi za napredne međunarodne studije (SAIS) Univerziteta Džons Hopkins (1991); diploma master studija stečena na istoj prestižnoj školi (1987); diploma osnovnih studija stečena na Univerzitetu Ohajo (1984).
Život i karijera:
Gordon je paralelno radio na razvoju karijere u nauci i u praksi. Objavio je čitav niz akademskih radova i monografija, i priredio niz zbornika radova sa nekim od najvećih imena u oblasti međunarodne istorije i međunarodnih odnosa, kao što su Džon Luis Gedis i Ernest Mej. Predavao je na nizu prestižnih institucija u Evropi i SAD, a gostujući je saradnik vodećih zapadnih tink-tenkova, među kojima su Savet za spoljne odnose (Council on Foreign Relations, CFR) i Brukings. Nalazio se i na poziciji višeg savetnika u Olbrajt-Stonbridž konslutantnskoj grupi.
Pogled na njegove naučne radove ukazuje nam da je reč o osobi koja je najbliža realističkom promišljanju. U svojoj prošlogodišnjoj knjizi „Losing the Long Game” iznosi tezu da je američki intervencionizam na Bliskom istoku u cilju promene režima i demokratizacije država bio (i jeste) neuspešan i pogrešan izbor za spoljnu politiku SAD. To ne znači da se uvek protivi upotrebi sile u spoljnoj politici. U više navrata je koristio bombardovanje SRJ 1999. godine kao primer uspešne upotrebe ograničene sile (napadi samo iz vazduha i bez postavljanja smene režima kao cilja). U jednom članku u časopisu „The Atlantic” iz 2016. godine potvrđuje i da je zagovarao ograničeno bombardovanje sirijskih snaga Bašara al Asada 2013. godine zbog upotrebe hemijskog oružja (slično onome koje će Tramp izvršiti četiri godine kasnije, a koje Obama 2013. nije sproveo, suprotno Gordonovim savetima). Ipak, iako svakako preferira širenje demokratije kao oblik uređenja širom sveta, smatra i da su različiti oblici intervencija u svrhu uspostavljanja demokratskih režima mahom neuspešni i skupi za SAD, po čemu se razlikuje od liberalnih intervencionista u spoljnoj politici.
Praktično delovanje u domenu spoljne politike započeo je 1998. godine kao direktor za evropske poslove u Savetu za nacionalnu bezbednost predsednika Klintona, što znači da je bio direktno uključen u proces odlučivanja tokom Kosovske krize i potonje NATO agresije na SRJ. Državna sekretarka Hilari Klinton će ga 2009. godine postaviti na mesto pomoćnika državne sekretarke za evropske i evroazijske poslove, pa će se ponovo direktno baviti i Srbijom. Sa ove pozicije će 2013. godine avanzovati na mesto specijalnog pomoćnika predsednika Baraka Obame i koordinatora Bele kuće za Bliski istok, Severnu Afriku i Persijski zaliv, na kome će ostati do 2015. godine.
Stavovi prema Srbiji i regionu
Prve značajne funkcije u vlasti SAD obavljao je na poslovima direktno vezanim za Srbiju, i to asistirajući Bilu Klintonu i kasnije Hilari Klinton. Blizak je i sa Madlen Olbrajt, sa kojom je zajednički priredio i jedan zbornik radova, te u čijoj Olbrajt-Stonbridž grupi je bio angažovan kao konsultant. Sve ovo ukazuje da je njegov okvir kako vidi region u generalno baždaren kroz prizmu događaja iz devedesetih godina i da nije najpovoljniji po Srbiju.
Međutim, Gordon nikako ne spada u „jastrebove”, odnosno ljude koji zagovaraju naročito tvrd pristup prema Srbiji. U periodu od 2009. do 2013. godine bio je jedan od glavnih zagovarača toga da SAD i Srbija moraju da se približe, iako se ne slažu oko statusa Kosova*. Više puta je isticao kako je saradnja dve države u praksi zapravo mnogo bolja nego što to deluje na prvi pogled, naročito u bezbednosnom sektoru, gde je Srbija važan partner SAD.
Smatra da Srbija dugoročno treba da prizna nezavisnost Kosova*, ali da to priznanje treba da podrazumeva i pronalazak rešenja za interes Srba koji tu žive (više puta je pominjao različite oblike samouprave za Srbe kao nužnost) i za srpsku religijsku i kulturnu baštinu. U vreme otvaranja istrage o izveštaju Dika Martija o zločinima OVK na Kosovu i Metohiji je naglašavao je da je neophodno detaljno istražiti sve tvrdnje i kazniti počinioce zlodela ukoliko se navodi potvrde, na osnovu čega deluje i da će zagovarati dalju podršku radu Tribunala za zločine bivše OVK, koji je tokom Trampove administracije ispao iz fokusa SAD.
Pored problema statusa Kosova*, na javnom slušanju u Komitetu za spoljne odnose Senata SAD 2010. godine isticao je i problem funkcionalnosti Bosne i Hercegovine kao jedan od gorućih za stabilnost regiona. Za očekivati je da će zagovarati aktivniju politiku SAD prema BiH. Ipak, treba napomenuti i da je 2011. godine u intervjuu za RTS istakao kako je na narodima u BiH da o tome odluče i da SAD ne očekuju centralizovanu BiH, već opstanak dva entiteta sa visokim stepenom samouprave, ali uz barem minimalnu funkcionalnost državnog nivoa vlasti.
Procena uticaja na politiku prema Srbiji: PERIFERAN UTICAJ
Iako je veoma stručan i za Balkan i ima veliko iskustvo u ovom delu sveta, deluje da će njegov fokus u radu na ovoj poziciji biti na politici SAD prema Bliskom istoku i prema tradicionalnim saveznicima u Evropi (Britaniji i EU).