Istorija Impičmenta – Ako Predstavnički dom odobri barem jedan od članova Impičmenta, predsednik je tehnički impičovan (opozvan) i celi proces stupa u nadležnost Senata. Predstavnički dom onda imenuje članove Kongresa da deluju kao tužioci. Odluka Senata je konačna i ne postoji pravo na žalbu.
Endru Džonson
Endru Džonson je bio samouk čovek, skromnog porekla koji je ipak uspeo da postane potpredsednik Sjedinjenih Američkih Drržava za vreme drugog mandata Abrahama Linkolna (Abraham Lincoln), i posle atentata na njega u aprilu 1865. godine, postao je predsednik.
Rođen u siromašnoj porodici u Raleighu, Severna Karolina i kao dečak Džonson nikada nije pohađao školu. Bio je krojački šegrt i kada je napunio 16 napustio je rodno mesto i nastanio se u Greeneville, Tenesi, gde je pokrenuo sopstvenu uspešnu krojačku radnju.
Oženio je Eliza McCardle, ćerku obućara, koja mu je pomogla da popravi svoje čitanje, pisanje i matematiku. Imali su petoro dece.
Džonson je otrkio da ima dara za javne besede i ušao je u političke vode, zalažući se za interese lokalnih farmera i sitnih trgovaca, nasuprot interesima krupnih zemljoposednika. Njegova karijera doživela je vrtoglav uspon, te je obavljao funkciju gradonačelnika, kongresmena, guvernera i senatora.
Iako je posedovao robove, ostao je lojalan Uniji i odbio je da da ostavku na položaj senatora iz države Tenesi, kada se ta država otcepil, nakon izbijanja Građanskog rata, što je privuklo pažnju predsednika Linkolna.
Linkoln ga je postavio za vojnog guvernera Tenesija, 1862. godine. Kako bi osvojio glasove demokrata, Linkoln (kao republikanac) odabrao je Džonsona (kao demokratu) za svog kandidata za potpredsednika na izborima 1864. godine i odneli su pobedu na predsedničkim izborima.
Nakon atentata na predsednika Linkolna, Džonson je postao predsednik. Ubrzo je nastupilo rivalstvo između njega i Kongresa. Posle pobede u Građanskom ratu, Republikanskom strankom ovladala je radikalna struja, bivši članovi Abolicionističkog pokreta.
Njihov cilj je bio da afroamerikancima daju puna građanska prava. Južne države, sada uključene u Uniju, reagovale su donošenjem „Crnih zakona“ kojima su ograničavali slobode Afromaerikanaca. Između ostalog škole za belce i obojene su odvojene afroamerički oslobođenici- nisu imali pravo da tuže belca, da učestvuju u poroti i policija je imala pravo da ih uhapsi zbog skitničarenja. Johnson je stao na stranu južnih država i zalagao se za postepenu transformaciju, stavljajući veto mnoge zakone koje je donosio radikalni kongres.
Između ostalog Džonson je stavio veto i na Zakon o građanskim pravima (Civil rights act) Smatrao je da će radikalna transformacija podeliti naciju i naškoditi rasnim odnosima.
Kap koja je prelila čašu bila je smena sekretara rata Edvarda Stantona (Edward W. Stanton). Radikalni republikanci činili su 2/3 oba doma Kongresa i pokrenuli su proceduru protiv predsednika. Sa 126 glasova za i 47 protiv pokrenut je postupak impičmenta na osnovu 11 tačaka opružbi.
Tačke od 1 do 8 odnosile su se na nezakonito smenjivanje Stantona sa sa funkcije. Poslednje 2 tačke optužbi odnosile su se na predsednikove zapaljive i skandalozne govore.
Na kraju glasanje u Senatu zavisilo je od glasa jednog radikala, Edmund G. Rosa. Neodlučni mladi radikal glasao je da predsednik nije kriv i Džonson je ostao na mestu predsednika.
Ričard Nikson
Povod za pokretanje impičmenta protiv 37. američkog predsednika je afera Watergate. Naime 1972. godine u toku predsedničke kampanje dva provalnika su uhvaćena u prostorijama Demokratskog nacionalnog komiteta. Prestupnici su uhapšeni. Potonja istraga, kako istražnih organa tako i novinara, naročito Njujork Tajmsa i Vašington Posta, utvrdila je da je jedan od uhapšenih Džejms MekKord (James W. McCord), bio bezbednosni koordinator u Niksonovom Odboru za reizbor.
McCord je pre upada u prostorije Demokratskog nacionalnog komiteta dobio uplatu od 25 000 dolara na svoj račun. Novac je bio prebačen sa računa izborne kampanje predsednika Niksona.
Nikson je nastojao da zataška aferu, koja je bila mnogo dublja od samog upadu u zgradu Demokratskog nacionalnog komiteta. Nikson je naime oformio posebno obaveštajnu jedinicu čiji je zadatak bio da prikupljaju kompromitujuće informacije o predsednikovim političkim rivalima.
Na kraju jedan od njegovih savetnika priznao je da je su predsednik i njegov tim stajali iza afere i da su kasnije pokušali da je prikriju. Savetnik je priznao da je Nikson ugradio mikrofone u Ovalnu sobu kako bi prisluškivao svaki razgovor vođen u njoj od 1971. godine pa naovamo.
Posle toga usledila je bitka oko snimaka sa prisluškivanim razgovorima. Senat je na kraju dobio snimke, sa kojih je bilo jasno da je administracija predsednika bila upletena u špijuniranje rivala i zataškavanje afere. Nikson je podneo ostavku 9. avgusta 1974. godine, kako bi izbegao sramotu i nepovoljno glasanje u Senatu odnosno impičment.
Bil Klinton
Kontroverze oko predsednika Klintona počele su od prvog dana kada je stupio na dužnost 1992. godine. Dve afere su se posebno isticale: Travelgate i Whitewater.
Prva afera odnosni se na naglo i neosnovano otpuštanje službenika Kancelarije za putovanja Bele kuće (White House travel office), čija su mesta kasnije popunili lični prijatelji bračnog para Klinton.
Ova afera dogodila se u maju 1993. godine a već u julu Vins Foster (Vince Foster), zamenik savetnika predsednika za pravna pitanja, (Deputy White House Counsel) pronađen je mrtav u parku nadomak Vašingtona.
Foster je navodno izvršio samoubistvo vatrenim oružjem. No, FBI-u je onemogućen pristup Fosterovoj kancelariji u Beloj kući. Navodno Klintonovi savetnici su ispraznili kancelariju pre nego što je FBI dobio pristup.
U medijima su se pojavile spekulacije o finansijskim malverzacijama Whitewater Development Corporation, kompanije koju je bračni par Klinton osnovao 1978. godine sa dvoje prijatelja iz Arkanzasa. Ove dve afere pokrenule su interesovanje obaveštajnih službi i pravosudnog sistema za delovanje samog predsednika.
Do leta 1994. godine Komitet za bankarstvo, stanovanje i urbanizam Senata započeli su saslušanja povodom afere Whitewater-Madison. Kenet Star (Kenneth W. Starr) je započeo istragu Klintonovih 1994. godine, primarno po pitanju afere Whitewater, no nove afere su se ubrzo pojavile.
Februara 1994. godine Paula Džons (Paula C. Jones) izašla je u javnost sa optužbama da ju je predsednik Klinton seksualno uznemiravao, za vreme mandata guvernera Arkanzasa. Pokrenula je tužbu protiv predsednika a saradnici bračnog para Klinton započeli su negativnu kampanju protiv gospođice Džons, sa ciljem da degradiraju njenu ličnost, kako bi ona povukla tužbu.
No ono što je na kraju poslužilo kao osnova za Impičment jeste afera predsednika sa mladom stažistkinjom u Bijeloj kući, Monikom Luinski (Monica Lewinski). Sama veza počela je 1995. godine a procurela je u javnost u januaru 1998. godine.
Prijateljica gospođice Luinski, Linda Trip, snimala je njihove razgovore i dostavila je date snimke Keneth Starru i njegovim istražiteljima. Predsednik Klinton ke javno negirao vezu sa gospođicom Levinski.
Potonji dokazi i svedočenja gospođice Luinski, nedvosmisleno su dokazali da je odnos između njih zaista postojao. Kada je gospođici Levinski obećana zaštita i imunitet, ona je donela istražiteljima svoju haljinu na kojoj se nalazio i DNK predsednika.
Posle toga predsednik priznaje aferu i priznaje da je lagao javnost. Iako je protiv njega vođen istražni postupak i tužba privatnog lica, rejting podrške predsednika Klintona bio je jako vsok, iznad 60%. Osim toga kada je process Impičmenta na kraju stigao do Senata, republikanci nisu mogli da skupe dovoljno glasova kako bi osudili predsednika.
Predsednikova odbrana tvrdila je da je njegov čin bio nemoralan i nečastan, ali da ne podpada pod “visoke zločine i prekršaje”, te stoga nema osnova za Impičment. Tužioci su pak tvrdili da je predsednik obmanuo javnost i lagao pod zakletvom, te da takvo ponašanje od strane čoveka na najvišoj funkciji u zemlji daje osnov za Impičment.
Glasanjem u Senatu Bil Klinton (Bill Clinton) je proglašen nevinim i napustio je Belu kuću 2001. godine na kraju svog drugog mandata.