Uticaj „trećih“ kandidata na partijski sistem SAD
Svi pokušaji da se u Sjedinjenim Državama stvori uticajna treća partija, naročito neka vrsta socijalističke, radničke ili komunističke partije, ostali su bez uspeha[1]. Partijski sistem SAD se karakteriše kao dvopartijski, sačinjen iz Republikanske i Demokratske partije. Ove dve partije dominiraju političkom scenom od 1860. godine i periodično se smenjuju na čelu institucija SAD. Za druge, kao da nije bilo prostora. Prema profesoru Vučini Vasoviću, postoji nekoliko razloga za neuspeh kandidata trećih partija i samostalnih kandidata u trci za predsednika SAD:
- Faktor samoidentifikacije – dve trećine Amerikanaca svrstava sebe u republikance ili demokrate. Bez obzira na fluidnost partija, partijska identifikacija je prilično visoka i stabilna.
- Faktor dijaloga – Postojeći dvopartijski sistem pruža sasvim dobar okvir za zadovoljavanje potreba za raspravom i kristalisanjem različitih mišljenja za sporna društvena i politička pitanja.
- Većinski izborni sistem – Dvopartijski sistem u kom pobednik uzima sve (winner takes it all), ne ostavlja prostora za kandidate i partije sa slabo razvijenom infrastrukturom na nivou čitave države. Takođe, novac igra veliku ulogu i loši su izgledi bilo koje manje partije da prikupi toliko sredstava koliko imaju postojeće partije i njihovi kandidati da bi bila u stanju da ugrozi dominaciju „magaraca“ i „slonova“.
- Nezastupljenost – Savezne države u kojima ne postoje druge partije ili u kojima su totalna nepoznanica, ostavljaju građanima izbor između dve glavne partije.
- Sistem jednakih šansi i mogućnosti napredovanja – postojanje visokog stepena horizontalne i vertikalne pokretljivosti otvara mogućnost napredovanja, bez obzira na poreklo, pripadnost nekom sloju ili zanimanje, i stoga nema potrebe za nekim kanalima promovisanja pojedinih socijalnih slojeva i klasa.
- Sekundarna socijalizacija – veliki broj imigranata u SAD prihvata američki način života, kulturu, običaje, ponašanje, jezik i slično, te ne postoji prostor za rast pojedinih fundamentalno religioznih ili nacionalističkih partija na tlu SAD.
- Mnogogrupni karakter američkog društva – postoji vladavina većine, ali nijedna grupa nema takvu većinu da bi mogla sama da vlada, te su one prinuđene na saradnju. U slučaju da jedna grupa stekne preveliku moć, ostale deluju kao “regulatorni faktor” koji će to sprečiti.
- Ovakva situacija ne daje prostor radničkim ili socijalističkim partijama za šire delovanje. Dve glavne partije teže da usvoje određene segmente programa manjih partija kako ne bi dozvolili jačanje istih. Primer: Iako se svet suočava se ekološkim problemima, Zelena partija u SAD, ne može značajnije uticati na javno mnjenje, s obzirom da je Demokratska partija velikim delom preuzela ulogu “ekološki svesne” partije.
[1] Vučina Vasović, Savremene demokratije, Službeni glasnik, Beograd, 2008, str. 239.
Pored navedenih razloga za neuspeh “trećih” kandidata, značajno je pomenuti uspeh nezavisnog kandidata, a kasnije i lidera i osnivača Reformističke partije, Rosa Peroa, na predsedničkim izborima 1992. godine.
Sa završetkom Hladnog rata, američka ekonomija ušla je u recesiju, usled velikih ulaganja u vojni budžet. U istom periodu SAD započinju Prvi zalivski rat protiv vojske Sadama Huseina, koji je izvršio invaziju na susedni Kuvajt. Međutim, spoljna politika Džordža Buša Starijeg je od strane američke javnosti smatrana sve manje bitnom sa početkom raspada Sovjetskog Saveza i nestanka straha od “crvene opasnosti”. To je dalo više prostora Demokratama za razgovor o ekonomskom blagostanju građana, ali je otvorilo šansu i za nezavisne kandidate da se nakon velikih turbulencija u drugoj polovini 20. veka čuje i njihov glas.
Zabrinutost javnosti zbog deficita saveznog budžeta i strahovi profesionalnih političara omogućili su da nezavisna kandidatura teksaškog milijardera Rosa Peroa “eksplodira” na političkoj sceni. Pero je bio veliki protivnik Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA) kao i povećanja unutrašnjeg i spoljnog državnog duga. Dok je Pero razmišljao o tome da li da se kandiduje za funkciju, njegove pristalice osnovale su organizaciju kampanje United We Stand America.
U junu 1992. godine, prema Galupovoj anketi, Pero je vodio sa 39% glasova. Međutim, nije bio toliko voljan da sluša svoje savetnike, te je njegova popularnost do sredine jula pala na 25%, dok su njegovi savetnici upozoravali da će, ukoliko nastavi da ih ignoriše, pasti na jednocifrene brojke.[2]
Kada je Peroova podrška pala na 20%, u izjavi za popularni tok šou Leri King uživo (Larry King Live) izjavio je da se povlači iz dalje trke za predsedničku funkciju. Pero je na kraju izjavio da je razlog njegovog povlačenja posledica delovanja republikanskih operativaca koji su pokušali da poremete venčanje njegove ćerke. Bez obzira na razloge za povlačenje, ugled mu je bio jako narušen. Mnogi od njegovih pristalica osećali su se izdanima, a istraživanja javnog mnjenja su nakon toga nastavila da pokazuju silazni trend njegove popularnosti. Ipak, odlučio je da 1. oktobra ponovo uđe u predsedničku trku. Međutim, prethodno povlačenje ga je izuzetno koštala u trci za predsednika. Na kraju, osvojio je 19,7 miliona glasova, što je oko 19% podrške.[3]
Pero se kandidovao i na predsedničkim izborima 1996. godine. Međutim, podrška je bila još manja. Dobio je tek nešto više od 8 miliona glasova birača ili oko 8,4% izašlih na izbore. I posle ovih izbora je bio aktivan u političkom životu SAD, posebno u okviru svoje Reformističke partije. Međutim, nikada se više nije kandidovao za javnu funkciju. Preminuo je 9. jula 2019. godine.
[2] Videti u: “Ross Perot – American Businessman”, Encyclopedia Britannica, dostupno na: https://www.britannica.com/biography/Ross-Perot
[3] Ibidem.
BIBLIOGRAFIJA
- “Ross Perot – American Businessman”, Encyclopedia Britannica, dostupno na: https://www.britannica.com/biography/Ross-Perot
2. Vučina Vasović, Savremene demokratije, Službeni glasnik, Beograd, 2008.