UVOD
Izbor Donalda Trampa za “presto sveta”, u novembru 2016. godine, predstavljao je izrazito neočekivan događaj, sa potencijalom da izazove tektonske promene, kako u američkom političkom životu, tako i u trenutnom međunarodnom poretku. Njegov izborni trijumf je izraz visokog stepena političke polarizacije američkog društva, njegovog nezadovoljstva postojećim međunarodnim liberalnim poretkom, i ekonomskom, ljudskom i moralnom cenom američke uloge u očuvanju i unapređenju tog poretka.
Pristalice ovog poretka su upozoravali da bi Trampov dolazak na poziciju predsednika doveo u pitanje tradicionalnu američku ulogu u svetu, i međunarodni poredak koji su Sjedinjenje Američke Države, zajedno sa svojim saveznicima, gradile, održavale i unapređivale od kraja Drugog svetskog rata. U oblasti unutrašnje politike, Trampovi protivnici i kritičari su ukazivali na neizvesnu budućnost američkih političkih institucija pod upravom novoizabranog predsednika. Oni koji su podržavali njegov uspon do predsedničke funkcije su u njegovoj izbornoj pobedi videli početak dugo iščekivanog nacionalnog oporavka Sjedinjenih Država, i redefinisanja njihovih odnosa sa ostatkom sveta na način koji će doneti više koristi i beneficija SAD.
UNUTRAŠNJA POLITIKA
EKONOMIJA
Poreska reforma, deregulacija i smanjenje državnih izdataka
Ekonomija je činila jezgro Trampove predizborne kampanje, i predstavljala je jedan od glavnih razloga zbog koji se uopšte kandidovao. Biračima je obećavao da će “Učiniti Ameriku ponovo velikom”, što je, pre svega, podrazumevalo ekonomski oporavak, koji bi ostvario kroz preduzimanje mera kojima se smanjuje učešće države u ekonomiji, i reviziju nekih trgovinskih sporazuma koje su zaključile prethodne administracije. Prve dve godine njegovog predsedničkog mandata su predstavljale najpogodniji trenutak za realizaciju ključnih predizbornih obećanja, s obzirom da je njegova Republikanska partija uspela da, na izborima u novembru 2016. godine, osvoji kontrolu nad oba doma Kongresa (Predstavnički dom i Senat).
Republikanci su odlučili da iskoriste navedenu političku prednost i uspeli su u decembru 2017. godine da usvoje poresku reformu, koju je Vol Strit Žurnal (Wall Street Journal) opisao kao najveću reformu američkog poreskog sistema u poslednje tri decenije. Neki od ključnih elemenata ove poreske reforme su bili smanjenje korporativnih poreza i privremeno smanjenje poreza za pojedince. Neki analitičari i Demokratska partija, naročito njena progresivna frakcija na čelu sa Berni Sandersom (Bernie Sanders), oštro su kritikovali ove promene, smatrajući da će od njih najviše koristi imati viša klasa, dok će dugoročno biti štetne po srednju klasu i najsiromašnije slojeve stanovništva. Usvajanje Zakona o smanjenu poreza i radnim mestima (Tax Cuts and Jobs Act) bila je prva velika zakonodavna pobeda za Trampa i Republikansku partiju.
Pored ovoga, Trampova administracija je preduzela niz mera kojima su deregulisani ekonomija i finansijsko tržište, i smanjeni državni izdaci, pre svega u oblasti socijalnih davanja. Ipak, smanjenja socijalnih davanja nisu rezultirala u redukciji celokupne državne potrošnje, jer je njegova administracija povećala državne izdatke u drugim oblastima, kao što su budžet za odbranu ili veterane.
IZBOR NILA GORSIČA I BRETA KAVANOA ZA VRHOVNI SUD
Nil Gorsič (Neil M.Gorsuch)
Tramp je u januaru 2017. godine nominovao Nila Gorsiča za sudiju Vrhovnog suda, kao naslednika konzervativno orijentisanog sudije Antonina Skalija (Antonin Scalia), koji je preminuo u februaru 2016. godine. Od smrti Skalije, Republikanci u Senatu, predvođeni liderom republikanske većine Mičom Mekonelom (Mitch McConell), su uspešno sprečili izbor novog liberalno orijentisanog sudije koji bi zamenio Skaliju. Oni su čekali rezultate predsedničkih izbora u novembru 2016. godine kako bi, u slučaju pobede Republikanskog predsedničkog kandidata, dobili priliku da izaberu konzervativno orijentisanog sudiju za Vrhovni sud. Novog sudiju je, u aprilu 2017. godine, potvrdila Republikanska većina u Senatu. Ovim je Nil Gorsič postao 113 po redu sudija Vrhovnog suda Sjedinjenih Država.
Bret Kavano (Brett Kavanough)
Nominacija i izbor Breta Kavanoa za Vrhovni sud je bio znatno teži i kontroverzniji proces od iskustva kroz koje je prošao Nil Gorsič. Nakon što je sudija Entoni Kenedi (Anthony Kennedy), u junu 2018. godine, doneo odluku o penzionisanju, Tramp je dobio priliku da drugi put nominuje sudiju za Vrhovni sud. On je, u julu 2018. godine, kao Kenedijevog naslednika nominovao Breta Kavanoa (Brett Kavanough), što je naišlo na protivljenje Demokrata, pa čak i nekih socijalno-konzervativnih građanskih udruženja.
U periodu nakon nominacije, Kristin Blejzi Ford je optužila Kavanoa za seksualni napad tokom srednje škole 1982. godine, što je Kavano poricao. Njena optužba je postala dodatna stvar koju je Sudski komitet u Senatu morao da razmatra prilikom odlučivanja o tome da li će se nominacija proslediti Senatu za glasanje o potvrđivanju. Nakon Fordovih optužbi, još dve žene su optužile Kavano za seksualne napade, što je on takođe poricao. Iako je njegova administracija odobrila istragu u slučaj optužbi upućenih prema Kavanou, Tramp je stao u njegovu odbranu, u jednom trenutku čak ismejavajući Fordovu. I Kavano i Fordova su svedočili pred Sudskim komitetom povodom Fordovih optužbi, dok se u pozadini odvijala istraga koju je sprovodio Federalni istražni biro (FBI).
Nakon saslušanja svedoka i razmatranja izveštaja o rezultatima istrage, Sudski komitet je izglasao da se nominacija prosledi ka Senatu koji je potvrdio Kavanoa u septembru 2018. godine. Izbor Kavanoa je bio naročito značajan za Republikance, jer je njegov glas u Vrhovnom sudu bio odlučujući (swing vote), što je predstavljalo veliku političku prednost za njih, naročito u kontekstu odlučivanja o pitanjima oko kojih su Republikanci i Demokrate sve više polarizovani, poput pitanja abortusa, imigracije, religijskih sloboda, prava na nošenje oružja itd.
EKOLOŠKA POLITIKA
Napuštanje Pariskog klimatskog sporazuma i ukidanje i smanjenje ekološke regulative
Klimatske promene mogu se svrstati u grupu pitanja koja postaju sve politički aktuelnija, i koja stvaraju sve veće podele između Demokratske i Republikanske partije. Te podele se sastoje u različitim viđenjima realnosti klimatskih promena, i različitih rešenja za suočavanje sa njima. Tokom svoje predizborne kampanje i predsedničkog mandata, Tramp je izrazio skepticizam prema fenomenu klimatskih promena, smatrajući ga kineskom podvalom koja ima za cilj usporavanje ekonomskog rasta i razvoja Sjedinjenih Država.
Shodno tom uverenju, u junu 2017. godine, izjavio je da će se SAD povući iz Pariskog klimatskog sporazuma, zaključenog 2015. godine od strane njegovog prethodnika Baraka Obame. Smatrao je da Sporazum nanosi štetu američkim radnicima i preduzećima, i da predstavlja mehanizam za redistribuciju američkog bogatstva među ostalim zemljama sveta. Posebno problematična bila mu je odredba sporazuma koja je predviđala finansijsku i tehnološku pomoć nerazvijenim zemljama kako bi uspele da zadovolje određene ekološke standarde. Najava napuštanja Pariskog klimatskog sporazuma predstavlja manifestaciju njegove šire težnje ka reviziji svih sporazuma i aranžmana koje on smatra lošim. Pored povlačenja SAD iz Pariskog klimatskog sporazuma, Tramp je preduzeo niz mera kojima je ograničio i ukinuo neke ekološke regulative usvojene za vreme Obaminog predsedničkog mandata.
IMIGRACIJA
Trampov radikalan stav i predizborna obećanja u vezi sa imigracijom čine jedan od najkontroverznijih delova njegove predizborne kampanje. Tokom kampanje je izjavljivao da će, u cilju suzbijanja ilegalne imigracije, izgraditi zid na granici sa Meksikom, i da će naterati Meksiko da plati izgradnju tog zida. Zauzeo je oštar stav prema DACA (Deferred Action for Childhood Arrivals) programu, obećavajući da će ga ukinuti, i da će masovno deportovati sve ilegalne imigrante iz SAD. Takođe je izjavio da će zabraniti ulazak muslimana u SAD, što je bila njegova možda najkontroverznija izjava kada je reč o pitanju imigracija. Konačno, Tramp je, u kontekstu legalnih imigracija, zagovarao zamenu tzv. imigracije zasnovane na lutriji sa meritokratskim imigracionim sistemom koji favorizuje finansijski nezavisne, visokokvalifikovane migrante, koji govore engleski, i koji ne predstavljaju veliki trošak za državu.
Zid na granici sa Meksikom
Tramp nije uspeo da ispuni svoje predizborno obećanje da će naterati Meksiko da plati izgradnju zida. Tadašnji meksički predsednik, Enrike Penja Nieto (Enrique Peña Nieto) je u više navrata demantovao Trampovu tvrdnju o tome, zbog čega je Tramp počeo da traga za alternativnim izvorima finansija za zid. U januaru 2017. godine, on je izjavio da će nametnuti carine od 20% na proizvode iz Meksika, kao način finansiranja izgradnje zida. Takođe je izjavio da će novi trgovinski sporazum sa Kanadom i Meksikom, zaključen u novembru 2018. godine, poslužiti kao izvor finansijskih sredstava za izgradnju zida. Izgradnja zida na južnoj granici bila je započeta 2018. godine, i finansirana je novcem američkih poreskih obveznika.
Spor oko finansiranja zida, krajem 2018. i početkom 2019. godine, doveo je do blokade vlade koja je trajala 35 dana, i koja predstavlja najdužu blokadu vlade u istoriji SAD. Do blokade je došlo usled Trampovog odbijanja da odobri finansiranje vlade sve dok Kongres ne odobri 5.8 milijardi dolara za izgradnju zida. Kongres je Trampu ponudio 1.3 milijarde dolara, što je Tramp na kraju i prihvatio, nakon čega je proglasio vanredno stanje na južnoj granici, koje je iskoristio da deo finansijskih sredstava namenjenih u druge svrhe, alocira ka izgradnji zida. Nedugo nakon toga, Kongres je doneo rezoluciju kojom je ukinuto vanredno stanje.
Ukidanje DACA programa
DACA program je bio uspostavljen 2012. godine uredbom prethodnog predsednika Obame. Njegovi ključni elementi se odnose na zaštitu od deportacije i obezbeđivanje radnih dozvola za osobe koje su ilegalno ušle u SAD kao deca. Procenjuje se da se u SAD trenutno nalazi od 690.000 do 800.000 lica koje potpadaju pod DACA program. U svojoj predizbornoj kampanji, Tramp je imao mnogo oštriji stav prema DACA programu od onog koji je zauzeo tokom svog predsedničkog mandata. Kao predsednički kandidat, on je obećao da će ukinuti DACA program, smatrajući ga protivustavnim, i da će deportovati sva ilegalna lica iz zemlje.Tokom svog predsedničkog mandata, Tramp je reafirmisao svoju želju da ukine DACA program, ali je istovremeno izrazio spremnost da se postigne rešenje kojim bi im se osigurao put ka državljanstvu.
U septembru 2017. godine, Tramp je najavio okončanje DACA programa i dao Kongresu rok od 6 meseci da dođe do konačnog rešenja. Okončanje DACA programa je podrazumevalo zaustavljanje primanja daljih prijava za DACA program, ali ne i momentalnu deportaciju osoba koje su već prijavljene. Na kraju, DACA program je opstao zahvaljujući odlukama nekoliko federalnih okružnih sudija koji su blokirali implementaciju Trampove odluke, i na taj način obezbedili njegov kontinuitet. Pitanje opstanka programa je i dalje neizvesno, s obzirom da Vrhovni sud treba da odluči da li će povući ili potvrditi odluke federalnih okružnih sudija kojima je blokirana Trampova odluka o njegovom ukidanju.
Zabrana ulaska u Sjedinjene Američke Države
U period od januara do septembra 2017. godine, Tramp je doneo tri uredbe kojima je zabranjen ulazak u Sjedinjene Države za građane iz nekoliko zemalja. Pored mnogih pravnih izazova, ove uredbe su naišle i na masovnu političku opoziciju i proteste širom zemlje.
Prvom uredbom, donetom u januaru 2017. godine, predviđena je zabrana ulaska u SAD za građane iz 7 zemalja: Irana, Iraka, Sirije, Libije, Sudana, Somalije i Jemena, na period od 90 dana, za sve izbeglice na period od 120 dana, i za izbeglice iz Sirije na neodređen vremenski period.
Druga uredba je doneta u martu 2017. godine i njom je Irak uklonjen sa liste zemalja čijim je građanima zabranjen ulazak u SAD.
Poslednjom, trećom uredbom, donetom u septembru 2017. godine, proširena je lista zemalja čijim je građanima zabranjen ulazak u SAD, nakon što su na listu dodati Čad i Severna Koreja, kao i određeni zvaničnici iz Venecuele, dok je Sudan uklonjen sa liste.
Trampova administracija je takođe, u oktobru 2017. godine, donela odluku o zabrani ulaska u SAD za izbeglice iz 11 zemalja: Irana, Iraka, Libije, Sirije, Jemena, Sudana, Južnog Sudana, Somalije, Egipta, Malija i Severne Koreje.
Nakon niza blokada primene uredbi od strane nekoliko federalnih okružnih sudija, odobrenja za njihovu delimičnu implementaciju od strane Vrhovnog suda, tužbi podnetih od strane raznih građanskih udruženja, kao i žalbi koje je Trampova administracija podnela na odluke federalnih okružnih sudova, Vrhovni sud je, u junu 2018. godine, doneo odluku kojom je odobrena implementacija Trampove treće uredbe i njegove odluke o zabrani ulaska u SAD za izbeglice iz 11 zemalja.
ZDRAVSTVO
Ukidanje i zamena Obamakera (Obamacare)
Na svom izbornom putu ka Beloj Kući, Tramp je kritikovao Zakon o zaštiti pacijenata i pristupačnoj nezi (Patient Protection and Affordable Care Act), kolokvijalno poznat kao Obamaker (Obamacare), koji su Demokrate, na inicijativu tadašnjeg predsednika Obame, usvojile 2010. godine. Tramp je obećao da će ga ukinuti i zameniti novim zdravstvenim sistemom, nešto što su Republikanci pokušavali da urade od samog trenutka njegovog usvajanja. Obamaker predstavlja najveću promenu američkog zdravstvenog sistema još od usvajanja Medikera (Medicare) i Medikejda (Medicaid) 1965. godine.
Predstavnički dom je, u maju 2017. godine, izglasao Zakon o američkom zdravstvu (American Health Care Act of 2017), koji je podrazumevao delimično ukidanje Obamakera. Ovaj zakon na kraju ipak nije bio konačno usvojen, jer ga nije izglasala odgovarajuća većina u Senatu. Republikanski senatori su takođe, bez uspeha, pokušali da izglasaju nekoliko svojih verzija zakona o zdravstvenom sistemu. Uprkos većinskoj kontroli nad oba doma Kongresa, koju je stekla na izborima u novembru 2016. godine, Republikanska partija nije uspela da ukine i zameni Obamaker, niti da ga znatno izmeni, ali jeste uspela da kroz usvajanje poreske reforme, u decembru 2017. godine, ukine odredbu Obamakera koja predviđa obavezu građana da imaju zdravstveno osiguranje, ili će biti finansijski sankcionisani (individual mandate).
Ukidanje ove odredbe je bilo predviđeno i samim Zakonom o američkom zdravstvu, kao i zakonima koje su predložili Republikanci u Senatu. Ukidanje i zamena Obamakera je postao još teži zadatak nakon izbora za Predstavnički dom i 1/3 Senata u novembru 2018. godine, koji su rezultirali podeljenim Kongresom, u kojem Demokrate kontrolišu Predstavnički dom, dok su Republikanci ojačali svoju većinu u Senatu.
SPOLJNA POLITIKA
TRGOVINA
Oštra kritika nekih trgovinskih sporazuma, zaključenih od strane prethodnih administracija, činila je jedan od temelja Trampove predizborne retorike u oblasti ekonomije. Određeni trgovinski sporazumi, koje je smatrao eksploatatorskim i štetnim po američka preduzeća i radnike, jedan su od glavnih razloga zbog kojih se kandidovao za predsednika. Obećao je da će napustiti ili izmeniti trgovinske sporazume kao što su TPP ili NAFTA, od koji druge zemlje imaju više koristi, kako bi osigurao trgovinske aranžmane koji su povoljniji za američku ekonomiju.
Napuštanje Transpacifičkog trgovinskog sporazuma (TPP)
Prvi trgovinski sporazum koji se našao na nišanu predsedničkih uredbi novoizabranog predsednika bio je Transpacifički trgovinski sporazum (TPP). Tramp je u ranim danima svog predsedništva doneo odluku o povlačenju SAD iz Transpacifičkog trgovinskog sporazuma, koji je u februaru 2016. godine, zajedno sa ostalih 11 zemalja potpisnica, ispregovarao i zaključio Barak Obama.
Novi trgovinski sporazum sa Kanadom i Meksikom (USMC)
Iste, 2017. godine, Tramp je zajedno sa Kanadom i Meksikom najavio početak pregovora o zaključivanju novog trgovinskog sporazuma koji bi trebao da zameni Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA). Novi sporazum, poznat pod nazivom Sjedinjene Države – Meksiko – Kanada sporazum (USMCA), bio je zaključen na G20 samitu u novembru 2018. godine, ali još uvek nije ratifikovan. Nova verzija NAFTA sporazuma, ili NAFTA 2.0, kako ga neki nazivaju, predstavlja možda najznačajniji trgovinski sporazum koji je Trampova administracija uspela ponovo da ispregovara.
NATO
Dosadašnji odnos Trampove administracije prema NATO-u karakterišu ambivalentnost i nekoherentnost, što je delimično posledica podele između Trampa i ostalih članova njegove administracije oko pitanja važnosti NATO-a za SAD.
Prema Trampovom mišljenju, SAD se nalaze u nefer poziciji u okviru NATO, jer izdvajaju znatno više za zajedničku odbranu nego ostale države članice. Iz tog razloga, on je obećao da će izvršiti pritisak na ostale da povećaju svoju odbrambenu potrošnju na najmanje 2% BDP. On u tom smislu ne predstavlja izuzetak. Mnogi njegovi prethodnici, poput Obame i Buša Mlađeg, su takođe naglašavali potrebu da ostale zemlje članice ispunjavaju svoje obaveze kada je reč o izdacima za odbranu. Ono što pak jeste izuzetak i odstupanje od konvencionalnog američkog pristupa jeste Trampova oštra retorika i skepticizam prema NATO, za koji je rekao da je “zastareo” kao vojno-politički savez, dok je 2018. godine počeo da flertuje i sa idejom o napuštanju NATO.
Takođe je sugerisao da će američka zaštita NATO saveznika zavisiti od toga da li izdvajaju dovoljno za odbranu. Trampova oštra retorika i uzdržanost prema NATO su koegzistirali sa izjavama članova njegove administracije, poput potpredsednika Majka Pensa, o privrženosti Sjedinjenih Država evroatlantskom savezu, i njegovog ogromnog značaja za američke interese. I sam Tramp je delimično korigovao stav prema NATO i američkoj privrženosti članu 5, koji čini osnovu tog vojno-političkog saveza. Međutim, nije prestao da kritikuje svoje NATO saveznike zbog njihove skromne vojne potrošnje.
Trampov bitno drugačiji pristup, u odnosu na prethodnike na mestu predsednika SAD, nije oslabio ambicije NATO da ostane najjači vojno-bezbednosni savez, niti je oslabio ambicije drugih zemalja da postanu članice. Tokom Trampovog mandata NATO je stekao jednu novu članicu – Crnu Goru – dok je Severna Makedonija na korak od članstva (čeka se ratifikacija Protokola o pristupanju od strane Španije). Takođe, u Trampovoj eri je došlo i do rasta odbrambene potrošnje među nekim zemljama članicama, i povećanja broja zemalja članica koje troše najmanje 2% svog BDP-a na odbranu. On je, zapravo, samo ubrzao i učinio urgentnijim proces povećanja vojne potrošnje koji je otpočeo 2014. godine, pre njegovog predsedništva, kao reakcija na rusku aneksiju Krima i sukobe u istočnom delu Ukrajine.
Rusija
Kao predsednički kandidat, a kasnije i kao predsednik, Tramp je pokazivao divljenje prema određenim autoritarnim svetskim liderima, među kojima se izdvaja ruski predsednik Vladimir Putin, zbog čega je privukao kritike mnogih članova Republikanske i Demokratske partije. Zapravo, on je izrazito sklon ka potenciranju dobrih ličnih odnosa sa ključnim svetskim liderima, poput kineskog lidera Si Đinpinga, ruskog predsednika Vladimira Putina, i severnokorejskog diktatora Kim Džong Una. Ipak, njegova pozitivna percepcija ličnih odnosa sa svetskim liderima nije uvek u skladu sa realnim odnosima između njihovih zemalja, što je evidentno u slučaju odnosa između SAD i Rusije pod njegovim mandatom.
Kao i njegov prethodnik, Barak Obama, Tramp je govorio o potrebi “resetovanja” odnosa sa Rusijom i stvaranja većeg prostora za saradnju oko pitanja koja su od zajedničkog interesa, poput borbe protiv terorizma. Ono što je takođe zajedničko kod Trampa i Obame u kontekstu američkih odnosa sa Rusijom, jeste njihov neuspeh da ostvare svoje ciljeve o normalizaciji odnosa i većoj saradnji, te da zaustave dalje pogoršavanje već loših odnosa pod njihovom administracijom. Pored toga što su američki odnosi sa Rusijom tokom Trampovog predsedničkog mandata bili opterećeni istragom u pogledu optužbe o saradnji između njegovog izbornog tima i Kremlja uoči izbora 2016. godine, Trampova administracija je preduzela niz mera koje pokazuju više kontinuiteta sa tradicionalnim konfrontirajućim pristupom prema Rusiji, nego što bi to Tramp možda želeo da prizna.
Trampova administracija je uvela dodatne sankcije Rusiji povrh onih koje su bile već uvedene od strane prethodne administracije. Zapretila je da će uvesti sankcije kompanijama koje učestvuju u izgradnji gasovoda Severni tok 2, usled uverenja da će realizacija tog projekta povećati ruski politički uticaj u Evropi. Iza ovoga se nalazila i Trampova težnja da Evropljanima proda veće količine skupljeg američkog gasa. U nekoliko navrata, različiti događaji, poput napada u Solsberiju, su imali za posledicu novu rundu ekonomskih sankcija, proterivanje ruskog diplomatskog osoblja i zatvaranje ruskih konzulata.
Takođe, Trampova administracija je, uprkos njegovoj kolebljivosti i nevoljnosti, odobrila prodaju oružja rukovodstvu u Kijevu, kako bi mu pomogla u borbi protiv separatističkih snaga u istočnom delu Ukrajine. Ovim je odstupila od politike prethodne administracije, koja je pružala pomoć Ukrajini, ali ne i u vidu smrtonosnog naoružanja, iz straha od eskalacije sukoba. Zatim, Tramp je, u aprilu 2017. i 2018. godine, odobrio ograničene vazdušne napade protiv režima Bašara al Asada u Siriji, koji uživa podršku Rusije, koja je vojno prisutna u Siriji od 2015. godine. Američko napuštanje Iranskog nuklearnog sporazuma u maju 2018. godine je takođe izazvalo negodovanje rukovodstva u Kremlju.
Konačno, Trampova administracija je, u februaru 2019. godine, donela odluku o napuštanju Ugovora o nuklearnim snagama srednjeg dometa (Intermediate-Range Nuclear Forces Treaty – INF), tvrdeći da Rusija ne poštuje ugovor, što je rukovodstvo u Kremlju poricalo. Ovim ugovorom, zaključenim 1987. godine, između tadašnjeg američkog predsednika Ronalda Regana i sovjetskog lidera Mihaila Gorbačova, dve zemlje su se obavezale da će uništiti sve svoje nuklearne i konvencionalne balističke i krstareće rakete, koje se mogu lansirati sa zemlje, i koje imaju domet od 500 do 5500 kilometara. Neki su upozoravali da bi ova odluka mogla da Rusiju i SAD uvuče u uzajamno destruktivnu trku u naoružanju. Iako je napustio ugovor, Tramp je ostao otvoren za pregovore o novom ugovoru koji bi, pored Rusije, uključivao Kinu i neke druge zemlje.
BLISKI ISTOK
Izrael
Tramp je kao predsednik nastavio da održava i unapređuje tradicionalno prijateljske odnose koje Sjedinjene Države imaju sa Izraelom. Tokom svoje predizborne kampanje i predsedničkog mandata, nije sakrivao svoje simpatije prema Izraelu kao glavnom američkom savezniku na Bliskom Istoku.
U predizbornoj utrci, on je, kao i neki njegovi prethodnici, obećao da će premestiti američku ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim, i na taj način priznati sporni grad kao glavni grad Izraela. On je to i učinio u decembru 2017. godine, uprkos upozorenjima o ozbiljnim negativnim posledicama te odluke. On je tvrdio da će ova izuzetno kontroverzna odluka u stvari doprineti procesu pomirenja između Palestinaca i Izraelaca. Takvom odlukom, Tramp je raskinuo sa dotadašnjim američkim viđenjem statusa grada Jerusalima. Od nastanka Izraela kao države 1948. godine, SAD i ostale zemlje sveta su izbegavale da formalno priznaju Jerusalim kao glavni grad Izraela, tretirajući ga kao grad koji pripada i Palestincima i Izraelcima, iz razloga što je pitanje njegovog statusa izuzetno osetljivo, i predstavlja jedan od glavnih predmeta sukoba između Izraelaca s jedne strane, i Palestinaca i šireg arapskog sveta, s druge strane.
Prilikom donošenja odluke, Tramp je naglasio da će njegova administracija nastaviti da podržava tzv. rešenje sa dve države, koje podrazumeva stvaranje palestinske države, i kojim se može utvrditi konačan status grada Jerusalima u skladu sa dogovorom postignutim između dva naroda. Njegova odluka je naišla na veliku međunarodnu opoziciju koja je uključivala i mnoge američke saveznike, poput Nemačke, Francuske i Velike Britanije. Kritičari i protivnici odluke su smatrali da će ona dodatno destabilizovati region Bliskog Istoka, produbiti sukob između Palestinaca i Izraelaca, i samim tim otežati realizaciju mirovnog procesa. Među pobornicima odluke su se nalazili Izrael, mnogi Republikanci i deo Demokrata, ali i američki evanđelisti koji čine ključni deo Trampovog biračkog tela.
Tramp je takođe napravio diskontinuitet u američkoj politici prema Golanskoj visoravni. Golanska visoravan je deo teritorije Sirije koji je Izrael zauzeo u ratu 1967. godine, i formalno anektirao 1981. godine, što međunarodna zajednica nije priznala. Tramp je, u martu 2019. godine, priznao Golansku visoravan kao deo Izraela, tvrdeći da je izraelska kontrola nad ovom teritorijom od vitalnog strateškog i bezbednosnog značaja za Izrael. Ova odluka je takođe privukla veliko međunarodno negodovanje. Kritičari i protivnici takve odluke smatrali su da se njome podriva međunarodna norma o zabrani nasilnog zauzimanja teritorije. Pored toga, neki su ukazivali na to da bi odluka mogla da ojača radikalne elemente kako u Izraelu, tako i među izraelskim protivnicima, čime bi se dodatno destabilizovao već turbulentan i volatilan prostor Bliskog Istoka. Takođe, bilo je kritičara koji su smatrali da bi odluka mogla da naruši američku poziciju u odnosu na rusku aneksiju Krima iz 2014. godine, i utre put ka legitimaciji izraelske kontrole nad delovima Zapadne obale.
Konačno, američko napuštanje Iranskog nuklearnog sporazuma, u maju 2018. godine, je bila još jedna u nizu kontroverznih Trampovih odluka kojom je on ispunio svoje predizborno obećanje, i koje je izraelsko rukovodstvo podržalo. Zbog ovih i brojnih drugih pro-izraelskih odluka Trampove Administracije, izraelski premijer Bendžamin Netanjahu (Benjamin Netanyahu) je rekao da je Tramp „najbolji prijatelj kojeg je Izrael ikada imao u Beloj Kući“.
Islamska država (ISIS)
Tokom svoje predizborne kampanje, Tramp je obećao da će kao predsednik uništiti Islamsku državu (ISIS), i da će se boriti protiv islamskog ekstremizma. ISIS je privukao pažnju svetske javnosti usponom i teritorijalnim širenjem u periodu od 2011. godine, kada je Obamina administracija povukla američke trupe iz Iraka, i kada su u brojnim državama Bliskog Istoka i Severne Afrike izbile masovne demonstracije i sukobi protiv vlasti, koji su kasnije dobili naziv Arapsko proleće.
U vakumu moći koji su Amerikanci ostavili iza sebe nakon povlačenja, te haosu i neredu koji su usledili nakon izbijanja Arapskog proleća, ISIS je uspeo da proširi i uveća svoj uticaj do te mere da je na vrhuncu svoje moći uspeo da kontroliše teritoriju veličine Velike Britanije. Vođa ISIS-a, Abu Bakr al Bagdadi (Abu Bakr al-Baghdadi) je 2014. godine proglasio kalifat Islamske države na delovima teritorije Sirije i Iraka. Deo odgovornosti za uspon ISIS-a Tramp je pripisivao Obami zbog njegove odluke o povlačenju američkih trupa iz Iraka, i njegove politike prema određenim bliskoistočnim i severnoafričkim zemljama u kojima su izbili unutrašnji sukobi. Kao ključne primere pogubne američke politike isticao je Libiju, gde je Obama podržao intervenciju kojom je srušen režim Moamera Gadafija, i Egipat, gde je Obama tražio od egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka da siđe sa vlasti usled masovnih demonstracija.
Tramp je težio ka tome da lokalne snage na prostoru Bliskog Istoka, uz američku podršku, nose najveći teret borbe protiv ISIS-a. U skladu s tim, on je u svom govoru u Rijadu i Ujedinjenim nacijama insistirao na formiranju bliskoistočne koalicije za borbu protiv terorizma. Jedan od glavnih američkih saveznika u borbi protiv terorizma su bili Kurdi, koji su činili veliki deo Sirijskih demokratskih snaga (Syrian Democratic Forces – SDF). Reč je o vojnoj strukturi koja je kontrolisala veći deo severnog i istočnog dela Sirije.
Pre dolaska Trampa na predsedničku funkciju, Obamina administracija je uspela da ostvari značajan napredak u borbi protiv ISIS-a, koji je kasnije, još intenzivnije, nastavila Trampova administracija.
U decembru 2017. godine, Irački premijer je proglasio pobedu nad ISIS-om u Iraku. Isto je učinio i Tramp u odnosu na Siriju u decembru 2018. godine, kada je istovremeno doneo odluku o povlačenju američkih trupa iz Sirije, tvrdeći da su uspešno izvršili svoj zadatak uništenja kalifata.
Trijumfalni pohod protiv ISIS-a je kulminirao američkom operacijom u kojoj je ubijen vođa ISIS-a, Abu Bakr al Bagdadi, oktobra 2019. godine. Na listu velikih dostignuća u oblasti borbe protiv terorizma, Tramp je takođe stavio i ubistvo iranskog generala Kasima Solejmanija (Qassim Soleimani), u januaru 2020. godine, kojeg je smatrao odgovornim za smrt nekoliko stotina američkih vojnika i pružanje podrške određenim terorističkim grupacijama.
Iran
Ključni događaj koji je obeležio odnose između Sjedinjenih Država i Irana tokom Trampovog predsedničkog mandata jeste povlačenje SAD iz Iranskog nuklearnog sporazuma, čime je Tramp delimično ispunio svoje predizborno obećanje. Iranski nuklearni sporazum predstavlja jedno od najvećih spoljnopolitičkih dostignuća Obamine administracije. Bio je zaključen u julu 2015. godine, između Irana i grupacije P5+1, koju čine pet stalnih zemalja članica Saveta bezbednosti UN (SAD, Rusija, Kina, Francuska, Velika Britanija) i Nemačka. Sporazum je predstavljao izraz težnje SAD-a i njegovih saveznika da ograniče i spreče širenje nuklearnog naoružanja, naročito među zemljama koje su antiamerički orijentisane, kao što je slučaj sa Iranom. Njime su privremeno ograničeni kapaciteti i mogućnosti Irana da izgradi nuklearno naoružanje u zamenu za povlačenje ekonomskih sankcija.
U kritikovanju Iranskog nuklearnog sporazuma, Tramp ga je nazvao jednim od najgorih sporazuma koje je ikada video. Smatrao je da je vremenski period ograničenja iranskog nuklearnog programa suviše kratak, te da sporazumom nisu adresirani drugi problemi koji se tiču Irana, poput njegovog raketnog programa, autoritarnog političkog uređenja i malignog spoljnopolitičkog ponašanja. Ukazivao je na to da povlačenje ekonomskih sankcija, koje je predviđeno Sporazumom, omogućava Iranu da u značajno većoj meri finansijski i vojno podržava terorističke grupacije na prostoru Bliskog Istoka, poput Hamasa u pojasu Gaze, i Hezbolaha (Hezbollah) u Libanu.
U ranoj fazi njegovog predsedništva, neki članovi Trampove administracije su uspeli da ga ubede da ne povlači SAD iz Iranskog nuklearnog sporazuma. Međutim, vremenom se sastav administracije menjao u pravcu sve većeg broja protivnika tog sporazuma. Pored toga, Tramp je u protivljenju sporazumu uživao značajnu podršku Republikanaca, dok su se mnoge Demokrate protivili ideji povlačenja iz sporazuma.
U maju 2018. godine, Tramp je doneo odluku o povlačenju SAD iz Iranskog nuklearnog sporazuma, nakon čega je njegova administracija primenila strategiju “maksimalnog pritiska” (maximum pressure strategy) protiv Irana, koja je, pored ostalog, podrazumevala obnovu ekonomskih sankcija. Mnogi su kritikovali Trampovu strategiju prema Iranu, smatrajući da gura SAD i Iran sve bliže ratu, da jača radikalne elemente u Iranu, i da čini ideju o nuklearnom naoružavanju sve atraktivnijom za ovu zalivsku državu. Naime, kritičari su smatrali da bi nuklearno naoružanje omogućilo Hameneiju da odvrati SAD od preduzimanja bilo kakvih ozbiljnih vojnih akcija protiv Irana. Strah od potencijalne američke vojne intervencije u cilju promene režima je naročito bio intenziviran dok je poznati spoljno-politički jastreb, Džon Bolton (John Bolton), obavljao funkciju Savetnika za nacionalnu bezbednost.
Tenzije između SAD i Irana su dostigle svoj vrhunac kada je Tramp odobrio ubistvo iranskog generala Kasima Solejmanija (Qassim Soleimani), koji predstavlja jednu od najznačajnijih nacionalnih figura u Iranu.
Tramp je uspeo da delimično ostvari svoje predizborno obećanje u odnosu na Iran. Povukao je SAD iz Iranskog nuklearnog sporazuma, ali još uvek nije postigao alternativno rešenje kojim bi bile ograničene ili trajno okončane iranske nuklearne ambicije. Uprkos tome što je strategija maksimalnog pritiska znatno oslabila ekonomiju Irana, i samim tim ograničila njegove kapacitete i mogućnosti da finansijski i vojno podržava saveznike i partnere na Bliskom Istoku, Iran i dalje igra važnu političko-bezbednosnu ulogu od Sirije do Jemena.
Sirija
Sjedinjene Države su se vojno uključile u rešavanje sirijske krize nakon što je došlo do rasta i širenja uticaja ISIS-a, koji je uspeo da uspostavi kontrolu nad znatnim delovima Sirije i Iraka. Pored borbe protiv ISIS-a, neki u američkom spoljnopolitičkom establišmentu su zagovarali i rušenje režima Bašara al Asada (Bashar Al Assad), koji je optuživan za masovno kršenje ljudskih prava i korišćenje hemijskog oružja. Hemijsko oružje je bilo upotrebljeno više puta od 2011. godine, kada je počeo građanski rat u Siriji. Obamina administracija je upozorila Asadov režim da će buduća upotreba hemijskog oružja izazvati američku vojnu reakciju. Upotreba hemijskog oružja je za tadašnjeg predsednika Obamu predstavljala “crvenu liniju” čiji prelazak, kako je najavljivao, neće tolerisati. Ipak, kada je do ponovne upotrebe hemijskog oružja u Siriji došlo, Obama nije ostao dosledan u održavanju “crvene linije”, zbog čega je privukao mnoge kritike sa obe strane američkog političkog spektra.
Tokom svoje izborne kampanje, a kasnije i na predsedničkoj funkciji, Tramp je kritikovao Obaminu kolebljivost i nevoljnost da reaguje u slučajevima gde je Asadov režim prešao “crvenu liniju” i upotrebio hemijsko oružje. On je takođe obećao da će povući američke trupe iz Sirije, nakon što se okonča borba protiv ISIS-a, i da ih neće zadržati tamo radi borbe protiv Asadovog režima ili liberalno-demokratske transformacije zemlje, kao što to trenutno SAD pokušavaju u Iraku i Avganistanu. U nastojanju da pokaže da se razlikuje od svog prethodnika oko pitanja “crvene linije”, Tramp je, u aprilu 2017. godine, odobrio lansiranje raketa na sirijsku vazdušnu bazu Šajrat (Shayrat), usled sumnji da je Asadov režim upotrebio hemijsko oružje. Ovaj napad je predstavljao prvu američku intervenciju ovakve vrste od početka građanskog rata u Siriji 2011. godine.
Isto je Trampova administracija učinila u aprilu 2018. godine, kada je zajedno sa Velikom Britanijom i Francuskom bombardovala tri lokacije u Siriji, nakon sumnji da je režim u Damasku nedugo pre toga ponovo upotrebio hemijsko oružje. Ograničeni karakter ovih intervencija sugeriše da je njihov cilj bio sprečavanje dalje upotrebe hemijskog oružja, a ne ostvarivanje nekih širih ciljeva, poput rušenja Asadovog režima.
U decembru 2018. godine, Tramp je izjavio da je kalifat ISIS-a u potpunosti uništen, odnosno da je oslobođena sva teritorija koju je ISIS prethodno kontrolisao. Istovremeno je izjavio da će povući oko 2000 američkih vojnika iz Sirije, tvrdeći da jedini razlog zbog kojeg su uopšte bili u Siriji jeste bila borba protiv ISIS-a. Ova odluka je izazvala ostavku tadašnjeg sekretara odbrane, Džejmsa Matisa (James Mattis). Neki članovi njegove administracije su uspeli da ubede Trampa da produži rok za povlačenje trupa, nakon čega je odlučio da ostavi mali broj vojnika na granici između Turske i severnog dela Sirije. Ovi vojnici su služili kao barijera između turskih snaga i Kurda koji su kontrolisali severni deo Sirije. Tursko rukovodstvo Kurde u Siriji vidi kao ogranak kurdskih separatističkih snaga koje se nalaze u Turskoj, i koje tretira kao teroriste. Kurdi su se pokazali kao vrlo efikasan i pouzdan američki saveznik u borbi protiv ISIS-a.
Ostatak američkih trupa koji su se nalazili na granici, Tramp je iznenadno odlučio da povuče u oktobru 2019. godine bez prethodne konsultacije sa američkim saveznicima i partnerima, nakon čega je usledila turska ofanziva na Kurde u severnom delu Sirije. Kritičari odluke o povlačenju su smatrali da će to povećati uticaj Rusije i Irana, da će stvoriti mogućnost za povratak ISIS-a, i da će napuštanje Kurda urušiti saveznički kredibilitet SAD.
AZIJA
Kina
Kada je reč o spoljnoj politici, odnosi sa Kinom su činili jedan od centralnih delova Trampove predizborne kampanje. On je mnoge ekonomske probleme s kojima su se SAD suočavale, poput nezaposlenosti i izmeštanja američke proizvodnje u druge zemlje, video kao posledicu manipulacije i eksploatacije Amerike od strane Kine i drugih zemalja. Stoga, on je u odnosima sa Kinom najveći fokus stavio na njihovu ekonomsku dimenziju, konkretno na trgovinu. Tramp je u predizbornoj utrci optuživao Kinu za nefer trgovinsko ponašanje koje nije u skladu sa međunarodnim trgovinskim pravilima, i koje znatno ograničava američki pristup kineskom tržištu, što za posledicu ima veliki trgovinski deficit sa Kinom. Među nefer trgovinske prakse Kine, on je pre svega svrstao obimne državne subvencije, krađu intelektualne svojine i manipulaciju valutom.
U trgovinskim barijerama, konkretno u carinama na uvoz, Tramp je video pogodno sredstvo za smanjenje trgovinskog deficita sa Kinom, i način da Kina promeni svoje trgovinsko ponašanje, kako bi kinesko tržište postalo otvorenije za američke proizvode. Takođe je moguće da Tramp smatra da su carine same po sebi dobre, bez obzira na to da li će dovesti do većeg otvaranja kineskog tržišta. Njegova administracija je 2018. godine počela da nameće tarife na određenu vrednost kineskih proizvoda uvezenih u SAD. Ovo je izazvalo odgovor Kine, koja je takođe nametnula carine na određene američke proizvoda koji se uvoze u Kinu, čime je započet trgovinski rat između dve najveće svetske ekonomije.
Pored nametanja tarifa, Tramp je u jednom trenutku, pod izgovorom zaštite nacionalne bezbednosti, zabranio kineskoj kompaniji Huavej (Huawei) da posluje u SAD. Njegova administracija je takođe, u avgustu 2019. godine, zvanično označila Kinu kao manipulatora valutom, što je bilo jedno od Trampovim predizbornih obećanja. Međutim, kasnije je ova oznaka ukinuta.
Nakon gotovo dve godine trgovinskog ratovanja, SAD i Kina su uspele da, u januaru 2020. godine, zaključe trgovinski sporazum koji je doveo do smanjenja tenzija, ali ne i do konačnog rešenja svih trgovinskih sporova između dveju zemalja. Prema ovom sporazumu, Kina se obavezala da će povećati uvoz i kupovinu američkih proizvoda kako bi se smanjio američki trgovinski deficit sa Kinom, dok su se SAD obavezale da će upola smanjiti neke carine, ali ne i da će ih ukinuti. Ovaj trgovinski sporazum predstavlja “prvu fazu” u trgovinskim pregovorima, nakon koje je predviđeno rešavanje ostalih spornih pitanja iz domena trgovine.
Kao što smo mogli videti, do najvećeg zaoštravanja odnosa između Kine i SAD tokom Trampovog predsedničkog mandata došlo je u oblasti trgovine, iako se dve države trenutno suočavaju sa brojnim drugim pitanjima koja mogu biti izvor tenzija. Neka od tih kriznih žarišta su pitanje denuklearizacije Severne Koreje i njenog budućeg položaja na Korejskom poluostrvu, pitanje nezavisnosti Tajvana i pitanje kineskih pretenzija u Južnom kineskom moru.
Severna Koreja
Politika prema Severnoj Koreji u prvoj godini Trampove administracije je podrazumevala podizanje tenzija kroz intenziviranje retoričkog, diplomatskog i ekonomskog pritiska, uz spremnost na bezuslovno pregovaranje sa ciljem da se, po rečima trenutnog državnog sekretara Majka Pompeja (Mike Pompeo), postigne “potpuna, proverljiva i ireverzibilna denuklearizacija” Severne Koreje. Trampov zaokret ka oštrijem pristupu prema Severnoj Koreji je reflektovao njegovo uverenje da umereniji pristupi prethodnih administracija nisu bili naročito uspešni u ograničavanju i okončanju severnokorejskog nuklearnog programa.
Tramp i lider Severne Koreje, Kim Džong Un (Kim Jong-un), su 2017. godine ušli u „verbalni rat“ razmenivši nekoliko zapaljivih izjava. U svom prvom obraćanju Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, Tramp je severnokorejskog lidera nazvao “raketnim čovekom” (rocket man) koji se “nalazi na suicidalnoj misiji za sebe i svoj režim”, i upozorio da će SAD “u potpunosti uništiti Severnu Koreju” ukoliko bude trebala da zaštiti sebe ili svoje saveznike. Takođe je u obraćanju medijima Severnoj Koreji obećao “vatru i bes” ukoliko bude nastavila da preti SAD i njenim saveznicima. Mnogi su kritikovali Trampovu oštru retoriku protiv režima u Pjongjangu, smatrajući da na taj način može destabilizovati Korejsko poluostrvo, izazvati rat između Sjedinjenih Država i Severne Koreje i ojačati veru Kimovog režima u nuklearno oružje kao jedini garant bezbednosti zemlje i opstanka režima.
U svom prvom govoru u Ujedinjenim nacijama, Tramp je takođe pozvao na diplomatsku i ekonomsku izolaciju Severne Koreje, i uskraćivanje bilo kakve druge direktne ili indirektne podrške režimu. Šta više, njegova administracija je nastojala da sarađuje sa Kinom oko vršenja pritiska na Severnu Koreju sa ciljem sprečavanja daljeg razvoja korejskog nuklearnog programa i njegovog eventualnog okončanja.
Pored ovoga, uvedene su dodatne ekonomske sankcije Severnoj Koreji i onim pojedincima koji sarađuju sa Severnom Korejom i na taj način doprinose kontinuitetu i razvoju njenog nuklearnog programa. Uprkos podizanju tenzija, Kimov režim je prihvatio da pregovara sa SAD oko pitanja denuklearizacije Severne Koreje i normalizacije odnosa sa SAD i Južnom Korejom.
Tramp i Kim su se do sad sastali dva puta kako bi pregovarali o pitanju nuklearnog programa Severne Koreje. Njihov prvi samit, održan u junu 2018. godine u Singapuru, bio je ujedno i posledica i podsticaj daljeg otopljavanja odnosa između Vašingtona i Pjongjanga, kao i između Pjongjanga i Seula. Dva lidera su na samitu potpisali dokument kojim su se posvetili “potpunoj denuklearizaciji Korejskog poluostrva”, izgradnji mira na Korejskom poluostrvu, uspostavljanju novih odnosa između dveju zemalja, i pronalaženju i vraćanju ostataka američkih vojnika poginulih u ratu na Korejskom poluostrvu od 1950. do 1953. godine.
Samit u Singapuru je predstavljao prvi ikada sastanak između trenutnog američkog predsednika i severnokorejskog lidera. Tramp je takođe bio prvi američki predsednik koji je u demilitarizovanoj zoni prešao granicu koja se prostire duž 38. paralele, i koja deli dve Koreje. Samit u Singapuru je predstavljao prijatno iznenađenje nakon perioda visokih tenzija i razmene pretnji i uvreda u 2017. godini. U periodu nakon samita, Tramp je uputio nekoliko komplimenata mladom diktatoru i govorio o njihovom dobrom ličnom odnosu.
Pozitivne poruke sa samita su takođe rezultirale u zatvaranju nekoliko nuklearnih postrojenja i privremeno obustavljanje raketnog i nuklearnog testiranja od strane Severne Koreje. Republikanci i mediji naklonjeni Trampu su samit u Singapuru i prelazak granice sa Severnom Korejom hvalili kao velika diplomatska dostignuća, iako su prethodno kritikovali Obamu zbog njegove izjave da je spreman da se sastane i razgovara sa liderima “odmetničkih država” kao što je Severna Koreja.
Drugi samit je bio održan u februaru 2019. godine u Hanoju, u Vijetnamu. Na ovom samitu Tramp i Kim nisu uspeli da postignu dogovor o denuklearizaciji Severne Koreje, jer je Tramp zahtevao potpunu denuklearizaciju, dok je Kim bio spreman na delimičnu denuklearizaciju, kroz zatvaranje nekoliko nuklearnih postrojenja u zamenu za povlačenje svih ekonomskih sankcija. Neuspešni pregovori u Hanoju su označili početak ponovnog kretanja odnosa dveju zemalja u negativnom pravcu, iako su trenutno daleko od stanja u kojem su se nalazili 2017. godine.
Severna Koreja je ponovo počela da testira projektile, istina kratkog i srednjeg dometa, što se nije dešavalo tokom perioda otopljavanja odnosa. Neki analitičari tvrde da će druga spoljnopolitička pitanja, a naročito unutrašnja politička pitanja, poput impičmenta, preokupirati Trampovu administraciju i onemogućiti joj da se adekvatno posveti pitanju severnokorejskog nuklearnog programa. Uprkos neuspešnim pregovorima u Hanoju, Trampova administracija jeste uspela da ostvari određeni napredak u odnosima sa Severnom Korejom.