Posle ostavke Vilijema Rodžersa na mesto državnog sekretara u septembru 1973. Henri Kisindžer će više od dve godine biti istovremeno i državni sekretar i savetnik za nacionalnu bezbednost. Funkcija Pomoćnika predsednika za poslove nacionalne bezbednosti (Assistant to the President for National Security Affairs), kako je glasio njen zvanični naziv, bila je jedna od najprestižnijih u Vašingtonu. Od prvobitne zamisli klasičnog sekretarskog mesta gde će osoba koja je imenovana na taj položaj voditi računa da sednice Saveta za nacionalnu bezbednost budu adekvatno pripremljene i svi materijali stignu na vreme, reformama Dvajta Ajzenhauera a posebno Džona Kenedija, nosioci ove funkcije su znatno dobili na uticaju.
Uporedo sa porastom moći egzekutive i pojave onoga što je Artur Šlezindžer nazvao „imperijalno predsedništvo“, stvari su se, pogotovo u spoljnim i bezbednosnim poslovima, sve više rešavale u Pensilvanija aveniji 1600. Budući da su još od Kenedijevog vremena savetnici za nacionalnu bezbednost i fizički bili smešteni u Beloj kući, blizina predsedniku davala im je dodatnu moć. Imajući u vidu da imenovanje na ovu poziciju ne podleže potvrđivanju u Senatu, na tom mestu su se mogli naći i ljudi koji odgovaraju potrebama, preferencijama i instinktima predsednika a da ne uživaju podršku među dve glavne američke političke stranke. Naprotiv. S obzirom da je Kisindžer sada mnogo više vremena provodio na putovanjima ali i da je kao državni sekretar i fizički bio udaljen od Bele Kuće, ostalo je mnogo prostora za Brenta Skoukrofta kao njegovog zamenika.
I Brent je taj prostor maestralno koristio. Uspevao je da prenese predsedniku različita razmišljanja glavnih ljudi u Savetu za nacionalnu bezbednost, da bude blizak sa njim a da nijednog trenutka ne ugrozi Kisindžerovo prvenstvo i njegov ogromni ego.[1] Svoja neslaganja i drugačija mišljenja je uvek iznosio, ali se trudio da to uradi na način koji ne narušava ničiji autoritet, pogotovo ne pred drugima. To je ono što će kasnije biti poznato kao „pristup časnog posrednika“ (Honest broker approach).[2] Kao pravi timski igrač, sportskim rečnikom kazano, više je razigravao druge nego što je davao golove. Ipak, svima je bilo jasno da je Brent postao nezamenjiv. I kad je 3. novembra 1975. godine i zvanično preuzeo funkciju savetnika za nacionalnu bezbednost bio je to samo formalni čin. Suštinski on je već i kao zamenik obavljao najveći deo tog posla, sa ogromnom radnom energijom, spavajući manje od pet sati dnevno i provodeći prosečno između 90 i 100 sati na poslu, svih sedam dana nedeljno.[3]
Globalna imperija zahtevala je i danonoćnu posvećenost njenih službenika. Ipak, za razliku od svog “selebriti“ prethodnika, on je delovao poprilično tiho i iz senke. Po njemu, savetnik za nacionalnu bezbednost u javnosti treba da se viđa retko a čuje još ređe. U to vreme u Fordovoj administraciji, u jednom trenutku, sekretar odbrane bio je Donald Ramsfeld, šef kabineta Dik Čejni, direktor Centralne obaveštajne agencije Džordž Herbert Voker Buš, potpredsednik Nelson Rokfeler, i naravno državni sekretar – Henri Kisindžer. U menadžmentu takvih sujeta i veličina, Brent Skoukroft je bio nenadmašan. Stavljajući sebe često i na poslednje mesto, nije previše razmišljao o tome ima li to smisla, važnije mu je bilo da se uradi posao i da se održi sistem.
U okolnostima poraza u Vijetnamu, poskupljenja nafte, krize ekonomije, završne faze detanta koji su mnogi kritičari administracije (čak i iz redova Republikanske partije, a posebno Ronald Regan) označavali kao poraz Amerike, te sveukupne krize samopouzdanja, „američki brod trebalo ja održati na pučini“. Ipak, već na izborima u novembru 1976. godine, birači su odgovorili tako što su odabrali različit pristup i neke druge ljude koji će brinuti o njihovoj budućnosti. Dolaskom Džimija Kartera na mesto predsednika Sjedinjenih Američkih Država 20. januara 1977. godine i Zbignjeva Bžežinskog na mesto savetnika za nacionalnu bezbednost, završila se „prva savetnička era“ Brenta Skoukrofta. Svoju prvu „sporednu ulogu“ odigrao je gotovo savršeno, sada je bilo vreme za povlačenje i ponovni rad na sebi.
Dragan Živojinović
[1] Kisindžer ga je čak uzeo za kuma na svom venčanju sa Nensi Magines 30. marta 1974. godine
[2] Šire o konceptu časnog posrednika videti u John P. Burke, Honest Broker? The National Security Advisor and Presidential Decision Making, pp. 1-55.
[3] Videti Bartholomew Sparrow, The Strategist: Brent Scowcroft and the Call of National Security, p. 94.
