Američki predsednički izbori, EU i Balkan

Ovaj tekst je objavljen u posebnom izdanju lista “Danas” posvećenom američkim predsedničkim izborima 2016. Autor teksta je Ivan Vejvoda potpredsednik nemačkog Maršal fonda.

Kada su u pitanju predizborna nadmetanja, verovatno su najduza ona u Americi. Predsednicka predizborna kampanja traje najmanje godinu do godinu i po dana. Iscrpljujuce je za kandidate i za javno mnjenje, posebno za dva kandidata koje izaberu demokratska i republikanska stranka na svojim konvencijama odnosno kongresima tokom jula meseca. Nakon toga ostaje jos gotovo cetiri meseca do 8. novembra kada je izborni dan, uvek utorkom u SAD.

Americko predizborno takmicenje prati ceo svet zbog cinjenice da su SAD i dalje najmocnija drzava na svetu, mada ne vise na onaj nacin na koji su to bili u nekim ranijim razdobljima. Danas u svemu sto Amerika cini na medjunarodnom planu, slagali se ili ne sa onim kako deluju, uvek to cini sa zajedno sa drugima. Ili su to takozvane dobrovoljne koalicije  kao na primer u Afganistanu, ili neposredne uporedne akcije kao ova vojna u Siriji, gde se zajedno sa Rusijom i drugim akterima uporedo trazi i politicko resenje, ili pak multilateralni napori kao u slucaju postizanja dogovora sa Iranom oko njihovog nuklearnog programa.

Kampanja u SAD se razlikuje u ponecemu od svih drugih. Jasno je, i to je posvuda zajednicki imenitelj, da se kao i drugde sve usredredjuje na domacu politiku, na pitanja koja najvise brinu gradjane i gradjanke a to su egizistencijalna pitanja vezana pre svega za standard, plate, zaposlenost odnosno strah od nezaposlenosti.

Kao i delovima Evrope, tako je i u Americi danas cinjenica da vec nekolicinu decenija postpeno raste nejednakost u drustvu, da se bogati sve vise bogate, da zarade srednje klase odnosno kupovna moc u najbolju ruku stagnira ili pada, i da je siromastvo u delovima zemlje i dalje prisutno. Neizvesnost koju ljudi zbog toga osecaju dovela je do situacije da prvi put u anketama javnog mnjenja vec dve tri godine u SAD ispitanici govore da njihova deca nece ziveti bolje nego sto su oni ziveli. To je za americki nacin zivota potresna cinjenica, i neizevesnot za sutrasnjicu koju to stvara podgreva populisticka stremljenja.

SAD uprkos svemu tome ostaju i dalje zemlja gde nameravaju ili sanjaju da odu oni koji ceznu za boljim zivotom, koji zele da izbegnu po zivot opasna, ratna okruzenja, ili da odu iz onih gde nema perspektive za nalazenje posla koji omogucava normalan zivot zasnovan na adekvatnoj zaradi. Americka privreda se relativno brzo oporavila, mada ne u potpunosti od ekonomske krize nastale 2008, nezaposlenost je sa visokih 10% u oktobru 2009, sada u julu pala na 4,9%. Preduzetnicki duh, na zapadnoj obali pre svega , oliceno imenina Apple, Google, Tesla, itd, privlaci mnostvo mladih talenata.

Glavna razlika izmedju predizborne kampanje u SAD i drugim zemljama je u ogromnoj kolicini novca koja se u nju ulaze, u podrsku kandidatima. U kampanji 2012 kada je Barack Obama pobedio Mitta Romneya protosili su prvi $737 miliona a drugi $624 miliona. Ukupno te izborne 2012 za sve izbore, deo senata i ceo donji predstavnicki dom itd, uz predsednicke potroseno je vise od $6 milijardi. Ove sume novca su dodatno omogucene ucescem korporacija u predizbornoj kampanji dozvoljeno odlukom vrhovnog suda SAD januara 2010.godine. Velike se rasprave vode u SAD o tome koliko je ovo stetno ili dobro za sveukupan politicki proces, i sigurno je da ce se jos dugo o tome raspravljati, pa i nastojanja nekih da pred vrhovni sud stave zahtev za ukidanje odluke iz 2010.

U ovoj izbornoj godini se dodatno dogodilo veliko iznenadjenje a to da je u republikanskoj stranci, tokom primarnih izbora za kandidate doslo do potpuno, ni od koga predvidjenog razvoja dogadjaja, da je izabran neko ko uopste nije bio “predvidjen”, naime Donald Trump kao potpuni autsajder. Tokom celog tog razdoblja krajem prosle i pocetkom ove godine, politicari, eksperti, novinari su rekli da je pocetni uspeh Trumpa prolazan i da ce na celnu poziciju republikanske stranke izbiti neko ko poput Jeba Busha. U politici kao i u zivotu uvek treba ocekivati neocekivano.

Izbor Trumpa nametnuo je mnoga pitanja u svim sredinama, pre svega u samoj Americi, pa i sirom sveta, naime kakva ce biti njegova politika domaca i medjunarodna ukoliko pobedi, da li ce vatrena retorika o podizanju zida na granici sa Meksikom, o zabrani ulaska muslimanima u SAD itd, ostati za njim kad i ako zauzme fotelju u Beloj kuci. Neki ugledni novinari poput Carl-a Bernstein-a (poznat po razotkrivanju afere Watergate) rekao je za Trumpa da je “patoloski lazljivac” i “neofasista”. Ugledan republikanac Robert Kagan je rekao “da smo napravili Frankenstajna” unnutar stranke. Republikanska stranka ga je ozvanicila kao njenog kandidata na Konvenciji u Klivlendu u julu mesecu, i stala iza njegove kandidature, mada su neki senatori i kongresmeni “izdvojili misljenje” i ne podrzavaju ga ili to cine polovicno.

Kandidatkinja demokratske stranke, mnogo bolje poznata u krugovima politike, Hillary Clinton, ima takodje znacajni izazov jer kako kazu oni koji mere javno mnjenje njen problem je sto ima nezanemarljiv broj ljudi “koji joj ne veruju”, niko joj ne osporava strucnost i iskustvo s obzirom da je bila senator 8 godina, a potom drzavna sektratarka od 2009-2013, i naravno prva dama 1993-2001. Ukoliko Hillary Clinton pobedi bila bi to prva zena na tom mestu u SAD, nakon prvog afro-americkog predsednika Obame. To su simbolicki veoma znacajni trenuci u zivotu jedne drzave i imaju svoju tezinu u trenutlu ulaska na biracko mesto.

U ovom trenutku zbirne ankete govore u prilog prednosti koju Clinton ima u odnosu na Trumpa. Daleko je medjutim 8. novembar za bilo kakva sigurna predvidjanja.

Predstoje narednih nedelja tri TV rasprave izmedju dva glavna kandidata.

Pitanje spoljne politike kao u svim izborima kazu svi oni koji se time bave mozda zaokuplja, zavisno od trenutka izmedju  5-10% interesa biraca – svi gledaju i zanima ih s pravom ono od cega se zivi.

Medjutim spoljna politika je itekako tema, ako ni zbog cega drugog a ono zbog toga sto je Donald Trump izneo mnoga vidjenja i misljenja koja se ne slazu sa uobicajenim stavovima prethodnih pa ni sa stavovima ove americke administracije: namere da NATO menja svoju ulogu, pozitivan stav prema predsedniku Rusije, odnos prema Meksiku i izbeglicama, odnos prema muslimanima i muslimanskim drzavama, stva prema nuklearnom naoruzanju.

U ovo vreme velikih izazova u svetu sa brojnim kriznim zaristima s pravom se dakle svet pa i Amerika pitaju kakvu ce spoljnu politiku voditi novi predsednik ili predsednica.

Usredsredjujuci se ovde pre svega na nas deo sveta Evropu i onda nas region balkanskog poluostrva treba odmah istaci da ne treba ocekivati nikakve bitnije promene u odnosu na prethodnu administraciju, bez obzira na izjave kandidata republikanske stranke.

Transatlantski odnos, odnos Evrope i SAD predstavlja nezamenljiv odnos. Nakon toliko cesto isticanog zajednickog i trajnog zalaganja za isti vrednosni sistem stvoren posle Drugog svetskog rata (od Povelje Ujedinjenih Nacija pa nadalje) zasnovan na demokratskim nacelima, vladavini prava, ljudskim pravima, dovoljno je pogledati obim razmene izmedju dve obale Atlantika. Americka ulaganja u EU su tri puta veca nego u sve azijske zemlje. EU investicije u SAD su osam puta vece nego u Kinu i Indiju. Upravo su te medjusobne investicije “vazduh” pomocu kojeg disu privrede u SAD i Evropi. Broj radnih mesta i privredni rast koji te investicije generisu predstavljaju zilu kucavicu zbog koje jedni ne mogu bez drugih. I to se nece menjati. Privrede SAD i EU predstavljaju otprilike polovinu svetskog bruto proizvoda.

Nas region je deo Evrope i sve zemlje streme ka cilju pridruzivanja sa EU. SAD snazno podrzavaju to usmerenje sto je jos jednom potvrdjeno nedavnom posetom potpredsednika Bidena. SAD su s pravom, zdravorazumski, ako ni zbog cega drugog onda zbog geografije shvatili da je EU ta koja je stajno mesto, luka, mirovni politicki projekat gde  zemlje Zapadnog Balkana pa dakle i Srbija treba da nadju svoje sidriste, da se pridruze Uniji koja jos uvek broji pola milijarde ljudi i 28 zemalja clanica do izlaska Velike Britanije, bez obzira na sve izazove unutrasnje i spoljne sa kojima se suocava.

SAD su strateski zainteresovane za stabilnu i snaznu EU i Evropu, zbog gore recene privredne medjuzavisnosti, zbog verovanje u isti vrednosni i politicki demokratski sistem, zbog cinjenice da u bezbednosnim pitanjima u izazovnim vremenima mogu da racunjaju jedni na druge, zbog saveznistva u NATO.

Kada se pogleda dubina i intenzitet svekolikih odnosa koje Srbija ima sa EU vidi se da visestuko nadmasuje odnose sa svim drugim zemljama i akterima. Posete EU zvanicnika tokom svih ovih godina od demokratskih promena 2000 su takodje s razlogom mnogo brojnije.

Sve to medjutim ne znaci da SAD nisu prisutne, naptoiv. Od prve posete americkog diplomate Jamesa O`Briena nakon 5 oktobra 2000 do ove poslednje potpredsednika SAD, bilo je niz vaznih poseta : Hillary Clinton dva puta kao drzavna sekretarka 2010 i 2012. Sam Biden je bio kao senator ranije 1993, regionu 2001 i 2015 na samitu predsednika u Zagrebu, pa u Srbiji 2009 i sad opet nedavno. Uvek su zvanicnici dolazili sa istom porukom: podrska evropskom putu i demokratskom reformskom procesu, podrska procesima pomirenja. Strateski interes SAD kao i EU je mir i stabilnost u regionu,  a to znaci jacanje demokratskih ustanova i vladavine prava, postovanje teza i ravnoteza ustanova, drustva i drzave, ljudskih prava.

SAD su kao drzava od 2001 ulozile oko $728 miliona na razne razvojne projekte, americke kompanije su u istom razdoblju investirale oko $3.8 miliarde i pomogle da se time otvori oko 16000 radnih mesta u Srbiji.

Ove godine se takodje u novembru obelezava deset godina od kada je Srbija zajedno sa Bosnom i Hercegovinom i Crnom Gorom postala clanica Partnerstva za mir, NATOa na samitu u RIgi, Letoniji. Danas Srbija ima Individualni akcioni plan o partnerstvu, sto je najvisi oblik saradnje pre zahteva za clanstvo, odnosno pre Akcionog plana za clanstvo. Vojska Srbije ima deset puta vise raznih aktivnosti sa NATO nego sa bilo kojom drugom pojedinacnom zemljom. Ucestvuje u mirovnim misijama UN i EU, a partner u SAD joj je Nacionalna garda drzave Ohio.

Ma ko da bude izabran na mesto predsednika SAD tesko je zamisliti da ce se nesto bitno menjati u politici prema ovom delu sveta. I pre pada berlinkog zida interes SAD, sto se vidi ne samo iz poseta americkih predsednika u razdoblju nakon Drugog svetskog rata, o cemu je ovde s razlogom pisano, jeste bio da Jugoslavija bude stabilna zemlja izmedju dva hladoratovska bloka .Veoma znacajna sredstva su stizala, posebno nakon razlaza sa Sovjetskim Savezom 1948, iz SAD i iz medjunarodnih finansijskih institucija kako bi Jugoslavija zadrzala stabilnost i polozaj, pa i ugled koji imala u svetu.

U drugim istorijskim prilikama na pocetku turbulentnog 21. veka kontinuitet u toj politici, danas prema Srbiji i regionu postoji.