Uprkos tome što je od preuzimanja funkcije 46. predsednika Sjedinjenih Američkih Država prošlo tek mesec dana, Džozef Bajden je suočen s nizom kako domaćih tako i međunarodnih kriza. Od virusa korona i posledica koje pandemija ostavlja, pa do očekivanja američkih saveznika, koji računaju na to da će se nova administracija vratiti starom multilateralnom povezivanju. Ipak, dilema koju postavlja rok za povlačenje američkih trupa iz Avganistana iznedriće odluku koja bi potencijalno mogla da obeleži njegov mandat.

Kao i njegova dva prethodnika, i Bajden je izjavio da želi da stavi tačku na „večne ratove“. Međutim, situacija u Avganistanu mu se može isprečiti u ostvarenju tog obećanja. Trampovo potpisivanje sporazuma sa Talibanima februara prošle godine, dalo je Sjedinjenim Državama rok za povlačenje svojih trupa od 14 meseci. Zauzvrat, pobunjenici su se obavezali da će sprečiti korišćenje Avganistana kao baze delovanja međunarodnih terorističkih organizacija, kao i da će s predstavnicima avganistanske vlade sesti za pregovarački sto po pitanju prekida vatre.

Skoro godinu dana kasnije, talas napada na civile pogodio je Avganistan. Lekari, sudije, učitelji, verske vođe, novinari, borci za ljudska prava povređeni su ili ubijeni u nizu skorašnjih napada. U septembru je američka ambasada u Kabulu upozorila da su žene u posebnom riziku da budu mete ekstremističkih grupa. Od tada, broj žena koje su povređene ili kojima je prećeno bio je u stalnom porastu.

Bajden sada mora doneti odluku da li će ispoštovati sporazum sklopljen pod prethodnom administracijom i povući trupe do 1. maja ili će pak odlučiti da produži američko vojno prisustvo u Avganistanu. Analitičari kažu – ne postoji najbolja opcija, samo ona koja je najmanje loša po Sjedinjene Države i njihove saveznike. Kao potpredsednik za vreme mandata Baraka Obame, Bajden je upozoravao da bi SAD trebalo da ograniče vojno prisustvo u Avganistanu, dok mu njegovi savetnici sada skreću pažnju da bi naglo povlačenje trupa moglo da dovede do pada avganistanske vlade, zaoštravanja sukoba unutar države i dodatne destabilizacije ionako turbulentnog regiona.

Američki ministar odbrane Lojd Ostin rekao je da napredak ka miru u Avganistanu i okončanju američkog vojnog prisustva zavisi od smanjenja napada Talibana. Međutim, nije rekao da li će SAD ispoštovati krajnji rok za potpuno povlačenje trupa ili će Amerika i njeni NATO saveznici pokušati da ispregovaraju duže zadržavanje makar dela svojih trupa. „Svesni smo rokova, ali to želimo da radimo metodično. Usredsređeni smo na to da donosimo ispravne odluke i proćićemo kroz ovaj proces temeljno“, rekao je Ostin.

Na osnovu izjava zvaničnika NATO može se zaključiti da se njihove trupe neće povući do 1. maja. Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg više puta je isticao da će se „NATO povući kada za to bude vreme“, ali isključivo bez opasnosti da se ugrozi dosadašnji postignut napredak. „U ovom trenutku nismo doneli odluku o našem budućem prisustvu u Avganistanu. Mirovni proces je najbolji način da se zaustave godine nasilja, ali pregovori su krhki, a napredak spor. Sada je prioritet da se ide ka miru, sve strane moraju da shvate dobrobit toga. Talibani moraju da smanje nivo nasilja i da ispune dogovor da prestanu da sarađuju sa terorističkim grupama, to je veoma jasno rečeno i ponovljeno mnogo puta“, naveo je generalni sekretar NATO.

Ako uzmemo u obzir da su se na dvodnevnim razgovorima ministara odbrane zemalja članica NATO Ostin i Stoltenberg saglasili da je vreme za ojačavanje transatlantskih veza, vrlo je moguće da će Sjedinjene Države stati uz svoje saveznike i po pitanju Avganistana. S druge strane, Talibani su nedvosmisleno istakli da nikakvo pomeranje roka ne dolazi u obzir i da će, u slučaju takvog scenarija, pokrenuti ponovo napade na američke i NATO trupe.

Nesumnjivo je da Sjedinjene Države revidiraju sporazum koji je Tramp postigao sa Talibanima i da postoje veliki izgledi da će pokušati da pronađu način da ostanu u Avganistanu i posle dogovornog roka, čemu će se sigurno najviše radovati aktuelni avganistanski predsednik Ašraf Gani. Na gorepomenutim sastancima s zvaničnicima NATO, Ostin je uveravao saveznike da „Sjedinjene Države neće preduzeti ishitreno povlačenje iz Avganistana koje dovodi u pitanje njihove snage ili reputaciju alijanse“.

Nešto ranije na virtuelnom sastanku Minhenske bezbednosne konferencije, predsednik Bajden nije dao naznake u vezi plana povlačenja američkih trupa iz Avganistana. Obećao je samo da će podržati mirovni proces i osigurati da se Avganistan ne vrati na polaznu platformu za međunarodne terorističke napade.

Nesumnjivo je da je na Americi i njenim saveznicima velika dilema. Ukoliko odluče da prekrše sporazum i ostanu u Avganistanu, NATO i SAD trupe će ponovo biti na meti talibanskih napada i svi koraci ka mirovnim pregovorima nesumnjivo će biti „bačeni u vodu“. Pogotovo imajući u vida da nije očekivano da će u takvim okolnostima talibanska strana želeti da se ponovo nađe za pregovaračkim stolom. S druge strane, ukoliko se američke i NATO trupe povuku, jasno je da će se sukobi unutar države nastaviti, bez naročitih izgleda za postizanje mira. SAD pak mogu Talibanima da pošalju jasnu poruku – najbrži način da se izvedu američke trupe iz Avganistana jeste postizanje mirovnog sporazuma. Međutim, poruka ne sme biti upućena samo Talibanima. Ganiju, koji strahuje da bi unutaravganistanski sporazum mogao označiti kraj njegovog mandata, Vašington mora nedvosmisleno staviti do znanja da neće tolerisati kvarenje mirovnog procesa.

Međutim, bez usaglašenih napora SAD i drugih ključnih aktera, Avganistanom može zavladati haos nasilja, koji bi mogao da destabilizuje region, podstiče terorističke grupe i pokrene još jednu izbegličku krizu velikih razmera, te se mora imati u vidu da ono što se dešava u Avganistanu nesumnjivo ima i globalne posledice.

Ivana Janković