Četrdeset i šesti predsednik SAD Džozef Bajden potpisao je prvog radnog dana 17 izvršnih uredbi, od kojih je jedna imala naročiti odjek u javnosti – ponovno pridruživanje Pariskom klimatskom sporazumu.

Ovaj potez sugeriše da bi borba protiv klimatskih promena mogla biti frontalna strategija njegovog mandata, s obzirom da je u svom inauguralnom govoru naglasio da Amerika mora da odgovori na sve razornije posledice koje ostavlja „klima u krizi“ (climate in crisis). Od sedam najhitnijih prioriteta administracije Bajden-Haris, adresiranje „klimatske urgentnosti“ nalazi se na drugom mestu, odmah nakon stavljanja pod kontrolu pandemije virusa COVID-19. Brojne su najave i politike na osnovu kojih se očitava momentalni otklon nove demokratske administracije od nasleđa prethodne republikanske, međutim nigde ta razlika nije toliko ogoljena kao u spremnosti da se upregnu značajni resursi i sredstva u borbi protiv klimatskih promena.

Stanje stvari u nauci i nasleđe administracije Donalda Trampa

Zatvaranje nacionalnih ekonomija, kao jedna od mera protiv širenja pandemije, imalo je pozitivne efekte na umanjenje zagađenja vazduha tokom prolećnih i letnjih meseci 2020. godine (usled drastično smanjenog avio-saobraćaja). Međutim, ova nenameravana posledica može da navede posmatrača na pogrešan zaključak da se na taj način nešto uradilo ili doprinelo u odgovoru na klimatske promene.

Prošla godina je statistički izjednačena sa zvanično najtoplijom 2016. godinom od kako su za to uspostavljena merenja, dok je protekla dekada 2011-2020 najtoplija u zabeleženoj istoriji, kao deo dugoročnog trenda globalnog zagrevanja koje je propraćeno narastajućim nivoom mora, sve učestalijim uraganima i požarima, te rapidnom acidifikacijom okeana i urušavanjem biodiverziteta. Prema Svetskoj meteorološkoj organizaciji, najtoplije izmeren petogodišnji period na planeti upravo je 2016-2020, međutim politički diskurs ovog perioda u SAD odvijao se u sasvim drugačijem pravcu.

U trci za mesto republikanskog predsedničkog kandidata 2016. godine Donald Tramp je, sada već antologijski, izjavio da nije „vernik“ u objašnjenje da su ljudi u velikoj meri odgovorni za globalnu promenu klime. Svoje stavove da je globalno zagrevanje obična „podvala“ ili „dizajnirana kineska šema kako bi se američka proizvodnja učinila nekonkurentnom“ često je objavljivao na tviteru i u „šali“.

Sa druge strane, u intervjuima za Washington Post ili NY Times sporadično su se mogli čuti nešto iznijansiraniji pogledi u kojima nije sporio da postoji promena klime, ali da on „ne veruje“ da je taj fenomen prouzrokovan delovanjem čoveka. Naročito nije smatrao da je to „najveći rizik po svet“, iako je bio svestan da je to mišljenje imao predsednik Obama. Trampovo viđenje najvećeg rizika po savremeno društvo bilo je nuklearno oružje za koje „ne znamo gde je, niti ko ga ima“ (kasnije je tokom mandata istupio iz Iranskog nuklearnog sporazuma).

Dakle, rasprava o klimatskim promenama svedena je na pitanje uzroka. Izabrana vlast može da „ne veruje“ da pojačane antropogene emisije značajno utiču na promenu klime. Takođe, može da smatra da se klima menja neznatno, ili da u potpunosti odriče mogućnost da postoji nešto toliko sveobuhvatno i teško razumljivo poput klimatskih promena. Ukoliko pojačane antropogene emisije nisu uzrok sve učestalijih temperaturnih rekorda, onda nema razloga da se skreće sa dosadašnjeg razvojnog puta i privređivanja, koji su u potpunosti zavisni od upotrebe fosilnih goriva.

U skladu sa Trampovim poimanjem problematike klimatskih promena kao pojave u koju se „veruje“ ili „ne veruje“, njegova administracija je po preuzimanju dužnosti u Ovalnoj kancelariji 2017. godine pratila narativ uspostavljen u predizbornoj kampanji: olako odbacivanje kompleksnih naučnih studija i prognoza; prozivke naučnika i istraživača da su posvećeni alarmističkoj agendi koja će uništiti poslove srednje klase (što se istovremeno moglo čuti i od strane brazilskog predsednika Bolsonara); promovisanje „druge škole mišljenja“, odnosno postavljanje na izvršne funkcije akademskih konsultanata koji poriču ozbiljnost klimatskih promena; sve više medijskog prostora za objašnjenja kako su klimatske promene problem „elitista otuđenih od potreba naroda“, što je motiv koji su naročito preuzele partije nove desnice u Evropi. Štaviše, administracija je povukla bezmalo stotinu uspostavljenih ekoloških regulativa.

Poslednjih godina je među naučnicima i zainteresovanoj javnosti širom sveta učvršćen konsenzus da je Čovek delatnik klimatskih promena, usled čega je sve više popularizovan geološki izraz „antropocen“ kao nova epoha Zemlje nakon holocena. Istovremeno, američka administracija na čelu sa Donaldom Trampom podnela je zahtev za istupanjem iz Pariskog klimatskog sporazuma (Paris COP21). Iako su mišljenja o učinku ovog dokumenta podeljena, on je prvi univerzalni, pravno obavezujući sporazum o klimatskim promenama i kruna iscrpljujućeg multilateralnog procesa punog obrta i zapleta, započetog još u Rio de Ženeiru 1992. godine.

Najavljeno američko napuštanje Pariskog sporazuma, juna 2017. godine (koje je formalno završeno početkom novembra 2020.) ostavilo je ogromne posledice po međunarodne odnose. Pre svega jer je Paris COP21 okupio najveći broj svetskih lidera oko nekog međunarodnog pravnog instrumenta, njih 196, te hvaljen kao „najveći diplomatski uspeh“ koji je „u poslednji čas po budućnost planete“ pomerio iz ćorsokaka raspravu o emisiji CO2. Istupanjem SAD, uzdrmana je pretpostavka da će biti moguće odgovoriti na klimatske promene pravno izvesnim i dugoročno stabilnim dogovorom država u anarhičnom međunarodnom sistemu.

Drugo, otvorena je mogućnost da i ostale potpisnice u svakom trenutku, ili usled smena režima, tumače slovo sporazuma kao nepravedno po svoje ekonomije čime se otvara vrzino kolo konstantne revizije koje je dovelo do kraha i pređašnji Kjoto protokol.

Treće, ukoliko najveći emiteri CO2 (u ovom slučaju SAD i Kina) ne žele da preuzmu ulogu lidera u borbi protiv klimatskih promena, postavlja se pitanje održivosti dostignutog nivoa globalnog lanca snabdevanja. Pritom, ovo su samo neke od posledica po međunarodne odnose, pored pitanja pravde, solidarnosti, odgovornosti i nejednakosti među državama koja se na novi način otvaraju sa sve drastičnijim efektima globalnog povećanja prosečne temperature.

Da li onda Bajdenovo ponovno pristupanje sporazumu ima efekta?

Iako je američko društvo bilo retko toliko duboko podeljeno kao danas, mere protiv klimatskih promena postaju sve važniji politički prioritet većine građana. Međutim, od 2017. godine gotovo celokupno povećanje u procentu stanovništva koje se izjasnilo da adresiranje globalne promene klime treba da bude najvažnija politička stavka, došlo je iz redova demokrata, ili onih koji naginju Demokratskoj stranci. Time se borba protiv klimatskih promena pozicionira u središte demokratsko-republikanskog sučeljavanja i posmatra kao politika „levog spektra“ koja gubi potencijal da se uspostavi kao dvostranačka, a što će biti od vitalne važnosti za dostizanje ciljeva Pariskog sporazuma.

Međutim, čak i u ovakvom podeljenom kontekstu u kome se ispoljavaju najizraženija dohodna nejednakost, unutrašnji neredi i zategnutosti, kolabiranje zdravstvenog sistema i „kulturna heterogenizacija“, povratak SAD pod okrilje COP21 ima nemerljivi značaj i zaslužuje jednaku pažnju poput ostalih izazova koji pritiskaju američko društvo.

Razlog je taj što klimatske promene prete da ponište poslednjih nekoliko decenija razvojnih politika te da, naročito u podeljenim društvima, generišu nove sukobe ili dodatno raspiruju postojeće. Zbog toga, sve što može da doprinese obuzdavanju klimatskih promena mora da dobije šansu. Istovremeno na nivou svesti i ponašanja pojedinca, države, ali i na nivou nesavršenog, datog međunarodnog sistema kojeg karakterišu odsustvo vrhovne vlasti i bezbednosna dilema.

Naučnici i aktivisti širom sveta pozdravili su Bajdenovo urgentno stavljanje ovog pitanja na vrh agende, iako mnogi upozoravaju da sama restitucija Obaminih politika u oblasti zaštite životne sredine neće biti dovoljna. Administracija će morati da dokaže na koji način planira da umanji svoje ugljenične emisije do 2030. godine, a započela je imenovanjem Džona Kerija na mesto klimatskog izaslanika koji će imati posao povratka američkog liderstva u klimatskim pregovorima.

Sanja Vojvodić,

istraživačica na Fakultetu političkih nauka