Prošle nedelje, Donald Tramp je i zvanično postao kandidat republikanaca za predsednika SAD ove godine, prihvatajući kandidaturu ispred Bele kuće. Organizacija partijske konvencije ispred Bele kuće jeste veoma redak i neuobičajen potez, i može se tumačiti kao deo defanzivnog narativa koji je Trampova kampanja usvojila, čini se, više nevoljno nego strateški. Upravo ću o tome pisati i u ovoj analizi govora (pogledajte analizu govora Džo Bajdena) – o mojim zaključcima o tome kakav će narativ plasirati Tramp i njegova kampanja.

Mislim da je važno da zabeležim nekoliko opštih utisaka o govoru pre nego što pređem na detaljnu analizu. Ako sam ocenu Bajdenovog govora simplifikovao kvalifikacijom „dobar”, Trampovom govoru bih dao kvalifikaciju „loš”. Međutim, to su simplifikacije zasnovane na prvim utiscima. Na primer, Trampov govor jeste bio neubedljiv i upadljivo defanzivan, ali je završni deo bio dosta jak, gađa patriotska osećanja Amerikanaca dajući im motivaciju da prebrode težak period. Veliki deo govora je posvetio Bajdenu i demokratama, više u defanzivi nego u ofanzivi. Analiza govora nam je pokazala da je čak 31 put pomenuo Bajdena, za razliku od Bajdena koji njega nijednom nije pomenuo imenom i prezimenom. Dodatno, Tramp nijednom nije dao nadimak Bajdenu, što je veoma neuobičajeno za njega, i to tumačim kao nedostatak samopouzdanja koje ga je toliko krasilo još od 2016. godine. Tramp nadimcima uništava protivnike, ali je ovog puta izabrao da zapostavi to oružje iz svog arsenala.

Prihvatanje kandidature ispred Bele kuće jeste retkost (po našim podacima, drugi put u istoriji), i potpuno se uklapa u defanzivnost njegovog nastupa. Naime, on (i oni) su došli da odbrane Belu kuću, što je on u govoru i insinuirao kada je pričao o privilegovanoj klasi političara i činjenici da je on (i da su oni, podržavaoci) tu ispred i u Beloj kući, dok privilegovani „establišment“ nije. Ova insinuacija i igranje simbolima je jasna poruka odbrane postojećeg odnosa moći, izražena kroz odbranu Bele kuće od „profesionalnih političara“.

Sama dužina govora je imala poruku – prvo, da Tramp ima sposobnost da stoji za govornicom 75 minuta i isporuči govor bez greške, dok sa druge strane imamo Bajdena koji je pričao samo 25 minuta i, iako je to isto uradio bez greške, ostavio pitanje zašto je toliko kratko pričao. Tramp je dužinom svog govora podsetio na sumnju da Bajden ima poslovnu sposobnost da iznese takav napor kao što je dugačak fokusiran govor. I druga poruka je bila da Tramp ima šta da ponudi, što je komunicirao i kroz sadržaj.

Zanimljivo zapažanje je dominanta prisutnost Boga u govoru. Ponegde se sužava i na hrišćanskog Boga, ali je Bog i njegovo prisustvo u govoru toliko snažno da se ponegde graničilo sa karikaturom.

Među najučestalijim rečima u govoru je bila Kina, pomenuta čak 14 puta u govoru. Ovo je jasan spoljnopolitički pravac koji Tramp prodaje građanima SAD.

(izvor: Youtube printscreen)

Odbrana i poslednji dani

Najjači utisak ovog govora je da je on defanzivan. Na to jeste uticao redosled održavanja konvencija, i to što je osećao pritisak da odgovori na napade demokrata, ali nam to ne daje dovoljno dobro opravdanje zašto je bio toliko neuobičajeno defanzivan, i ne objašnjava zašto nije uspeo da pretvori taj redosled u prednost. Ja bih rekao da je procenio svoju poziciju izuzetno lošom, i da bi bila još gora ako ne bi pokušao da malo smanji štetu narativa koji plasiraju demokrate.

Zato je odmah na početku pokušao da riternira Bajdenu i nalepljenom narativu o „Tami“ koja se nadvila nad SAD. On i njegov tim su odlučili da zasnuju svoj ritern na američkoj izuzetnosti: naime, ovo jeste glavni lajtmotiv njegovog govora, i njihova odluka da se ne brane objašnjavajući da je u Americi situacija odlična (jer nije) već da tami suprotstave viziju i podsetnik američke izuzetnosti izgleda kao odličan izbor. No, taj izbor ima jednu manu u dizajnu, o čemu ću pisati dole.

Because we understand that America is NOT a land cloaked in darkness, America is the torch that enlightens the entire world.

Dakle Tramp pokušava da se odbrani od optužbi za loše rukovođenje epidemiološkom krizom, ali i upadljivo izbegava da se detaljnije posveti toj temi u govoru. U jednom delu veoma neubedljivo tvrdi da je njegova administracija uradila sve najbolje i najefikasnije ikad, i time se još više srozava jer ljudi vide šta se dešava oko njih. Opet je reagovao u defanzivi na Bajdenovu, takođe nategnutu, tezu da je Amerika odigrala najgore od svih nacija na svetu. Međutim, Trampovo kontra natezanje jeste mnogo dalje od istine, i iritira osećaj frustracije koji već postoji među građanima. Na kraju, dosta slabo i neubedljivo plasira hipotezu da bi mnogo više ljudi umrlo da je Amerika radila po Bajdenovim predlozima.

Nasilne proteste pokušava da knjiži demokratama, i indirektno i direktno, i time se odbrani od dela narativa koji ga targetira za rasnu nejednakost i ogromnu krizu koja besni Amerikom već nekoliko meseci. I pored pokušaja, ne uspeva da pobegne iz jakog demokratskog narativa i priznaje da je zemlja pocepana, optužujući njih za to naravno.

U celoj njegovoj odbrani sam našao jednu sjajnu repliku kojim odlično riternira demokratama i njihovom apokaliptičnom scenariju „ili mi ili propast“:

Our opponents say that redemption for YOU can only come from giving power to THEM. This is a tired anthem spoken by every repressive movement throughout history.

Sa druge strane, i on to isto radi. Tramp i njegova kampanja isto pokušavaju da prestave izbore apokaliptičnim, o čemu ću pisati dole.

Napad (ili Džo Bajden)

Naravno da je Tramp napadao, prirodno je talentovan za to. Nije propustio da pokaže svoj talenat, čak i kad uzmemo u obzir da je govor pisao njegov tim (iako bismo mogli da prepoznamo koje delove je sam ubacio). Neki napadi su bili sjajni, i pogađali su u metu. Na primer, jasno možemo videti glavnu liniju Trampovog narativa o Bajdenu kao nosiocu pretnje socijalizma. Iako se ustručava da ga nazove socijalistom, proziva ga da je pod uticajem socijalista i da je nemoćan da im se odupre. Od socijalizma pravi čudovište koje je pretnja svemu što jeste Amerika, i socijalizam stavlja nasuprot „američkom snu“. Ovo je veoma jaka poruka koju Tramp šalje, i smatram da je odabrao sjajnu nišu za napad na Bajdena i demokrate ako uzmemo u obzir američki kontekst, naravno. Ovde koristi sjajne ukrase po kojima je poznat, kao što je nazivanje Bajdenovog programa „Bajden-Berni manifesto“ sa veoma jasnim aluzijama na komunistički manifest.

Biden is a Trojan horse for socialism

Tramp se dosta fokusirao na program demokrata, tj stidljivost istih da ga prezentuju na nacionalnoj konvenciji. Veoma jako se usmerava na činjenicu da je bilo malo programskog na toj konvenciji, jer je demokratama bilo važnije da uspostave jedinstvo partije pre izbora. Ne kaže da Bajden nema program, već da ga krije jer ne sme da kaže šta sve piše tamo, i onda Tramp preuzima na sebe da tumači njihov program javnosti, što je sa aspekta političke taktike odličan potez. On napada tačke teških kompromisa koje su demokrate unutar svog tabora morale da prave.

Drugi pravac napada je pitanje imigracije, i to je linija podele koja je poznata još od izbora 2016. godine. On naravno imigrante uramljuje kao kriminalce, džihadiste i ostale grupe koje izazivaju negativne emocije kod građana. Socijalizam i imigracija su glavne ose njegovih napada na Bajdena i demokrate, dok u jednom delu ubacuje abortus kao tačku podele.

If the left gains power, they will demolish the suburbs, confiscate your guns, and appoint justices who will wipe away your Second Amendment and other Constitutional freedoms.

Kina mu je glavni spoljni neprijatelj u govoru, i on je pokušao da poveže Bajdena sa Kinom, iako je to uradio dosta loše, čak i izjavama koje su potpuno suprotne od istine:

That’s why China supports Joe Biden and desperately wants him to win.

Međutim, i u ovom segmentu je imao replike za pamćenje:

Joe Biden’s agenda is Made in China. My agenda is MADE IN THE USA.

Tramp je imao dosta slab pokušaj povezivanja Bajdena sa svime što je loše, jer je on u politici 47 godina. Bukvalno ga je optužio da je uništio sve, što je veoma teško nalepiti nekome na Bajdenovoj poziciji. Ovaj napad je iskoristio da promoviše svoje rezultate i da govori kako je on popravljao sve što je Bajden uništio. Čak je i svoj problem sa podrškom među afro-amerikancima pokušao da umanji ukazujući na nečinjenje Bajdena:

I have done more in three years for the black community than Joe Biden has done in 47 years—and when I’m reelected, the best is yet to come!

Neprijatelji – 1 spoljni, 1 unutrašnji, 1 nevidljivi (iliti Narativ i Program)

Dok sam spremao tekst, ovaj deo sam hteo da nazovem „Program“, i tako napravim distinkciju između Trampovog i Bajdenovog govora, jer potonji skoro uopšte nije pomenuo svoj program. Sa druge strane, Tramp se jeste trudio da potroši određeni deo govora na obećanja, i podseti građane na ispunjeno. Velika većina njegovih obećanja je sada samo nadogradnja onoga što je već obećavao (i ispunjavao): nastavićemo, pojačaćemo, povećaćemo… To je težina traženja drugog mandata od građana, pogotovo od strane predsednika koji je realno ispunio značajan broj svojih obećanja. Zato i ono što je predstavljao ne deluje preterano zanimljivo. Sve vreme je ignorisao temu rasne diskriminacije, osim kada se branio od napada demokrata i kada je isticao da je čovek koji je uradio najviše u istoriji za crnce od Abrahama Linkolna (što je, blago rečeno, veoma nategnuta teza). Na republikanca Linkolna se pozivao i kada je pozivao na ujedinjenje i govorio da su svi dobrodošli, iako osim toga ničim nije pokazao da je spreman na pomirenje. Čak suprotno, u više navrata ističe nepremostive razlike podeljene Amerike.

Tramp je prihvatio Bajdenov narativ da su ovo možda i najvažniji izbori u istoriji. Ova konvergencija dve partije je izuzetno zanimljiva, jer je nesumnjivo put u nove tenzije.

This is the most important election in the history of our country. At no time before have voters faced a clearer choice between two parties, two visions, two philosophies, or two agendas.

Ovu poruku ponavlja dva puta u govoru, da postoje dva dijametralno suprotna izbora. Reči koje su izabrali za ovu poruku, kao i način (ritmično nabrajanje) govori o nameri da prodru duboko u svest građana o tome kako neodlučnost ili lenjost nisu opcija. U tom drugom ponavljanju, opet pokušava da predlaže ujedinjenje, ali odmah u sledećoj rečenici sam sebe poklapa i vraća na scenu nužnost podele i nepremostive razlike.

This is the unifying national agenda that will bring our country TOGETHER.

So tonight, I say again to all Americans: This is the most important election in the history of our country. There has never been such a difference between two parties, or two individuals, in ideology, philosophy, or vision than there is right now.

Ceo narativ ovog govora je imao jednu urođenu manu, koju sam već pomenuo gore: naime, MAGA (Make America Great Again) narativ kojim je došao na vlast nije kompatibilan sa defanzivom u kojoj se našao. Sa jedne strane, demokrate su na neki način preuzele Trampovu poziciju koja se obrušavala na loše stanje u kojem je Amerika, ali ovoga puta oni to čine jašući na mnogo vidljivijim talasima frustracije i problema – pandemija i protesti zbog rasne diskriminacije. Sa druge strane, on mora da se uzdržava od prevelike eksploatacije aktuelnih problema američkog društva, jer je već 4 godina na vlasti i jer su ljudima trenutno najvidljiviji upravo problemi koje demokrate koriste u svom narativu. Iako počinje govor ustajanjem i povratkom, insinuirajući da Amerika jeste na kolenima i da moraju gledati ka podizanju, on to očigledno govori sa svešću o ograničenjima koje ima jer su i pandemija, i protesti, i trenutne ekonomske posledice pandemije isuviše vidljive i opipljive građanima. Čak i na kraju govora, kada jedini put izgovara nešto što liči na MAGA, on izgovara „Make America Greater“. U jednom trenutku optužuje demokrate da ne vide dobro kada tvrde da je zemlja toliko zastranila, ali je kontra-argument opet u našao u američkoj izuzetnosti.

Trampov narativ se zasniva na tri neprijatelja: jedan spoljni neprijatelj – Kina; jedan unutrašnji neprijatelj – politička „klasa“, establišment; i jedan nevidljivi neprijatelj – korona. Sve što je vezano za njegov program, njegove napade i njegovu odbranu se vrti oko ova tri neprijatelja, i za očekivati je da ovako simplifikovanu stvarnost prodaje do izbora.

Veliki deo govora je posvetio policiji, i želeo je da se predstavi kao zaštitnik policajaca. Njegov govor je „Law and Order“ (Red i zakon) u svakom smislu, bezbednost je uzdigao na vrhunsku vrednost, pokušavajući da koristi negativne reakcije javnosti na nasilne elemente protesta koji već neko vreme potresaju Ameriku. Međutim, on bezbednost naravno provlači i kroz imigraciju, ali i kroz ekonomiju, i generalno američki način života čijim braniteljem on želi da se predstavi. On poziva na odbranu američkog načina života, a brani ga od svega što demokrate promovišu. Priču o bezbednosti je ukrasio prisustvom nekoliko familija poginulih policajaca na dužnosti, kao i patrolne ekipe kod zida prema Meksiku, što je bila jaka poruka ka njegovim biračima.

Na kraju, mislim da je slabo iskoristio svoje uspehe i činjenicu da je dosta obećanja već ispunio. Osim pokliča „I kept my promises!“, i nabrajanja svega što je već deo njegovog narativa – establišmenta, nafte, imigracija, ekonomije, Bliskog Istoka, vojske, itd., ne bih rekao da je dovoljno dobro poentirao u ovom delu.

Istorija i izuzetnost

Najjači i najkritičniji element Trampovog govora je skretanje sa „Tame“ na američku izuzetnost. U jednom delu čak priča kratku istoriju Amerike, uzdavši se u istoriju američkih pobeda kao argument da će i u ovom teškom trenutku američki narod pobediti. Ima tu sjajnih zvučnih replika kao što je:

For America, nothing is impossible.

Pored standardnih populističkih ukrasa koje je ubacivao, kao što je naglašavanje da, parafraziram – „napadaju mene zato što se ja borim za vas“, on je imao niz poenti koje bi trebalo da predstave zemlju i narod posebnim, odabranim, sa posebnom svrhom i da naglasi da nikada nije postojala nacija kao što su Amerikanci:

Always Remember: they are coming after ME, because I am fighting for YOU.

Takođe, iskoristio je niz replika koji bi trebalo da predstave zemlju i narod posebnim, odabranim, sa posebnom svrhom i da naglasi da nikada nije postojala nacija kao što su Amerikanci:

They knew that our country is blessed by God, and has a special purpose in this world.

We want our sons and daughters to know the truth: America is the greatest and most exceptional nation in the history of the world!

There is no one like us on earth.

Dušan Lj. Milenković