Strahovi da se američki izbori udaljavaju od individualizma i liberalizma su opravdani, ali iz ne tako očekivanih razloga. Pre nego što pređemo na totalitarne osobine trenutnih predsedničkih izbora, valjalo bi prvo izneti samu definiciju totalitarnog: Pridev: (1) od ili vezan za totalitarnu vlast, koja ne toleriše partije drugačijeg mišljenje od sopstvenog i diktatorski kontroliše mnoge oblasti života građana; (2) kontroliše slobodu, volju i misli drugih; autoritaran; autokratski; Imenica: totalitarizam.
Koja strana sprektra pripada ovoj definiciji? Jasan odgovor je obe, svaka na svoj način.
Istorijski gledano, kada je polarizovani politički sistem gušio liberalni i individualistički politički centar, budućnost nije izgledala dobro za antitotalitariste. Vajmarska Nemačka je pravi primer toga. Tridesetih godina radikalna levica i radikalni desničarski nacionalisti postali su glavne političke snage. Kada su nacisti, zastupnici ideologije koja je sažimala delove ideologija radikalne levice i desnice, došli na vlast, budućnost se činila svetlom za većinu stanovništva. No ta budućnost nije bila svetla za tržišne liberale. Pomeranje od političkog centra danas, kao proizvod finansijske i ekonomske krize iz 2008, nije toliko intenzivno na Zapadu, kao što je bilo tridesetih. Ne želim da tvrdim da su SAD u bilo kom smislu nalik na Nemačku tih godina, ali ipak politička strujanja su istog pravca i istog smera kao tada, iako možda ne istog intenziteta.
Britanski pesnik iz sedamnaestog veka, Džon Milton, možda pesnik koji je najviše uticao na prosvetiteljski liberalizam i ideologiju američkih očeva osnivača, izustio je ove čuvene reči: „Dajte mi slobodu da znam, da zborim i da razgovaram slobodno, u saglasju sa sopstvenom savesti, iznad svih ostalih sloboda“. U doba Reformacije, kada je uticaj crkve bio sveprisutan, ovakav jedan individualista zaista je bio radikalna novina. Dvesta godina kasnije, pesnik koji je izustio ove reči, već je odavno bio mrtav. No njegove ideje su bile žive među očevima osnivačima Sjedinjenih Američkih Država. Vidimo njegov uticaj na Povelji sloboda, pre svega u prvom amandmanu. Međutim, Miltonova ideja slobode, iskazana u Povelji o slobodama, je ugrožena u predsedničkim izborima 2016. Obe strane političkog spektra imaju unutar sebe aktivne pokrete koji pokušavaju da oduzmu određena prava stanovništvu. Ko li je veći totalitarista?
SAD su država vladavine prava, gde je većina zakona inspirisana kako judeo-hrišćanskim nasleđem, tako i idealima evropskog prosvetiteljstva. No neki ljudi vide versku, „hrišćansku“ desnicu, kao pokret koji se savršeno uklapa u definiciju totalitarizma danas. Ovo je sasvim razuman argument, pogotovo ako uzmemo u obzir da se Tramp od nedavno protivi pravu na abortus, što se smatra antiindividualnim stavom koji Republikanska partija želi da nametne građanstvu. Protivnici desnice takođe tvrde da je stav Trampa o zabrani ulaska u zemlju muslimanima koji prihvataju šerijatsko pravo, izuzetno totalitaran. Nije sasvim jasno kako Tramp namerava da ovu zabranu sprovede u delo. No gledano i sa pravne i faktičke strane, Tramp može da sprovede ovu meru i to opet ne bi bilo totalitarno. Kritičari dalje tvrde kako su zabrana ulaska ilegalnim imigrantima i pojačanje kontrole na granicama takođe totalitarne mere. Koliko ja znam, suverenitet i dalje postoji. Sve zemlje danas postoje u sistemu suverenih država, koje su ga same prihvatile, mada je teško reći danas da je Nemačka zaista deo tog sistema suverenih država. Stoga, tvrditi da su ove mere, koje bi Tramp možda sproveo, totalitarne, nije ništa više do isprazno kritikovanje i neosnovano etiketiranje od strane levice. Sa druge strane desnica je sklona etiketiranju i ispraznom kritikovanju levice takođe. Levica sa obe strane Atlantika često voli da svoje oponente proziva fašistima, očekujući da će ta etiketa, odmah i sama po sebi, poništiti argumentaciju desnice. Istina je da Republikanska partija i partije evropske desnice nisu ništa više fašisti nego što je Berni Sanders ponovorođeni Mao Ce Tung.
Na drugoj strani medalje, levica takođe odgovara definiciji totalitarizma i to na način do sada neviđen i radikalan u savremenoj američkoj politici. Pozivi da se cenzuriše sloboda govora, jer se ne slažu sa stavovima levice, ometanje skupova oponenata, jer im se ti skupovi ne dopadaju, dok u isto vreme pozivaju da država dobije šira ovlašćenja u uređivanju života građana, su po mom mišljenju stavovi izvučeni pravo iz jednog distopijskog romana. No ipak ovi stavovi su sveprisutni u ovogodišnjim izborima.
Nezavisno od toga ko pobedi, ovi pokreti širom SAD će verovatno ostaviti jedno podeljeno društvo za „prazninom“ u političkom centru. Da li će individualizam popuniti ovu prazninu? Hoće li on pobediti totalitarizam?
Moje ubeđenje je da, bez obzira na to koji preovladava u SAD predsednika izbora, individualizam će prevladati i sistem neće dozvoliti bilo kojoj od strana da postanu diktatorski.
(1) SAD ima “checks and balances” sistem podrazumeva tri odvojene ali jednake grane vlasti . Na primer, Kongres ima moć da ukloni, preko opoziva i kongresnog pretresa, predsednika koji je prekoračio svoje granice.
(2) U SAD, politička moć je podeljena između savezne vlade, 50 nezavisnih državnih vlasti, i hiljade nezavisnih okružnih i gradskih vlasti.
(3) Ustav i zakoni SAD dozvoljavaju više političkih stranaka, pa čak i potpuno nezavisne političke kandidate.
(4) SAD ima jaku istoriju slobodne i nezavisne štampe koja je funkcionalno jednaka sa “četvrtom granom vlasti”, služi kao bedem protiv totalitarizma.
(5) Na kraju, ali ne i najmanje važno, u skladu sa Drugom amandmanu, većina američkih građana poseduje vatreno oružje i neće oklevati da uzmu oružje i brane slobodu protiv totalitarnog diktatorskog režima.
Tekst preveo
Slađan Rankić
