Sjedinjene Američke Države nisu progresivno društvo. One svakako jesu bogate i po mnogim pitanjima veoma razvijeno društvo, ali kada reč o važnim društvenim pitanjima poput jednakosti, društvene preraspodele, zagarantovanih prava za školovanje i lečenje ili socijalnih prava, SAD se ne mogu upoređivati sa drugim razvijenim kapitalističkim društvima, kao što su evropska, a pogotovu ne skandinavska.

Navedena tvrdnja je važna u kontekstu izbora za Kongres, a pogotovu za izbor predsednika SAD kao vrhovnog donosioca odluka u zemlji. Upravo zbog toga, smatra se da izbori za predsednika SAD ne predstavljaju izbor za drastičnu promenu politike. Naravno, razlike između Demokratske i Republikanske partije postoje i promena vlasti donosi promenu pravca ili određenih politika, ali ne donosi suštinsku promenu kada je reč o gore navedenim pitanjima. U američkoj politici je do skoro postojao konsenzus da je suštinska promena sistema nepotrebna i nepoželjna.

Promena konstante u američkoj politici nastupila je sa izborima za predsedničkog kandidata u Demokratskoj partiji tokom 2015. i 2016. godine kada je kandidat Berni Sanders zastupao radikalnije stavove po važnim političko-društvenim pitanjima. Iako okarakterisan kao „radikalni ekstremista“ (omiljena floskula Trampa i Foks kanala), Berni je sebe i svoj program okarakterisao kao „demokratski socijalizam“ što nije bilo dobro prihvaćeno od većeg dela Demokratske partije na čijim izborima se on kandidovao. Međutim, izgleda da je trenutak u kome je on izložio svoj program uhvatio „istorijski trenutak“ velikog nezadovoljstva mlađih generacija, pogotovu milenijalaca i generacije Z, sistemom koji generiše nejednakosti više nego bile gde u razvijenom svetu. Više nego ikad su pitanja ekonomske preraspodele, prava manjinskih zajednica, sistemskog rasizma i zaštite životne sredine postala centralna prilikom odlučivanja mladih glasača. Bernijev poraz na izborima u Demokratskoj partiji je tada, od strane njegovih pristalica, viđen kao kontra-udar establišmenta protiv progresivnih ideja koje je zastupao. Ironija američke politike jeste da je napredne ideje pokrenuo stariji bogati belac koji je bio deo sistema veći deo svoga života, što takođe govori o rasnom i generacijskom jazu u američkoj politici.

Unutarstranački izbori u Demokratskoj partiji 2020. godine viđeni su kao još jedna šansa za Sandersa i njegov politički program s tim što ovaj put on nije bio jedini predstavnik progresivnih ideja koje su, pod njegovim uticajem, postale deo mejnstrima u Demokratskoj stranci, iako se mnogi i dalje neće složiti sa ovakvim ocenama. Ono što se desilo tokom izbora kada su svi kandidati (uključujući i Pita Budidžića [Pete Buttigieg] koji je u tom trenutku bio prvi po broju osvojenih delegata) veoma rano u trci odustali i podržali Bajdena, nasuprot Sandersu, veoma je jasan znak da je Demokratska partija želela po svaku cenu ponovo da spreči mogućnost izbora Sandersa za kandidata demokrata za predsednika SAD. Ovde bi trebalo dodati i činjenicu da su većinski afroameričke države skoro u potpunosti podržale Bajdena, prvenstveno kao potpredsednika Baraka Obame, a ne kao kandidata za predsednika SAD. Dodatni razlog za nezadovoljstvo Bajdenovom kanditaturom, od strane progresivnog krila Demokratske partije, jeste odsustvo jasnog stava po važnim pitanjima i izbegavanje suočavanja sa osetljivim društvenim pitanjima. Većina kolega sa kojima sam imao prilike da razgovaram o ovoj temi bili su stava da bi Sanders, zajedno sa Elizabet Voren kao potpredsednicom, bio najbolji protivkandidat imajući i vidu njihov sličan politički program. Takođe, imajući u vidu američku potrebu da se javno istakne podrška jednom od kandidata, obično posterom ispred svoje kuće, bilo je zapanjujuće videti u Čikagu odsustvo bilo kakve podrške Bajdenu što se do danas nije bitno promenilo.

(Izvor: privatna arhiva Nemanje Džuverovića)

Čini se da bi Bajden, usled nepostojanja podrške progresivnog dela stranke, skoro sigurno izgubio predsedničke izbore da nije bilo COVID-19 pandemije. Navedeno posebno dolazi do izražaja imajući u vidu dobre ekonomske rezultate tokom Trampovog mandata, kao i odsustvo većih spoljnopolitičkih promašaja (ili bolje reći bilo kakve formulisane spoljne politike). Međutim, epidemija je u potpunosti ogolila nesposobnost Trampa i njegove administracije. Kao prvo, svi pozitivni ekonomski rezultati su nestali u roku od par nedelja i nastupila je kriza nezapamćena u SAD još od Velike depresije. Takođe, istakla se njegova pseudo-naučnost, loše upravljanje krizom, iznošenje brojnih neistina, odbijanje da se povinuje savetima stručnjaka kao i odsustvo bilo kakvog saosećanja sa onima koji su najviše pogođeni pandemijom. U Sjedinjenim Američkim Državama danas, gde društvena i rasna osvešćenost postaju norme, ovakvo ponašanje više nije prihvatljivo. Kao i većina Demokratske partije 2016. godine, čini se da ni sam Tramp nije svestan promena koje se dešavaju od njegovog dolaska na vlast. Kao što se njegov izbor može tumačiti kao povratni udar (blowback effect) izbora prvog crnog predsednika, tako se i društveni aktivizam, oličen najviše u #BlackLivesMatter pokretu, može tumačiti kao okretanje klatna u drugom smeru.

Iako u Srbiji i dalje postoji, velikim delom neopravdana, fascinacija Trampom i njegovom populističkom politikom, on je duboko omražena osoba kod većine obrazovanih belaca i manjinskih zajednica u SAD. I pored svih ograda, to je ipak većina američkog stanovništva. Čini se da ostaje da se vidi da li će Bajden dobiti podršku pristalica Sandersa što bi mu zasigurno donelo pobedu. On je sam učinio prve korake u tom smeru dajući ključnu ulogu Aleksandriji Okasio-Kortez (jednoj od glavnih predstavnica progresivnog dela Demokratske partije) u formulisanju zajedničke platforme demokrata u oblasti zaštite životne sredine. Pored toga, Bajden je izabrao Afroamerikanku za svog running mate-a na izborima 3. novembra. To svakako nije dovoljno i on će morati da učini mnogo više i da obezbedi znatno veći uticaj navedenoj grupaciji. Ukoliko se to desi, čini se da se pogrešna predviđanja iz 2016. neće nužno ponoviti.

Iako je jedna od konstanti u političkim nauka da se predsednici u SAD menjaju, ali da politike ostaju iste, čini se da takva floskula polako gubi na svojoj važnosti. Društvo u SAD je duboko podeljeno po brojnim linijama, pri čemu su klasne i rasne podele ključne. Ekonomski sistem je osmišljen na takav način da sprečava smisleniju društvenu raspodelu favorizujući one koji su pri vrhu dohodovne lestvice. Epidemija je ove podele podigla na viši stupanj. U takvim polarizovanim uslovima, politike održanja status quo više nisu moguće. Iako sami kandidati ne zagovaraju drastične promene, stavovi njihovih birača ih navode u smeru da je promena u SAD neophodna.


Nemanja Džuverović