Ako bi morao da odabere trenutke kada je nakon 3. novembra imao dobar razlog da oseća sreću i zadovoljstvo, izabrani predsednik SAD Džozef Bajden verovatno bi zaokružio samo dva takva: prvi je trenutak kada su ga mediji složno proglasili pobednikom predsedničkih izbora, i drugi – kad su elektori 14. decembra potvrdili njegovu pobedu.

I to bi otprilike bilo sve od Bajdenovog postizbornog „medenog meseca“, ako se period nakon 3. novembra 2020.– tokom kojeg aktuelni predsednik nije priznao poraz i pri tom je pokrenuo tonu sudskih postupaka s ciljem obaranja izbornih rezultata u pojedinim državama, a tranzicija je dozvoljena tek tri nedelje nakon izbora – uopšte može tako nazvati.

Taj utisak samo za kratko može da popravi eventualna dvostruka pobeda demokratskih senatskih kandidata u drugom krugu izbora u Džordžiji, 5. januara. A od ishoda tih izbora će, na kraju krajeva, zavisiti da li će budući predsednik uspeti da uživa i u činu inauguracije 20. januara.

Jer, s dvostrukim trijumfom u Džordžiji Bajdenu i kongresnim demokratama biće svakako lakše kada otpočne predsednički mandat, ali odnos snaga u Senatu 50:50 je daleko od idealnog stanja stvari. Na kraju krajeva, takav odnos ne mora da potraje doveka – ako ništa drugo (šta je to drugo, Denise??), naredni izbori su već za manje od dve godine 😊

 

Predsednikova partija obično strada na midterm elections

 

Od pomisli na 2022, učtivo je pretpostaviti, mnogim demokratskim stratezima već sada pripada muka.

Postizborno smirivanje tla još nije okončano pa sledstveni entuzijazam Demokrata prema preuzimanju pojedinih senatskih mesta od republikanca na izborima 2022. treba ipak uzeti s rezervom – pogotovo nakon, ispostavilo se, promašenog samopouzdanja pred ovogodišnje senatske izborima. Entuzijazam, dakako, postoji i kod druge strane, a biće još veći ukoliko od početka iduće godine Republikanci ne uspeju da Miču Mekonelu produže mandat kao vođi senatske većine.

Sa neizvesnim ishodom senatskih izbora, novembra 2022. Demokrate u Predstavničkom domu tek čekaju pravi izazovi – kao protivnika, osim Republikanaca, čeka ih i – tradicija.

A ona redovno podseća na to da predsednikova stranka najčešće gubi mesta u Predstavničkom domu na „izborima na polovini mandata“ (midterm elections).

(Prema podacima Galupa, ukoliko je popularnost predsednika SAD manja od 50%, njegova stranka gubi u proseku 37 mesta na midterm izborima; ukoliko je pak popularnost iznad 50%, stranka u proseku gubi 14 mesta; dakle, gubitak u proseku iznosi 25 mesta. Od 1946. samo su Bil Klinton i Mlađi Buš, istina skromno, profitirali na izborima na polovini svojih prvih mandata.)

Obuzdavanje pandemije koronavirusa i značajan oporavak ekonomije, uz još neke ostvarene planove, možda na kraju bude dovoljno da se naprkosi tradiciji i da demokrate u novembru 2022. ipak ne dožive poraz.

Postoji, dakako, mogućnost da za sve postignuto birači ne budu previše marili i da se i predstojeći izbori pretvore u korektiv/kaznu, te da se demokratama neminovno smeši poraz. Ako tradicija pak ne bude dovoljna snaga za promenu većine, tu je da ju pogura neminovnost – da će se na izborima 2022. maltene svi članovi donjeg doma Kongresa birati u sveže kreiranim kongresnim izbornim jedinicama, s granicama čije je povlačenje neretko bilo motivisano isključivo političkim razlozima i ciljevima. (vidi  gerrymandering)

Redovni čitaoci ovog portala već mogu da pretpostave o čemu se radi: tako je, stižu nove izborne mape, nastale na osnovu – još jednom bravo! – POPISA STANOVNIŠTVA sprovedenog ove godine.

 

Od čega strahuju Demokrate?

 

Izgledni strah među demokratama od neizbežne kartografske aktivnosti iduće godine ima svoje uporište u još svežem sećanju na rezultate izbora 2012. (prvi koji su održani prema svežim izbornim mapama), kada su Republikanci zadržali većinu u Houseu izgubivši tek osam mesta i pored toga što manjeg broja dobijenih glasova u odnosu na Demokrate

Dodatni razlog za strah pak leži u minulim izborima, za koje se može reći da su Demokratama donele pobedu s najgorčijim ukusom poraza.

Jeste, Bajden je izabran za predsednika s rekordnim brojem glasova građana SAD (81,2 miliona), čak sedam miliona više od Donalda Trampa (čiji skor u istoriji ibzora samo je od Bajdenovog lošiji). Bez praktičnog značaja, to ostaje kao podatak tek za anale i eventualno razaranje Trampovog ega (koji poraz iovako ne priznaje).

Za Bajdena i demokrate, i zajedničku agendu, jedino je od značaja ukoliko 20. januar iduće godine dočekaju s oba doma Kongresa pod svojom kontrolom. U ovogodišnjim trkama za zakonodavne domove Kongresa, demokrate, inače, nisu ispunili zacrtane ciljeve: o kontroli Senata moraće da bude odlučeno 5. januara 2021. (u najboljem slučaju, rekosmo, moglo bi da bude 50:50 pri čemu će, kada bude bilo potrebno, glas buduće potpredsednice Kamale Haris odlučivati); u Predstavničkom domu pak jesu uspeli zadržati većinu ali uz neočekivan loše rezultate.

Ako Senat potvrdi imenovanje dvoje članova Predstavničkog doma kao članove nadolazeće Bajdenove administracije (Sedrika Ričmonda iz Lujzijane i Marše Fadž iz Ohaja), odnos snaga u 117. sazivu Kongresa biće 220-213, što je najtanja većina u modernoj povesti.

Do narednih kongresnih izbora 2022. ta bi većina, nakon „specijalnih“ izbora za popunjavanje upražnjenih mesta u inače izrazito „plavim“ sredinama, najverovatnije će se povećati na 222-213, što, ako se opet konsultuje tradicija, nije većina s kojom se bezbrižno dočekuju prvi izbori za Kongres nakon predsedničkih izbora.

Te izbore Republikanci, dakle, barem na papiru (pre svega zbog Trampa i njegovih budućih poteza, koji su sve samo ne predvidivi!) dočekuju s određenom prednošću (ne i apsolutnom) a nju konstituiše i tradicija i, što je od toga opipljivije, činjenica da će u najvećem broju saveznih država kontrolisati proces redizajna kongresnih izbornih jedinica.

Da, demokrate su i na novembarskim izborima za državne legislative, uprkos jakoj motivaciji (nove izborne mape), debelo podbacili, dozvolivši republikancima ne samo da odbrane dosadašnje pozicije već čak da osvoje većinu u novim zakonodavnim domovima.

 

„Najvažniji sporedni izbori u SAD“

 

Zbog pre svega ovlašćenja u procesu izrade novih izbornih mapa za izbor članova Predstavničkog doma (kao uostalom i za same legislative), ovogodišnje izbore za članove legislativa saveznih država na ovom portalu nazvali smo „Najvažnijim sporednim izborima u SAD“.

Na izborima 3. novembra, uz ostale stavke na ne baš siromašnom glasačkom listiću, bili su i kandidati za 86 zakonodavnih domova u 44 savezne države.

Uoči tih izbora, Republikanci su imali većinu u 59 domova, Demokrate u 39, dok je u Predstavničkom domu države Aljaske kontrola bila podeljena između dve najveće američke stranke. (Legislativa u Nebraskoj je jednodomma.)

Predsednički izbori u novembru zapravo su jedini na kojima Republikanci – zvanično! – nisu prošli dobro. Uz (ne)iznenađujuće rezultate u federalnim trkama, mogu se podičiti i time da su zadržali većinu u svim zakonodavnim domovima koje su kontrolisali pre novembra ali i da su uspeli da prošire svoju moć u Nju Hempširu, gde su od Demokrata preoteli kontrolu nad čak oba doma tamošnje legislative.

Ovako minimalno preotimanje kontrole nad zakonodavnim domovima nije viđeno još od izbora 1944. kada je tek četiri doma promenilo novu većinu. Svega po jedan dom većinu je promenio na izborima 1926. odnosno 1928.

Republikanci su, pored trijumfa za mandate u Nju Hempširu, obezbedili svom kandidatu i guvernersku rezidenciju u Montani. S obzirom na to da je u Montani Republikanska stranka zadržala kontrolu nad oba doma legislative te da je guverner Nju Hempšira Kris Sanun obnovio mandat, sa tim uspesima Republikanci sad imaju kompletnu vlast (tzv. trifecta) (guverner+većina u oba doma legislative u rukama iste stranke) u 23 savezne države, dok u njih 15 takvu kontrolu imaju Demokrate.

Da se ne zavaravamo, na politički motivisano iscrtavanje novih granica kongresnih izbornih okruga tokom 2021, istorija nas tome uči, neće biti imune ni države u kojima Demokrate imaju apsolutnu vlast; taman posla! Međutim, među devet država u kojima je izborna kartografija poverena političkim ili nezavisnim komisijama – dakle, to ne rade legislative – u njih šest Demokrate imaju i svog guvernera i većine u oba zakonodavna doma (u preostale dve apsolutnu kontrolu izvršne i zakonodavne vlasti imaju Republikanci, dok je u jednoj vlast podeljena).

U sedam država stanovništvo je toliko da ne mogu više od po jednog predstavnika da pošalju na Kapitol Hil (možda Montana  nagodinu napusti ovu grupu?) – otuda i ne moraju da se bave kartografijom za kongresne izbore u narednih 10 godina – dok je, je li, u preostale 34 države taj proces je u rukama legislativa i guvernera.

Inače, popis stanovništva u SAD je naprasno – sudskom odlukom – završen 15. oktobra. Još jedna presuda istog tog Vrhovnog suda SAD mogla bi da ozbiljno utiče na predstojeći proces redistrictinga, a i pandemija koronavirusa napravila je omanji dar-mar, zbog čega takođe raste zebnja onih koji će se u saveznim državama baviti novim kongresnim izbornim jedinicama.

No, o svemu tome u sledećem nastavku.

Denis Kolundžija