U debatama, koje inače organizuje jedno privatno udruženje, mogu učestvovati samo kandidati koji imaju preko 15 odsto podrške prema istraživanjima javnog mnjenja, što je u praksi jedna od okosnica dvopartijskog sistema, jer kandidati trećih partija najčešće ostaju ispod ovog cenzusa.
Predsedničke debate treba shvatiti kao kombinaciju prilike za obrazlaganje predloga politika u ključnim oblastima, mogućnosti da se ukaže na manjkavosti programa suparnika, ali i svojevrsnog šou-programa, u kojem kandidati pokazuju svoj govornički talenat, temperament, čvrstinu i druge osobine. U debatama održanim 26. septembra, 9. i 19. oktobra između Hilari Klinton, demokratske kandidatkinje, i Donalda Trampa, kandidata Republikanske partije, stiče se utisak da je aspekt šou-programa prevladao nad prvim, programskim delom. To nije bio ozbiljan šou-program visokog kvaliteta, već je više nalikovao scenama iz rijaliti programa, dobro poznatim američkoj, ali i srpskoj i svetskoj javnosti.
Dva prilično nepopularna kandidata ušla su u međusobni verbalni obračun sa gomilom uvreda i vike, gde su pitanja laži i istine vrlo brzo potpuno relativizovana. Neposredno pred prvu debatu, kandidati su bili gotovo izjednačeni u istraživanjima javnog mnjenja na nacionalnom nivou, kao i, što je još važnije, u ključnim “swing” državama (državama u kojima je, po pravilu, borba između dva kandidata najneizvesnija, odnosno koje ne glasaju “po šablonu” za demokrate ili republikance). Ova činjenica dala je dodatni značaj debatama, te je bilo jasno da će ishod izborne utakmice biti rešen u foto-finišu. Donald Tramp imao je iza sebe čvršće i odanije navijače, ali i manju šansu da proširi svoju bazu od Hilari Klinton, za koju će se veliki broj birača opredeliti kao za “manje zlo”.
Vrlo slično fudbalskom derbiju, bez obzira na ishod utakmice – najverniji simpatizeri Donalda i Hilari nisu menjali navijačke afilijacije nakon debata, nezavisno od toga ko je bio bolji. Međutim, da bi se neki novi navijači privukli, potrebno je da utakmica bude kvalitetna i atraktivna, što se za ove debate zasigurno ne može reći. Imajući u vidu trenutno vođstvo Hilari Klinton prema gotovo svim statistikama i na nacionalnom nivou i u većini ključnih država, deluje da je ona izašla kao pobednik iz ovog tromeča, bez obzira na to što nije prikazala zavidan nivo, odnosno oduševila nastupom na debati.
Razloga za ovakav ishod ima više. Prvi jeste taktika Donalda Trampa, koji kao da je više pažnje posvećivao tome da učvrsti ionako veoma stabilnu podršku svojih najvernijih simpatizera nego što je pokušao da privuče nove pristalice. Drugi razlog su propuštene “gol-šanse” ovog kandidata u prvom i u delu druge debate, kada je mogao da protivkandidatkinju vrlo efektno natera u verbalnu defanzivu. Tramp je propustio ove šanse verovatno jer se nije dovoljno temeljno pripremao, a možda je i pokušao da smanjenim stepenom agresivnosti u prvoj debati pokaže svoje smirenije, “državničko” lice, što se nije pokazalo najuspešnijim. Treći razlog su efektni “golovi” tima Hilari Klinton u danima između debata, poput objavljivanja Trampovih finansijskih izveštaja ili plasiranja seksističkog snimka u kome Donald Tramp govori neprimerene stvari o ženama. Četvrti razlog čine određeni Trampovi “autogolovi”. Čak i kada bi odigrao relativno dobro, samouvereno, pripremljeno, kao što je to učinio u trećoj debati, Donald Tramp bi jednim propustom, kao što je neizjašnjavanje da li će priznati rezultate izbora, uspeo da skrene pažnju sa svih solidnih aspekata svog nastupa. I konačno, peti razlog jeste činjenica da je većina medija u SAD, naklonjenih kampanji demokratske kandidatkinje, stavljala autogolove republikanca u prvi plan i neprestano ih ponavljala u svojim emisijama, ne izveštavajući preterano o delovima debate u kojima je njihova miljenica bila u defanzivi.
Međutim, utakmica traje do poslednjeg sudijskog zvižduka, odnosno do zatvaranja izbornih mesta 8. novembra uveče. Donald Tramp još uvek nije izgubio. Ne bi bio prvi put da se, nakon velikog pada u popularnosti, Tramp vrati u igru, iako sada to deluje manje moguće nego letos kada je to uspeo. Takođe, kao što se pokazalo u slučaju Bregzita, postoji mogućnost da se građani ne izjašnjavaju da će glasati za Trampa, iako će to učiniti, zbog svojevrsne stigme koje bi to priznanje moglo nositi u “mainstream” javnosti. Osim toga, sajt WikiLeaks bi mogao da u finišu kampanje objavi neku “bombu”, koja bi, uprkos naklonjenosti većeg dela medija, mogla da dodatno diskredituje Hilari Klinton, slično kao što je snimak “razgovora iz svlačionice” dodatno diskreditovao Donalda Trampa. Ostaje nam da sa pažnjom pratimo poslednje nedelje ove velike rijaliti utakmice i da se ne nerviramo mnogo ako naš favorit ili favoritkinja ispadnu – na naš život to, ionako, neće imati previše uticaja.
