Američka obaveštajna zajednica je u nekoliko navrata tokom ove izborne godine izašla pred javnost sa informacijom o ponovnom ruskom mešanju u demokratske procese Sjedinjenih Država. Prema navodima Federalnog istražnog biroa (FBI) i Centralne obaveštajne agencije (CIA), Rusija svojim prodorom u američku politiku teži da osigura reizbor Donalda Trampa, pre svega kroz negativnu propagandnu kampanju protiv njegovog protivkandidata Džozefa Bajdena.

Međutim, za razliku od 2016. godine, opredeljenje Kremlja za ovim ili onim predsedničkim kandidatom ovog puta nije toliko jasno i očigledno. Pre četiri godine Tramp je predstavljao znatno drugačiju ponudu na američkom političkom tržištu. Zastupao je nekonvencionalan pristup prema američkoj spoljnoj politici, koji obuhvata skepticizam prema vojnom angažovanju u inostranstvu i dovođenje u pitanje značaja NATO za nacionalne interese SAD. Uz to, pokazao je neuobičajeni afinitet prema ruskom predsedniku Vladimiru Putinu i drugim autoritarnim političkim liderima, kao i spremnost za poboljšanje odnosa i veću saradnju sa Rusijom.

U kontrastu s tim, tadašnja predsednička kandidatkinja iz Demokratske partije, Hilari Klinton, je bila predstavnik „spoljnopolitičkih tradicionalista“, čiji se stavovi o američkom mestu i ulozi u svetu oko mnogih pitanja kose sa ruskim nacionalnim interesima. Povrh svega toga, Putin je već imao lošu istoriju odnosa sa Klintonovom dok je obavljala funkciju državnog sekretara u Obaminoj administraciji od 2009 do 2013. godine.

Ipak, i dalje je bilo upitno kako će Tramp zaista upravljati zemljom od onog trenutka kada preuzme uzde vlasti u svoje ruke. Jedno predviđanje je bilo da će on napraviti raskid sa dvostranačkim konsenzusom o američkoj spoljnoj politici koji je postojao od početka Hladnog rata. Drugi su pak smatrali da je Trampov „lavež gori od njegovog ujeda“ i da će članovi predsedničkog kabineta i Kongresa uspeti da utiču na njega i zadrže zemlju na njenom tradicionalnom spoljnopolitičkom kursu. Uprkos ovoj neizvesnosti, „skok u mrak“ sa Trampom, uz određenu dozu optimizma da će novoizabrani predsednik „praktikovati ono što propoveda“, za Kremlj je bio mnogo povoljniji izbor u odnosu na gotovo izvesno pogoršavanje odnosa pod predsedništvom Hilari Klinton.

Za vreme Trampovog mandata odnosi sa Rusijom „sve gori i gori“

Protekle četiri godine su za Kremlj predstavljale priliku da se upozna sa Trampovom spoljnom politikom u praksi i da u skladu sa stečenim iskustvom formuliše očekivanja i predviđanja za naredne četiri godine u slučaju njegovog reizbora. Praksa je pokazala da spoljna politika aktuelnog predsednika sadrži elemente promene i kontinuiteta. Ista ambivalentnost postoji i u njegovom odnosu prema Rusiji.

Trampova administracija i Kongres su preduzeli niz mera koje su doprinele produbljenju antagonizma između SAD i Rusije, što je potvrdio i sam Putin 2019. godine, kada je izjavio da odnosi između dve zemlje postaju „sve gori i gori“. Među njima se ističu ograničene vojne intervencije u Siriji 2017. i 2018. godine, uvođenje dodatnih sankcija Rusiji, povlačenje SAD iz Sporazuma o nuklearnim snagama srednjeg dometa (INF) 2019. godine, protivljenje Severnom toku 2 i naoružavanje ukrajinskih vlasti u njihovoj borbi protiv proruskih separatista u istočnom delu zemlje. Sve ove mere Tramp je potkrepio retorikom, tvrdeći da „niko nije bio oštriji“ prema Rusiji od njega.

Istovremeno, on je nastavio da govori o svojoj želji da poboljša odnose i poveća saradnju sa Rusijom. Izrazio je „poštovanje“ prema Putinu i pohvalio njegovo liderstvo, popularnost i „jaku kontrolu nad svojom zemljom“. Ipak, dobri – ili ne tako loši – lični odnosi između dva predsednika nisu uspeli da promene silaznu putanju u odnosima između njihovih zemalja.

Šta se može očekivati od Bajdena?

Od Bajdena, koji je Putina nazvao „diktatorom“, se može očekivati da neće biti naročito fokusiran na izgradnju dobrih ličnih odnosa sa svojim ruskim parnjakom. Uprkos tome, za Kremlj su trenutno sadržajni odnosi i saradnja u oblastima od zajedničkog interesa mnogo važniji od lepih reči i komplimenata. Tokom svoje predizborne kampanje, Bajden je signalizirao spremnost za saradnju sa Rusijom u oblastima gde se interesi dve zemlje podudaraju.

Jedna od tih oblasti je kontrola naoružanja, gde Tramp nije ostvario zavidne rezultate. Štaviše, odluka njegove administracije o povlačenju SAD iz Sporazuma o nuklearnim snagama srednjeg dometa 2019. godine rizikuje da otvori vrata novoj trci u naoružanju između SAD i Rusije. Sprečavanju nove trke „u pravcu Armagedona“, koja bi bila posebno skupa za Kremlj u trenutku opadajućih državnih prihoda usled niskih cena nafte, bi takođe doprinelo produženje trajanja Novog START sporazuma (Sporazum o smanjenju strateškog naoružanja) iz 2010. godine, za koji je predviđeno da istekne u februaru sledeće godine. Uprkos njegovoj „oštroj anti-ruskoj retorici“, kao jednu od pozitivnih strana kod Bajdena, Putin je naveo njegovu spremnost da postigne dogovor o produženju trajanja ovog sporazuma.

S druge strane, Trampova okupiranost Kinom i njegovo insistiranje da i ona bude uključena u nove aranžmane o kontroli naoružanja čini njihovo zaključivanje neizvesnijim, naročito u trenutku kada su odnosi između Sjedinjenih Država i Kine dostigli svoj najniži nivo u periodu nakon kraja Hladnog rata.

Kakav god da bude epilog ovogodišnjih predsedničkih izbora u Americi, rusko-američki odnosi će verovatno nastaviti da se pogoršavaju u narednom periodu. U međuvremenu, bez obzira na otkrića američkih obaveštajnih službi, Kremlj će nastaviti da tretira dvojicu predsedničkih kandidata u skladu sa principom kojim se rukovodi u svom spoljnopolitičkom ponašanju, a koji kaže: „Ne stavljaj sva jaja u jednu košaru“.

Bojan Latinović