Može li Bajden da ujedini Ameriku?

Kada bude preuzeo funkciju američkog predsednika 20. januara 2021. godine, Džozef Bajden će biti suočen sa dugom listom izazova pred kojima se nalaze Sjedinjene Američke Države. Samo neki od njih su pandemija virusa korona, ekonomska kriza, klimatske promene, rasne nejednakosti i erozija međunarodnog ugleda Amerike i poverenja u njenu volju i sposobnost da obavlja svoju tradicionalnu ulogu na svetskoj sceni. Izlazak na kraj sa ovim izazovima će zahtevati okončavanje ili ublažavanje trenda polarizacije unutar američkog društva, koji je, po rečima Ričarda Hasa, predsednika Saveta za spoljne odnose, iza sebe ostavio jednu Ameriku sa dve nacije.

Jedna od centralnih tačaka Bajdenove predizborne kampanje je upravo bila obnova nacionalnog jedinstva nakon četiri godine „razornog predsedništva“ Donalda Trampa. Dok je Trampa optuživao za svesno i proračunato podsticanje podela radi sticanja političke dobiti, Bajden je sebe predstavljao kao nekoga ko može da odoli silama polarizacije i „izleči dušu nacije“. Evocirajući reči bivšeg predsednika Obame, obećavao je da će biti „predsednik za sve Amerikance“, koji neće praviti razliku između „plave“ i „crvene“ Amerike. Pokušavao je da sopstvenu smirenost i saosećajnost, zasnovanu na velikim gubicima u ličnom životu – smrti žene i ćerke u saobraćajnoj nesreći i sina od tumora mozga – kontrastira sa često neobuzdanim i bezobzirnim ponašanjem njegovog protivkandidata.

U njegovim naporima da ujedini američku naciju, Bajden će biti suočen sa nizom ograničenja, koja ne pružaju mnogo razloga za optimizam. Jedno od tih ograničenja je postalo evidentno nakon objave rezultata samih izbora, kada su bile raspršene nade i očekivanja o tzv. „plavom talasu“, koji je trebao da preplavi predsedništvo i oba doma američkog Kongresa i time trajno i nedvosmisleno pošalje Trampizam i njegovog kreatora na smetlište istorije, a Republikansku partiju primora na proces „detrampifikacije“.

Umesto toga, demokrate će zadržati većinu u Predstavničkom domu, ali će ona biti neočekivano manja u odnosu na onu koju su osvojili na izborima 2018. godine. Neka od njihovih izgubljenih mesta će popuniti republikanci koji pripadaju ili naginju ka strogo populističkom krilu Republikanske partije. Politički odnos snaga u Senatu je još uvek neizvestan, mada se očekuje kontinuitet republikanske kontrole nakon izbora u Džordžiji, koji će biti održani 5. januara sledeće godine. Iako nije uspeo da sebi osigura reizbor, Tramp i njegov brend politike će nastaviti da imaju veliki uticaj na američkoj političkoj sceni, pre svega u okviru Republikanske partije. Zajedno sa političkom disfunkcionalnošću, koju će garantovati konzervativna većina u Vrhovnom sudu i republikanski senatori predvođeni Mičom Mekonelom, ovo će predstavljati otežavajuću okolnost za Bajdenove ambicije o normalizaciji odnosa između dve Amerike. Osim toga, pitanje je koliko su republikanci i demokrate spremni na smanjenje političke temperature u zemlji.

Takvo nešto se ne može reći za progresivnu frakciju u okviru Demokratske partije. Iako nisu uspeli da osiguraju pobedu svog kandidata Bernija Sandersa, ishod izbora je galvanizovao progresiviste, ulivajući im dodatnu dozu samopouzdanja i spremnosti za nove političke obračune ne samo sa republikancima, već i sa političkim establišmentom u svojoj partiji. Neki od njih su pokazali sklonost ka političkom revanšizmu nad poraženima. Naime, nedugo nakon izbora, Aleksandria Okazio Kortez je na svom Tviter profilu promovisala ideju o sastavljanju spiska imena osoba koje se mogu povezati sa Trampovom administracijom. Ovogodišnja kandidatkinja za demokratsku nominaciju, Elizabet Voren, je pozivala na pokretanje krivične istrage protiv Trampa i ljudi koji su radili za njega, što je Bajden u nekoliko navrata odbio, tvrdeći da institucije poput Ministarstva pravde treba da samostalno i nezavisno obavljaju svoj posao, bez predsedničkih direktiva.

S druge strane, republikanci nemaju mnogo poverenja u narativ o Bajdenu kao nekome ko može da se uzdigne iznad atmosfere podela i smiri političke strasti, pri čemu ističu primere polarizujuće retorike tokom njegove duge političke karijere. U zemlji sa istorijom ropstva i rasizma, obraćajući se publici sa značajnim brojem Afroamerikanaca uoči predsedničkih izbora 2012. godine, Bajden je izjavio da će ih tadašnji republikanski kandidat Mit Romni “vratiti nazad u okove” svojom politikom finansijske deregulacije. Kao predsednički kandidat, rekao je da “nisu crnci” oni Afroamerikanci kojima je teško da se opredele između njega i Trampa. Nalik Hilari Klinton, koja je 2016. godine polovinu Trampovih simpatizera označila kao “rasiste, seksiste, homofobe i ksenofobe”, on je tokom svoje predizborne kampanje jednom prilikom rekao da 10-15% američke populacije “jednostavno nisu baš dobri ljudi”.

Sledeći Trampove uglavnom neosnovane tvrdnje o izbornoj prevari i sopstvenoj izbornoj pobedi, dobar deo republikanskog biračkog tela uopšte ne prihvata Bajdena kao legitimnog predsednika. Oni to takođe vide kao vraćanje usluge za ono što u njihovim očima izgleda kao četiri godine odbijanja demokrata da se pomire sa rezultatima predsedničkih izbora iz 2016. godine. Ukazuju na uspostavljanje “pokreta otpora” Trampovom predsedništvu, koji je osim demokrata obuhvatao i neke nezavisne birače i otuđene republikance, poznate kao “nikad Tramp” republikanci. Takođe ističu dugotrajnu opsesiju medija i demokrata navodnim vezama između Kremlja i Trampovog predizbornog tima, te ruskim mešanjem u američke izbore, koje je Hilari Klinton često navodila kao jedan od glavnih uzroka njenog izbornog poraza. Otuda ne bi trebalo da iznenađuje što je ona u intervjuu 2019. godine izjavila da Tramp “zna da je nelegitiman predsednik”, da bi skoro u jednom podkastu tvrdila da je ona bila kandidat “kojem su u osnovi ukrali izbore”.

Pošto verovatno neće prihvatiti izborni poraz, Tramp će nastaviti da podstiče osećaj ozlojeđenosti među republikanskim biračima, zbog čega će se njihovi predstavnici naći pod velikim pritiskom da Bajdenu uskrate bilo kakvu vrstu značajne političke saradnje. On će time takođe zagrijavati svoju još uvek lojalnu bazu za izbore koji će biti održani tokom naredne četiri godine, uključujući i predsedničke izbore 2024. godine, na kojima bi mogao da se pojavi kao kandidat.

Konačno, promena stanara Bele kuće neće dovesti do okončanja ekonomskih i tehnoloških promena, koje će nastaviti da izazivaju i podstiču nezadovoljstvo i anksioznost među mnogim američkim građanima. Upravo one sentimente na talasu kojih je Tramp došao na mesto predsednika pre četiri godine, nudeći često jednostavna rešenja za kompleksne probleme. Jedan deo bele, hrišćanske i konzervativne Amerike će i dalje biti zabrinut demografskom i kulturnom budućnošću zemlje, želeći da se ona vrati u period kada je bila “velika”. Amerikanci svih političkih boja će nastaviti da se putem interneta segregiraju u svoje posebne eho komore, gde će biti reafirmisane njihove različite percepcije stvarnosti. Svi navedeni faktori polarizacije će biti dodatno osnaženi rapidnim i nekontrolisanim širenjem dezinformacija, koje je posebno došlo do izražaja tokom trenutne zdravstvene krize. Međutim, za razliku od virusa korona, još neko vreme ćemo morati čekati za “vakcinu” koja će nas imunizovati od ovakve vrste pandemije.

Bojan Latinović