U periodu hiperpolarizacije, kada je Amerika podeljena više nego ikada u svojoj novijoj istoriji, i dalje se mogu pronaći stvari oko kojih se slaže veliki i rastući broj amerikanaca. Želja za posvećivanjem više pažnje i resursa za rešavanje domaćih problema je ujedinila amerikance različitih političkih opredeljenja oko ideje okončavanja tzv. „večnih ratova“. Ovaj izraz se pre svega odnosi na oružane sukobe u Iraku i Avganistanu, od kojih je potonji stekao status najdužeg rata u američkoj istoriji.

Gotovo dve decenije SAD neuspešno pokušavaju da ove dve zemlje pretvore u bastione liberalne demokratije na prostoru Bliskog istoka, koji bi potom inspirisali političku, ekonomsku i socijalnu transformaciju celog regiona. Ovi napori su deo šireg „rata protiv terorizma“, pokrenutog od strane bivšeg predsednika Džordža Buša mlađeg, nakon terorističkih napada na kule bliznakinje 11. septembra 2001. godine.

Kako je postajalo sve očiglednije da ovo neće biti lak i jednostavan poduhvat, tako je postepeno slabio i nestajao intervencionistički žar u američkoj javnosti. Početni optimizam je među američkim građanima ustupio mesto rastućem nezadovoljstvu oko plaćanja velike finansijske, ljudske i moralne cene za borbu protiv taktike toliko široko rasprostranjene da pokušaj njenog nasilnog iskorenjivanja na globalnom nivou u startu garantuje neuspeh.

Ovo nezadovoljstvo delimično objašnjava politički uspon i pobedu Donalda Trampa na predsedničkim izborima 2016. godine i jačanje levice u okviru Demokratske partije. Raniji i blaži simptom američkog zamora vojnim intervencionizmom je bio izbor Baraka Obame za predsednika 2008. godine, koji je svoju poruku o dugo očekivanim promenama projektovao i na oblast spoljne politike. On je bio jedan od retkih kritičara i protivnika rata u Iraku 2003. godine. Uvidevši ograničenja vojne moći da postigne određene američke interese, kao kandidat je obećavao veću uzdržanost i skromnost u njenoj upotrebi.

Ipak, ovogodišnji predsednički izbori su do sada najjasnije i najubedljivije izrazili američko protivljenje novim vojnim zavrzlamama i želje za povlačenjem iz postojećih. Stavovi obojice predsedničkih kandidata povodom ovog pitanja su bili gotovo jednoglasni i mogli bi se sumirati u parafraziranoj rečenici bivšeg predsednika Džordža Buša starijeg, koja se originalno odnosila na poreze: „Čitajte mi sa usana – nema novih ratova“. Ovome se treba dodati i obećanje obojice kandidata da će „okončati večne ratove“, nešto u čemu Tramp tokom svog predsedništva nije bio uspešan.

Ipak, za razliku od Buša starijeg, koji je na kraju odobrio povećanje poreskih opterećenja, Tramp jeste uspeo da sačuva Ameriku od novih ratova i time ispuni jedno od svojih predizbornih obećanja vezanih za njegovu „Amerika na prvom mestu“ politiku. U stvari, on je prvi američki predsednik u poslednjih četiri decenije pod čijom upravom Amerika nije otišla u inostranstvo „u potrazi za čudovištima koja će da uništi“, po rečima Džona Kvinsija Adamsa, šestog predsednika SAD.

S druge strane, uprkos njegovim obećanjima, pobeda Bajdena za neke predstavlja povratak Amerike njenim starim navikama ekstenzivnog mešanja u unutrašnje poslove drugih zemalja kroz olaku, nedovoljno promišljenu i bezobzirnu upotrebu vojne sile. Prema ovom viđenju, Bajdenu se ne može verovati jer je pripadnik spoljnopolitičkog establišmenta, koji je tokom svoje duge političke karijere u više navrata pokazao da je „brz na okidaču“, podržavajući vojne intervencije na Balkanu 1990-ih i ratove u Avganistanu i Iraku 2001, odnosno 2003. godine.

Međutim, iako ima istoriju spoljnopolitičkih odluka koje su se kasnije pokazale kao pogrešne, Bajden je ipak pokazao volju i sposobnost da uči na sopstvenim greškama, za razliku od nekih drugih pripadnika spoljnopolitičkog establišmenta, koji još uvek „nisu videli rat koji im se ne sviđa“. Evolucija njegovih spoljnopolitičkih stavova se kretala u pravcu gubitka vere u mogućnosti američke vojne moći i udaljavanja od ranijih transformativnih ambicija.

Kada je kao senator dao svoj glas za ratove u Avganistanu i Iraku, Bajden je kao i mnogi drugi očekivao da će u tim zemljama Amerika uz relativno razumne troškove iza sebe ostaviti „ustave i parlamente“, po rečima tadašnjeg predsednika. Vremenom je uvideo da ovaj cilj više liči na opasnu iluziju nego na realnu mogućnost, zbog čega je počeo da favorizuje manje vojno prisustvo u tim zemljama, fokusirano na anti-terorističke operacije i očuvanje stabilnosti.

Promena u Bajdenovom spoljnopolitičkom pristupu je postala evidentna tokom njegove službe u Obaminoj administraciji na mestu potpredsednika. Tada je često igrao ulogu đavoljeg advokata, zastupajući nepopularna mišljenja u okviru predsedničkog kabineta, koja su se zasnivala na većoj obazrivosti i opreznosti prilikom razmatranja upotrebe vojne sile. Jedno od njih je bilo protivljenje vojnoj intervenciji kojom je bio srušen režim Muamera Gadafija u Libiji 2011. godine. Kasnije je Obama ovu odluku opisao kao „najveću grešku“ njegovog predsedništva, zbog odsustva plana za „dan posle“, čime je postao žrtva iste kratkovidosti kakvu je osam godina pre toga kritikovao u Bušovoj odluci o invaziji na Irak.

Vrh Bajdenove političke agende će okupirati mnoga nevojna pitanja, kao što su klimatske promene i pandemija virusa korona, te rezultirajuća ekonomska kriza. Njegova administracija će se više fokusirati na zaštitu i unapređenje ljudskih prava i demokratije u svetu, ali ovi napori će se pre svega odvijati kroz upotrebu nenasilnih sredstava.

Zbog većeg prisustva desnih i levih populista u Kongresu, Bajden će se naći pod velikim pritiskom da ukroti američke intervencionističke impulse. U suprotnom bi mogao biti svedok povratka Trampizma u Belu kuću već 2024. godine, na talasu nezadovoljstva američke javnosti nekim novim nepoželjnim ratom.

Takođe, svet koji će Bajden naslediti će biti znatno drugačiji od onog iz 2008. godine, kada je on bio izabran za potpredsednika, ali i onog od pre četiri godine. U njemu će rast samopouzdanja i odlučnosti Kine i njeno zaoštravanje odnosa sa SAD uvesti veći stepen samodiscipline u američko spoljnopolitičko ponašanje, kao što je to uglavnom bio slučaj tokom perioda Hladnog rata.

Ništa od prethodno navedenog ne predstavlja apsolutnu garanciju da Bajdenova administracija neće na reaktivan način biti uvučena u neki novi oružani sukob. Značajan deo njegovog budućeg predsedničkog kabineta će činiti ljudi koji su više intervencionistički nastrojeni od njega. Samo je pitanje koliko će Bajden biti receptivan na njihove savete ukoliko se nađe pred kriznom situacijom gde je upotreba vojne sile jedna od opcija na stolu.

Osim toga, iskustvo sa svetskom finansijskom krizom iz 2008. godine pokazuje da su post-krizni periodi plodno tlo za nestabilnost i velika previranja. U okolnostima do tada najvećeg svetskog ekonomskog poremećaja još od 1929. godine, Obama je preuzeo funkciju predsednika sa obećanjem o „građenju nacije“ kod kuće i izbegavanju novih „glupih ratova“. Na kraju je svom nasledniku ostavio urušenu državu u Libiji, američke trupe u Siriji, proširenu upotrebu vojnih dronova i indirektno američko učešće u saudijskoj vazdušnoj kampanji u Jemenu, koja je doprinela nastanku jedne od najvećih humanitarnih katastrofa na svetu. Slična sudbina bi mogla dočekati i dolazeću administraciju Džozefa Bajdena.

Bojan Latinović