U vreme Drugog svetskog rata 1942. godine, Konstantin Fotić zadržava pozitivno mišljenje o Ruzveltu, a koje su imale i ranije srpske (jugoslovenske) diplomate. Posebno ističe „osećanje misije modernog reformatora“ i „vaspitanje demokratskog političara koje traći da je u svome radu u stalnom kontaktu sa javnim mišljenjem“. Ruzvelt zaista nijedan svoj plan nije napuštao, čak i kada je bilo jasno da su mogućnosti iskorišćene do maksimuma, dok nije pronašao novi plan. Primećivali su savremenici to i kod sprovođenja New Deal plana, kao i kada je pod ratnim okolnostima pratio potrebe odbrane i stvorio Komisiju za ratnu proizvodnju (War Production Board – WPB). Ruzveltovo osluškivanje javnog mnjenja gonilo ga je da odlaže odluke dok kako to Fotić piše „pojedinu grupu javnog mišljenja ne pridobije za sebe i dok druge ne vaspita u istom smislu“. Interesantno je da Fotić tvrdi i da Ruzvelt „u izvesnim trenucima želi da i samo javno mišljenje vrši presiju na njega da se donese odluka koju je on ranije predviđao a sa kojom se javno mišljenje nije slagalo“. Ovim upoznajemo i sposobnost Ruzvelta da mudro kontroliše i usmerava javno mnjenje.
Za jugoslovensku diplomatiju u egzilu bilo je bitno tokom Drugog svetskog rata pitanje politike SAD u miru. Arhitektura međunarodnih odnosa počela se graditi na ratnom brodu koji je plovio Antlantikom 14. avgusta 1941. godine. Potpisivanjem Atlanske povelje (Atlantic Charter) Čerčil i Ruzvelt su nacrtali prve konture posleratne organizacije međunarodnog poretka. SAD su izašle iz izolacionističke politike i stoga je i za male države i narode bilo bitno da pored rešavanja pitanja ratne diplomatije osluškuju i saznaju planove velikih. „Amerika nije ušla u rat da preoblikuje svet, ali kada je već ušla bila je prilika da se to učini“ rekao je Ruzvelt o ovom periodu. Uporedo je američka javnost hipnotisano ponavljala da „Ne treba izaći kao pobednik samo iz rata, već i iz mira“. Jugoslovenske diplomate su posebno insistirale na stanovištu da je za SAD potrebno da narod „ostane ujedinjen i duhovno i materijalno, radi ravnoteže u zemlji i radi učestvovanja u međunarodnoj rekonstrukciji sveta“.
Cilj – stvaranje međunarodnog poretka koji više neće biti ugrožavan, Ruzvelt je započeo na temeljima analize grešaka nakon Velikog rata. Fotić je u poverljivom Izveštaju od 31. janaura 1942. godine posebno naglasio uticaj intelektualaca i interesnih grupa na Ruzveltovu politiku. Prvo je podsetio da „ne treba zaboraviti da je većina intelektualnih prvaka u Sjedinjenim Državama u svoje vreme ustala protiv Versajskog ugovora, još prvih godina posle svetskog rata, da isti ti ljudi još uvek predstavljaju vrhove intelektualnog vođstva“. Reč je o tada uticajnim ličnostima u američkoj javnosti kao što su: Lipman (Walter Lippmann), Mekliš (Archibald MecLeish) i Bruks (Van Syck Brooks). Pominjano je kako je ulazak SAD u prethodni rat „bio nezreo i eventualno nepotreban“, kao i da su SAD „prevarene od svojih saveznika, duhovno prilikom zaključivanja mira, i materijalno neplaćanjem ratnih dugova“. Kada je reč o ovoj grupi američkih intelektualaca, jugoslovenske diplomate su ispravno zapazile da je reč o novoj generaciji, koja je formirana na načelima tvoraca pragmatizma Džona Djuija (John Dewey) sa Kolumbija Univerziteta i Vilijama Džejmsa (William James) sa Harvarda. Ruzvelt je, takođe, bio deo ovog intelektualnog miljea. Ipak, u periodu rata, ideje da svaka situacija koja odgovara potrebama predstavlja istitnu za to vreme i sredinu i da svakome treba dati prilike da ostvari ono što najbolje ume više im nisu bile dovoljne. Oni su 1942. godine po oceni Fotića u potrazi za „jednom apsolutnom istinom koja će voditi čovečanstvo miru i napretku nezavisno od volje ili čak sreće pojedinca ili pojedinih društava“.
Kao glavni propovednik ovih ideja označen je Mekliš, koji je zajedno sa Bruksom dejstvovao preko časopisa The Yale Review i imao veliki uticaj u društvu, kao i na govore i ideje koje su dopirale do Ruzvelta. U ovom periodu aktivno je delovao i Council on Foreign Relations, koji je okupljao eminetne profesore, specijaliste za međunarodna pitanja i ekonomiju. Inače, ono što Fotić verovatno nije znao jeste da je Samner Vels po nalogu Ruzvelta pokrenuo i jedan komitet za posleratno planiranje, koji je bio u okviru State Department-a. Upravo je ovo telo i formulisalo ideju stvaranja nove međunarodne institucije u kojoj će biti zastupljene sve nacije – Ujedinjene nacije. Naravno da je ideja bila tako formulisana da u okviru ove nove organizacije SAD imaju dominantnu ulogu.
dr Aleksandra Kolaković
Naučni saradnik
institut za političke studije
(kraj drugog dela feljtona)
