Za Vladu u Londonu saznanje o mogućoj „obnovi dunavske konfederacije“ je bilo važno i iznenađujuće. Fotić je bio mišljenja da ova ideja provejava ne samo u Meklišovim i Lipmanovim tekstovima, već i u „krugovima koji nisu daleko od zvaničnih“, a koji se nisu slagali sa slikom posleratne Evrope. Te 1942. godine, Foriću se ideja o formiranju, odnosno obnavljanju, jedne „katoličko-legitimističke konfederacije u sredini Evrope koja će ili predvoditi male narode koji je okružuju ili kontrabalansirati druge susedne konfederacije i grupe“, koja bi bila „skup nemačkih katoličkih naroda“ činila već formulisanom. U razgovorima koje je imao sa Lipmanom upoznat je sa idejom tri elementa posleratne Evrope: anglosaksonsku grupu, Rusiju i podunavsku konfederaciju, pri čemu naglašava da njegov sagovornik „ne vidi kako bi se to složilo sa obn
ovom Poljske, Čehoslovačke i balkanskih saveza“. Ono što je bio Lipmanov cilj kome bi SAD trebalo da teže jeste da se uništi „hitlerizam“ i da „anglosaksonske zemlje (SAD i Britanska imperija) ostanu ujedinjene, u bilo kojoj formi, zauvek“. Inače, Valter Lipman je u međuratnom periodu bio među članovima Vilsonove Inquire, koji su se dugo zalagali za očuvanje Austrougarske, predviđajući samo autonomiju za druge narode. Ipak, Fotoć je verovao da je i ovo samo jedan mogući plan. Naglašavao je da Ruzvelt preuzeo „moralne obaveze“ prema savezničkim narodima „koji su se oduprli nacizmu i žrtvovali svoje slobode u toj borbi“. Poziva se na Ruzveltovu poruku da Jugoslavija „ima prava da bude obnovljena i preuzme svoju ulogu u svetu“.
Značajan segment izveštaja Fotić je posvetio i neuspehu Društva naroda između dva rata, odnosno koracima koje bi SAD mogle načiniti u cilju stvaranja slične institucije. Iz Fotićevih izveštaja, kao i drugih diplomata, se uočava da postoje očekivanja ili da se obnovi rad Društva naroda ili da se stvori novo međunarodno telo koje će regulisati međunarodni ekonomski život – „jedno telo kome će slobodni narodi dati vrlo mnogo autoriteta tako da njegove odluke budu efikasne“. Da će SAD pokazati „istinsku nadmoćnost“ postalo je jasno u vreme kada je Ruzvelt osvojio četvrti mandat 1944. godine. Američka proizvodnja u Drugom svetskom ratu omogućila je potpuno saniranje posledica velike ekonomske krize iz tridesetih godina (vid. više: Maury Kelly, Call to Arms, New York 2012), a i nadmoć na spoljnopolitičkom planu. Jugoslovenske diplomate su iznošenjem tačnih podataka o industrijskom rastu imali svest o stvaranju američke vojno-industrijske mašinerije koja će posle rata „održavati mir u svetu“. Otpravnik poslova izveštava Ministarstvo inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije u Londonu da „industrijski potencijal i sposobnost da se industrija u najkraćem roku prilagođuje potrebama, ne samo da su od Amerike načinili veliku silu prve klase, već u njene mase ulili poverenje u moć zemlje i u kulturnu misiju koja joj predstoji u budućnosti“.
Nakon tesne pobede Ruzvelta na Izborima 1944. godine (mala razlika u glasovima, ali sa boljim položajem demokrata u Kongresu i većim brojem država gde je osvojio više glasova od republikanaca ako se posmatraju rezultati tećih izbora), jugoslovenske diplomate nisu očekivale nagle izmene u američkoj unutrašnjoj i spoljnoj politici. Redukovanje nacionalnog duga (preko 200 milijardi dolara), revizija ratnih taksi, problem zapošljavanja bili su ključni problemi na koje su glasači čekali odgovore. Jugoslovenske diplomate bile su mišljenja da će SAD „poći aktivnije međunarodnom životu no usamljivanju, a ako dođe do takve pojačane aktivnosti odlučivaće se ne s obzirom na političke ideologije pojedinih svojih glasača, kao što je bio strah mnogih uoči izbora, već s obzirom na odbranu bazičnih interesa američkog naroda i njegova života“ odnosno pomenute interese povezuju s „odbranom demokratije“ u zemlji i međunarodnim odnosima.
Ministar inostranih poslova Momčilo Ninčić kao i Vlada u Londonu bili su na osnovu izveštaja koje su slale srpske (jugoslovenske diplomate), a posebno Fotić, odlično obaveštene o brojnim aspektima unutrašnjih problema SAD, politike i same ličnosti Ruzvelta. U korišćenim izveštajima sagledavamo unutrašnju i spoljašnju politiku SAD od dolaska Ruzvelta na vlast do teških dana rata. Fotić je posebno insistirao na objašnjavanju intelektualne klime u SAD i mogućim uticajima na Ruzveltove poglede, posebno u posleratnom preoblikovanju sveta. Naglašava se uloga ličnih osobina politčkih lidera nakon kraja rata. Kod Ruzvelta, Fotić na primer uočava, „instikt političara koji se oslanja na realnost situacije i na javno mišljenje“ što će biti značajno u međunarodnim odnosima druge polovine 20. veka. Kroz Izveštaje, koji se danas čuvaju u Arhivu Jugoslavije, a čiji je deo publikovan u zborniku dokumenata Jugoslovensko-američki odnsi 1918–1945 (edicija Dokumenta o spoljnoj politici Jugoslavija, izdavač Arhiv Jugoslavije, 2015) pored toga što svedoče o spoljnoj i unutrašnjoj politici SAD, kao i interesovanjima srpske (jugoslovenske) diplomatije, osvetljava nam se ličnost i političko umeće Frenklina Delano Ruzvelta. Važni podaci, koji su delom izneti u ovom eseju, omogućavaju da se složi slagalica istorije američko-srpskih odnosa. Istovremeno, oni nam omogućavaju i upoznavanje sa elementima na kojima je izgrađivana američka unutrašnja i spoljna politika i daju prostor za razmišljanje o nekim sličnim savremenim pojavama i procesima, naravno u novim okolnostima, ali kroz sličan mehanizam promena u državama dominatnim u međunarodnim odnosima.
dr Aleksandra Kolaković
Naučni saradnik
institut za političke studije
(kraj feljtona)
