Šta nas čeka sa predsednikom Trampom?

Uprkos predviđanjima većine medija i eksperata, Hilari Klinton nije postala prva žena predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Žena koja je celu svoju političku karijeru gradila sa ciljem da je kruniše ulaskom u Belu kuću, ali ne kao prva dama, već kao izabrani predsednik najveće sile sveta, izgubila je izbore od rijaliti zvezde, milionera i biznismena Donalda Trampa. Njegovu kandidaturu niko nije ozbiljno shvatio ni na početku, a on je surovo eliminisao iz trke jednog po jednog protivnika, počevši od još jednog pripadnika američkih političkih dinastija Džeba Buša, preko senatora sa Floride i iz Teksasa, Marka Rubija i Teda Kruza, da bi na kraju ubedljivo pobedio i samu Hilari Klinton.

Bregzit je pre nekoliko meseci pokazao kolika je kriza političkih elita i da građani više nisu spremni da prihvataju ustaljene fraze i prazna obećanja. Narod je željan novih ideja i rešenja i kada se pojave oni koji su u stanju da to nezadovoljstvo artikulišu i podupru sa nekoliko radikalnih solucija, ma koliko one bile nerealne i neizvodljive, glasovi će im biti zagarantovani. Već u preliminarnim izborima su se videle takve tendencije. U Demokratskoj partiji neočekivan uspeh je doživeo Berni Sanders, mobilišući veliki broj mladih apolitičnih građana SAD. U Republikanskoj partiji, nastupajući sa jedne sasvim drugačije pozicije, to je bio Donald Tramp. Demokratama se obilo o glavu insistiranje da njihov kandidat bude bivša državna sekretarka i sada će se ponovo republikanac useliti u Belu kuću. Uz to Republikanska partija će kontrolisati oba doma Kongresa najmanje naredne dve godine.

Scenario u kojem je Donald Tramp predsednik SAD-a je onaj koji je mali broj ljudi očekivao. Brojni evropski zvaničnici izražavaju svoju zabrinutost zbog novonastale situacije. Pojedini mediji u određenoj meri izazivaju nepotrebnu paniku člancima o Trampovoj bliskosti i sličnosti sa Putinom, nesposobnošću da obavlja ovako važnu funkciju, koja podrazumeva i posedovanje kodove za lansiranje nuklearnih projektila i slično. Činjenica je da Trampove izjave iz predizborne kampanje svakako ne odišu duhom političke korektnosti i tolerancije, ali to je ono što mu je i donelo prvo nominaciju Republikanske partije, a potom i pobedu na izborima. Međutim, jednom izabran predsednik više ne zavisi direktno od podrške birača (barem do sledećih izbora). U prvom obraćanju nakon pobede, Tramp je naglasio da će biti predsednik svih Amerikanaca, te da je neophodno da se zemlja ujedini. Nije govorio o tome da će Hilari poslati u zatvor već joj je čestitao na odličnoj borbi i zahvalio joj na služenju Americi. Odmah smo videli jedno drugačije lice njujorškog biznismena. On je dovoljno inteligentan čovek da zna da je kampanja jedna stvar, a obavljanje predsedničke funkcije sasvim druga. Isto ovo zna i Obama, koji je spreman da blisko sarađuje sa Trampom i njegovim timom kako bi tranzicioni proces u Beloj kući prošao što bezbolnije, a zna i Hilari, koja je prihvatila poraz i pozvala građane da daju Trampu šansu.

Novi predsednik će biti inaugurisan 20. januara. Istog dana zakletvu polaže i potpredsednik. Trampov kandidat za ovo mesto je Majk Pens, guverner Indijane od 2012 godine. On je čovek dobro poznat u republikanskim krugovima, koji sam za sebe kaže da je „hrišćanin, konzervativac i republikanac i to tim redom“. Pored toga što će u novoj administaciji obavljati ovu izuzetno važnu funkciju, Pensa je Tramp imenovao i za šefa tranzicionog tima. Ovaj evangelista (valja podsetiti da je 82% pripadnika ove religijske grupacije na izborima 8. novembra glasalo za Trampa) će izvesno imati i veliku ulogu u tome da omogući da Trampovi predlozi dobiju podršku Kongresa jer je novoizabrani predsednik uspeo tokom kampanje da uđe u sukob sa velikim brojem vodećih ljudi sopstvene pratije. Pens će biti, što je jedan od glavnih razloga zašto je ga je Tramp izabrao za svog potpredsednika, most između Republikanske partije i predsednika.

Teško se može reći da je Tramp tokom kampanje ponudio smislenu, kompletnu programsku platformu. Umesto toga, nabacivao je različita rešenja bez preteranog obaziranja na njihovu izvodljivost. Mislim da je mali broj onih koji zaista veruju da će zid prema Meksiku biti izgrađen, i to još od meksičkog novca ili da će svim Muslimanima biti zabranjen ulazak u zemlju. Svakako da je realno pretpostaviti da će imigraciona politika biti oštrija. Ono gde je, čini mi se, verovatnije da će 45. predsednik SAD da usmeri svoje snage jeste obnova ekonomije. Ulaganje u infrastrukturu, izgradnja i obnova puteva i mostova je nešto na čemu je on dosta insisitirao u kampanji. Ukoliko zaista ispuni ovo predizborno obećanje opravdao bi poverenje osiromašenih, zapostavljenih belaca koji su većinski za njega glasali, jer bi to dovelo do otvaranja brojnih radnih mesta.

Tramp ima vrlo negativan stav o sporazumu TTIP (Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo). Pregovori oko ovog sporazuma su išli vrlo sporo i mukotrpno do sada i malo je verovatno da će se na ovom polju stvari ubrzati dok je Tramp u Belok kući. Jedna od najbizarnijih stvari vezanih za njega jeste njegovo kategorično poricanje postojanja klimatskih promena. Štaviše, 2012. godine na tviteru je napisao da su klimatske promene izmišljene od stane Kineza kako bi usporili američku proizvodnju. U praksi, iako je Pariski sporazum ratifikivan od strane Sjedinjenih Država, može se očekivati da Trampa to neće mnogo interesovati i da ga verovatno neće poštovati. Novi predsednik ima i velike zamerke prema takozvanom “Obamakeru”. Doduše, u kampanji je pretio da će ga potpuno ukinuti, ali nakon sastanka sa Obamom je rešio da ga ponovo detaljno prouči ističući da nekoliko stavki verovatno vredi zadržati. Tramp je obećavao da će umesto “Obamakera” doneti novi, jeftiniji, a bolji sistem zdravstvene zaštite. Međutim, dok se ukidanje Obaminog zakona relativno lako može izvršiti uz podršku Kongresa, donošenje novog sistema će biti herkulovski podvig, jer su republikanci, koji kontrolišu oba doma, tradicionalno vrlo skeptični prema ovakvim merama.

Kada se govori o spoljnoj politici, tu možda ima najviše neizvesnosti šta će Trampovo predsednikovanje doneti. Kao glavni prioritet on je najavio uništenje Islamske države. On gotovo sigurno neće slati kopnenu vojsku, ali se očekuje intenzivnije bombardovanje terorističkih položaja. U Siriji, to znači zanemarivanje Bašara el Asada. Tramp ne želi da svrgava sirijskog predsednika po svaku cenu jer to može osnažiti teroriste i dovesti do konfrontacije sa Rusijom. Ovo se čini kao pametna strategija. Takođe, upućuje nas i na njegovu drugu glavu spoljnopolitičku ideju, a to je bolji odnos sa Rusijom i Vladimirom Putinom. Nije tajna da je između Putina i Obame postojala netrpeljivost koju su nadomešćivali dobri odnosi Sergeja Lavrova i Džona Kerija. Sada sa novim predsednikom u Beloj kući deluje da odnosi teško da mogu da budu gori, već da samo mogu da idu uzlaznom putanjom, što uopšte ne bi bilo izvesno da su građani Amerike za predsednika izabrali Hilari Klinton. Ako Tramp uspe da uspostavi dobar lični odnos sa Putinom postoje nade da bi se tenzije na relaciji SAD-Rusija mogle smanjiti.

Nije Amerika skoro, a možda i nikad, imala predsednika koji izaziva ovako dijametralno suprotna osećanja. Jedni ga dižu u nebesa i vide kao jedinu nadu za spas posrnule američke ekonomije, dok drugi u njemu vide opasnost po ustaljeni svetski poredak. Iako je Trampov izbor izazvao oduševljenje u Srbiji, evropska politička elita je nezadovoljna. Danima deo građana SAD ne želi da prihvati legitimne rezultate izbora i protestuje po ulicama Njujorka, Los Anđelesa i drugih gradova. Međutim, iz njegovih prvih izjava nakon pobede vidi se sposobnost prilagođavanja novonastaloj situaciji. Tramp zna da je vreme da se primiri i da počne da daje razboritije izjave kao i da će većinu stvari koje bude govorio morati da potkrepi argumentima i delima ukoliko bude želeo još jedan mandat. Zbog toga je najpametnije da svi poslušamo savet Hilari Klinton i da damo Trampu šansu.