U zadnje dve nedelje imali smo prilike da vidimo dve neuobičajene partijske konvencije. Obe partije su pokušale da pokažu narodu zašto su baš oni pravi izbor u novembru. Takođe, pored navođenja razloga zašto su oni bolji, obe partije su pokušale da objasne zašto je druga opcija loša, čak bi se moglo reći da su i jedni i drugi proveli više vremena u navođenju razloga protiv druge strane. Govornici su se menjali, ali su poruke bile slične: Tramp je opasnost za demokratiju, Bajden će uništiti Ameriku i tome slično. Ipak, čini se da i jedna i druga partija imaju problema sa time koje su njihove glavne poruke i kako da ih dostave do glasača. To je pogotovo slučaj sa jednim od glavnih problema u SAD u zadnja 3 meseca – nemirima i rasnom nejednakošću. No, prvo bi se trebalo osvrnuti malo na konvencije.

Demokrate su prvi imale priliku da se pokažu biračima. Umesto fokusiranja na neke konkretne delove programa, govornici su uglavnom govorili o tome kako je Bajden dobar čovek, empatičan, kako je prošao kroz tragedije u životu (smrt njegove prve supruge i dvoje dece) i da će zbog toga razumeti borbu i probleme običnih ljudi. U isto vreme, govornici su predstavljali predsednika Trampa kao nekoga ko ne razume obične ljude, Mišel Obama ga je nazvala pogrešnim predsednikom, a Trampov prethodnik Barak Obama je rekao da Tramp nije „dorastao“ poslu zato što on to ne može. Svi su se složili u tome da je Tramp opasnost za američku demokratiju i za sve ono što Amerika predstavlja. Bajden je u svom govoru istakao da je ovo doba tame i straha koje je nasuprot svetlosti i nadi koju će on doneti ako bude izabran.

Ono što je upadalo u oči je nedostatak priče o tome šta će Bajdenova administracija konkretno da uradi kako bi se rešili problem za koje krive Trampa. Jedino je Elizabet Voren, koja je tokom kampanje postala poznata kao osoba koja ima plan za sve, govorila o nekim konkretnim predlozima koje nudi Džo Bajden. Ostali jesu isticali probleme rasne nejednakosti, oružanog nasilja, pandemije COVID-19, ali je delovalo da je njihovo rešenje za te probleme izabrati Džoa Bajdena koji će ih sve rešiti bez mnogo muke jer je prosto mnogo bolji nego Donald Tramp. Tu treba naročito imati u vidu da je Bajden prvi put izabran za senatora još 1972. i da je od tada u politici i da su svi problemi o kojima su demokrate govorile, izuzev pandemije, bili tu tokom pola veka tokom kojih je Bajden u politici.

Ipak, ono gde se može reći da su demokrate uspele jeste uključivanje običnih ljudi koji su u prošlosti imali iskustva sa Bajdenom i koji su hvalili to kako im je bivši potpredsednik pomogao. Takođe, neke mlađe poznate ličnosti koje su dale podršku Bajdenu, poput 19-godišnje pevačice Bili Ajliš, i to bi trebalo da se odrazi pozitivno na izlaznost među mladima. Takođe, tu je bio i Berni Sanders koji je, čini se, dao vrlo snažnu podršku Bajdenu što bi takođe trebalo da uveća izlaznost mlade populacije koja je uglavnom činila njegovu bazu.

Nasuprot njemu, na konvenciji je govorio i general Kolin Pauel, državni sekretar u administraciji Džordža Buša Mlađeg i jedan od arhitekata rata u Iraku, kao i bivši guverner Ohaja Džon Kejsik. Bajden je time pokušavao da pošalje poruku jedinstva i da predstavi izbore kao referendum o Trampu u kome svi koji su protiv Trampa imaju koga da podrže, ali zaista se može postaviti pitanje šta Kolin Pauel i Berni Sanders imaju zajedničko i kako oni podržavaju istog kandidata. U Srbiji bi ekvivalent tome bio otprilike da Draža Mihailović i Josip Broz Tito podrže, recimo, Zorana Đinđića (samo u nekim poodmaklim godinama koje bivši premijer nažalost nije dočekao), neko bi tu jednostavno morao da bude razočaran. Deluje više da “Bajdenovi republikanci” imaju ulogu u privlačenju nezavisnih glasača s obzirom da su to ljudi koji su danas u partiji uglavnom nepopularni i teško da bi mogli da privuku veliki procenat biračkog tela republikanaca. Uostalom, Tramp je 2016. na unutarstranačkim izborima pobedio upravo Kejsika između ostalih.

Bez obzira na sve pomenuto, Demokratska nacionalna konvencija je prošla dobro, poruka je bila jasna: ovo je referendum o Trampu i svi ste dobrodošli ako ste nezadovoljni. Republikanci su morali da pošalju jasnu poruku na svojoj konvenciji šta će raditi u drugom mandatu i zašto Tramp ima bolju platformu nego Bajden. Međutim, republikanci pre konvencije nisu objavili novu platformu, već je samo rečeno da će podržati predsednikovu agendu “Amerike na prvom mestu”. Nedostatak platforme im je olakšao Bajden koji je u vikendu između dve konvencije u zajedničkom intervjuu koji su dali on i Kamala Haris za Ej-Bi-Si Njuz rekao da je voljan da “opet zatvori zemlju ukoliko tako kažu naučnici”. Poruka je i tu trebalo da bude da za razliku od Trampa on sluša nauku, ali imajući u vidu loše efekte koje je zatvaranje zemlje imalo na ekonomiju, ovo je bio svojevrstan Bajdenov autogol.

Republikanci su se na svojoj konvenciji potrudili da pokažu dve stvari: predsednik Tramp jeste empatičan i nije rasista i seksista. Veliki broj običnih ljudi je pokazao Trampovu empatičnost, pogotovo ljudi poput Alis Džonson, žene koju je Tramp pomilovao nakon 22 godine u zatvoru zbog sitnog prekršaja, ili Medisona Kotorna, 25-godišnjeg kandidata za Predstavnički dom iz Severne Karoline, koji je paralizovan usled nesreće, ali je na kraju govora uspeo da ustane iz kolica.

To da Tramp nije rasista su, pored običnih ljudi, imali zadatak da dokažu i Afroamerikanci iz Republikanske partije poput glavnog pravobranioca (Attorney general) Kentakija Danijela Kamerona i senator iz južne Karoline Tima Skota. Oni su imali nekih vrlo inspirativne momente u svojim govorima. Recimo kada je Skot govorio o tome kako je njegov deda bio nepismen i primoran da radi na farmi pamuka, ali je dočekao da vidi njegovog unuka kako postaje senator. Oni su takođe isticali i Trampovu reformu krivične pravde, investiranje u koledže koje je istorijski pohađao veliki broj Afroamerikanaca (Historically Black Colleges and Universities) i politiku izbora škole (School Choice). Tu su bile i brojne žene koje sarađuju sa Trampom ili su na nekoj poziciji u Republikanskoj partiji koje su bile tu da posvedoče da predsednik nije seksista i da uvažava i ceni žene.

Čini se da su republikanci imali uspeha u pokazivanju Trampove empatije i toga da on nije rasista i seksista, ali su imali drugih problema. Prvenstveno, deluje da je pandemija koronavirusa pomalo ignorisana i da je predstavljena kao završena priča što je naravno daleko od istine. Svi su isticali Trampovu ranu zabranu ulaska ljudi iz Kine koja sigurno jeste pomogla da se zaustavi rano širenje, ali to je bilo u januaru, a sada je već kraj avgusta i pandemija je i dalje tu i pogađa veliki broj ljudi. Takođe, svi su se trudili da Bajdena prikažu kao marionetu i trojanskog konja radikalne levice što ima smisla ako se zna da su on i Sanders zajednički radili na platformi, ali teško da može da se kaže za čoveka koji za pola veka svoje karijere ima reputaciju umerenog političara koji je radio sa ljudima iz obe partije.

Ipak, jedan problem se pokazao kao sve bitniji kako su konvencije odmicale. Ni u jednom momentu na konvenciji demokrate nisu osudile nasilje na ulicama u zadnjih nekoliko meseci tokom protesta protiv rasizma. Tramp je to iskoristio da se učvrsti kao čovek reda i zakona i da optuži demokrate koji su gradonačelnici tih gradova da ne rade ništa da spreče nasilje. Takođe je govorio da će ako Bajden dođe na vlast, cela Amerika biti kao gradovi kojima vladaju demokrate. Ipak, tokom nedelje u Kenoši, Viskonsin policija je u pokušaju hapšenja upucala jednog Afroamerikanca čak 7 puta što nije spomenuto na Republikanskoj konvenciji, a pokrenulo je nove proteste širom zemlje. Bajden je konačno odlučnije osudio nasilje na ulicama rekavši da je to neprihvatljivo i da je to Trampova, a ne njegova Amerika. Tramp je nastavio sa svojim optužbama da su demokrate slabe i da osuđuju nasilje jer su počeli da padaju u anketama.

Međutim, stiče se utisak da i jedni i drugi imaju problema sa koherentnošću. Deluje da je Bajden predugo čekao da kaže nešto odlučnije o nasilju na ulicama i da i sada to radi samo zbog anketa, verovatno misleći da će izgubiti podršku među mladima koji protestuju. S druge strane, Tramp predstavlja nerede gotovo kao nešto što se dešava u drugoj zemlji za koju on nije odgovoran. Očigledno je da neki demokratski gradonačelnici odbijaju saradnju u suzbijanju nasilja, kao u Portlandu, ali je on i dalje predsednik koji bi trebalo da bude taj koji će to prevazići i naći zajednički jezik sa njima. Nije pomogla ni izjava njegovog šefa kabineta Marka Medousa (Mark Meadows) koji je u intervjuu sa Čakom Todom za Meet the Press rekao da je “Trampova Amerika uglavnom mirna” što se može opet tumačiti kao da predsednik nije odgovoran za jedan deo zemlje.

Tramp u utorak ide u Kenošu uprkos protivljenju lokalnih zvaničnika, a Bajden je u ponedeljak još jednom optužio Trampa za nasilje na ulicama. Konvencije jesu prošle i prava kampanja nam predstoji, ali izgleda da tek počinje borba oko pitanja nasilja i rasne nejednakosti koje će, uz pandemiju COVID-19, očigledno biti jedno od definišućih za ove izbore. Glavna meta su glasači u predgrađu, pogotovo žene, koje bi mogle da odluče izbore. Ostaje da obe partije razjasne svoje stavove na ovu temu u naredna dva meseca.

Nikola Milinković