Ove američke izbore neće odlučiti spoljna politika (osim, možda, ukoliko Tramp do trenutka izbora ne krene u neku vojnu avanturu). Još manje će ih odlučiti odnos predsedničkih kandidata prema međunarodnom pravu ili, još konkretnije, njihov odnos prema Međunarodnom krivičnom sudu (MKS). Pa ipak, veoma kratka analiza odnosa američkog društva prema ovom poslednjem pitanju pokazuje da Trampov stav, bar po ovim pitanjima, pre predstavlja kontinuitet nego diskontinuitet američke spoljne politike, te da izbori u tom smislu neće doneti nikakvu promenu.
Pre tri dana Žalbeno veće MKS je jednoglasno donelo odluku po kojoj se ovlašćuje tužilac ovog suda da pokrene istragu u vezi sa navodnim zločinima koji su počinjeni u Avganistanu. Tužiteljka MKS, naime, uporno tvrdi da poseduje dokaze da su tokom 2003 i 2004. godine (a i kasnije) u ovoj državi počinjeni brojni zločin koji su kažnjivi prema Statutu MKS, a među počiniocima se prema njenim navodima nalaze i državljani SAD. Pomenutom presudom Žalbenog veća je izmenjena prošlogodišnja odluka Veća koje vodi prethodni postupak u vezi sa pokretanjem istrage za navodne zločine u Avganistanu, a na koju je tužiteljka suda uložila žalbu. Naime, Veće koje vodi prvostepeni postupak je 2019. godine došlo do kontroverznog zaključka da postoji osnovana sumnja da su u Avganistanu počinjeni zločini kažnjivi Statutom MKS, ali da istraga “ne bi bila u interesu pravde” (ovo Veće je, između ostalog, smatralo “da bi u postojećim okolnostima šanse za uspeh tužbe bile male”). Odluka Žalbenog veća da ipak dozvoli istragu je naročito snažno odjeknula u medijima imajući u vidu činjenicu da, makar teorijski, označava priliku da se za zločine u Avganistanu sudi i državljanima SAD koje nisu strana ugovornica MKS. Gotovo da nema nikakve sumnje da će Tramp u izbornoj godini oštro odgovoriti na odluku MKS.
Državni sekretar SAD, Majk Pompeo, je odmah nakon odluke Žalbenog veća izjavio da će SAD “preduzeti sve mere kako bi se američki građani zaštitili od ovog izdajničkog, nelegalnog, takozvanog suda”. U tom kontekstu su najavljene i nove mere koje bi SAD mogle da preuduzmu po ovom pitanju – da podsetimo, prošle godine je doneta odluka da se pomenutoj tužiteljki MKS odbije viza za ulazak u SAD zbog namere da pokrene istragu za dešavanja u Avganistanu.
Ovakav stav SAD prema MKS se najčešće pripisuje opštem stavu Donalda Trampa prema međunarodnom pravu koji, navodno, predstavlja radikalan zaokret u odnosu na ranije demokratske predsednike Obamu i Klintona, pa čak i na republikanskog Džordža W. Buša. Tako je, na primer, Harold Hongju Koh, Pravni savetnik u Stejt Dipartmentu od 2009. do 2013. godine, objavio knjigu o Trampovoj administraciji i međunarodnom pravu (2018, Oxford University Press) u kojoj obrazlaže glavnu tezu da je Tramp velika pretnja po međunarodni pravni poredak, ali da je međunarodno pravo ipak otporno čak i na takve izazove. Tom prilikom Koh prepoznaje nekoliko oblasti u kojima Tramp pokušava radikalan zaokret u američkom odnosu prema međunarodnopravnoj regulativi – imigracije, ljudska prava, klimatske promene, ugovori u vezi sa nuklearnim programima Irana i Severne Koreje, oružani sukobima u Ukrajini i Siriji, itd. Koh u tom kontekstu pominje i dotadašnje kontroverzne Trampove odluke i otpore na koje su one naišle i u okviru međunarodnog i u okviru američkog sistema. Nekadašnji Glavni pravni savetnik u Stejt Dipartmentu, međutim, ne pominje Trampov odnos prema MKS. I to nije nimalo slučajno.
Ljubav između SAD i MKS se nije desila ni na prvi, ni na drugi pogled. Naime, Rimski statut ovog suda je usvojen 18. jula 1998. godine kada je za njega glasalo 120 država, 21 je bila uzdržana, a među svega 7 njih koje su bile protiv su bile i SAD. Bil Klinton je pred sam kraj svog mandata odlučio da potpiše Statut, ali ga namerno nije ni poslao na ratifikaciju smatrajući „da se za to nisu stekli uslovi“. Džordž W. Buš je 2002. godine kontroverzno odlučio da taj potpis “povuče” i prekinuo bilo kakve odnose sa MKS. Obama sa druge strane jeste odlučio da ublaži neprijateljski stav prema ovom sudu time što su se SAD posredno uključile u njegov rad, ali se odluka da SAD ne postanu strana ugovornica nikad nije dovodila u pitanje.
Tramp je bez sumnje u svom prepoznatljivom stilu doneo sa sobom dosta oštriju retoriku prema MKS. Njegovi saradnici poput Džona Boltona su čak izjavljivali ne samo da SAD nikada neće sarađivati sa MKS, već da će ga “pustiti da umre sam od sebe”. Sadašnji američki predsednik je, kako je već pomenuto, doneo i određene kontroverzne odluke u vezi sa njegovim službenicima. Pa opet, imajući sve prethodno u vidu, njegov stav u vezi sa MKS se u suštini pre može razumeti kao kontinuitet američke politike prema ovoj međunarodnoj pravosudnoj instituciji, nego kao njen diskontinuitet. Naime, nikada nijedan predsednik SAD nije ozbiljno razmatrao predlog o ratifikaciji Rimskog statuta.
To nas dovodi do poslednjeg pitanja u ovoj kratkoj analizi – može li eventualna pobeda nekog od demokratskih kandidata za ovogodišnje izbore da promeni odnos SAD prema MKS? Odgovor je jednostavan – NE. Neki od njih jesu izrazili spremnost za konačno povlačenje SAD iz Avganistana, ali ni najprogresiviji među njima poput Sandersa ne pokazuju nikakve znake podrške eventualnoj odluci da američki vojnici treba da odgovaraju pred MKS. To, po svemu sudeći, uopšte nije opcija na sledećim američkim izborima iako se na samom rubu izbornog procesa mogu čuti izjave poput one kongresmenke iz Minesote, Ilhan Omar, da to treba da se desi. Takve retke izjave, međutim, ni izbliza nisu dovoljne kako bi se uzdrmao opšti stav političkog establišmenta u SAD prema MKS. Budući izbori u ovoj najmoćnijoj državi sveta sasvim sigurno neće doneti nikakvu promenu po ovom pitanju. Izgleda da je to jedna od retkih tačaka po kojima postoji politički konsenzus svih kandidata u SAD što ovu državu čini lakom metom optužbi o primeni dvostrukih standarda u svetskoj politici. Naročito među državama čiji su građani odgovarali za zločine pred međunarodnim pravosudnim institucijama.
dr Miloš Hrnjaz,
docent na međunarodnopravnoj oblasti
Fakultet političkih nauka
