Unutarstranački izbori u Americi se uskoro završavaju, a njihovi rezultati gotovo su izvesni. Sa republikanske strane, imamo Donalda Trampa, čoveka koji je, isprva potpuno neočekivano, osvojio dovoljan broj delegata za pobedu na stranačkoj konvenciji „izbacivši“ 16 protivkandidata iz trke. Sa druge, demokratske strane, imamo Hilari Klinton koja je, potpuno očekivano, osvojila najveći broj delegata (a posebno superdelegata)[1] i za koju sada nesumnjivo možemo reći da će biti predsednički kandidat svoje partije. Imajući u vidu istoriju izbora za predsednika Sjedinjenih Država, velika je verovatnoća da će sledeći lider ove supersile biti jedan od njih dvoje. Međutim, s obzirom na specifičnost ovih izbora, možemo očekivati veliki uticaj kandidata trećih partija na konačni rezultat. Prvo ćemo razmotriti pojam „kandidata treće partije“, posle toga specifičnost ovih izbora u odnosu na prethodne, a potom ono što je za nas najvažnije, poremećaj koji Geri Džonson može da napravi zahvaljujući nezadovoljstvu koje vlada u narodu prema vodećim kandidatima.
Pogledajmo prvo pojam kandidata treće partije, poznatog u Americi kao third party candidate. Pod ovim pojmom podrazumevamo sve kandidate koji dolaze izvan demokratske i republikanske partije[2]. Pošto Sjedinjene Države imaju izrazito dvopartijski sistem, jako su retki slučajevi gde neku značajniju javnu funkciju vrši ličnost koja nema podršku nijedne od dve najveće stranke. Jedini predsednik koji je kroz ceo svoj mandat bio nestranačka ličnost je bio Džordž Vašington. Jedina dva nezavisno izabrana senatora trenutno na poziciji su Berni Sanders i Angus King, a jedini nezavisni guverner je Bil Voker iz Aljaske. Uzimajući u obzir institucionalne mehanizme, a posebno i uticaj novca u izbornim kampanjama, potpuno je razumljivo zbog čega se izbor trećeg kandidata za predsednika još od početka dvadesetog veka smatra nezamislivim.
Iako Američki sistem generalno ne favorizuje autsajdere, ovi izbori su, kao što je već rečeno, specifični. Naime, zbog velike netrpeljivosti naroda prema Hilari Klinton i Donaldu Trampu, čiji su rejtinzi rekordno niski, ovo je idealna prilika za kandidata koji se nalazi izvan vodećih partija.
Veliko suprotstavljanje Klintonovoj, predstavnici omraženog statusa quo, se najbolje može objasniti sledećim razlozima. Kao prvi i najvažniji razlog možemo navesti veliki uticaj koji lobi grupe vrše nad njom čemu se mnogi Amerikanci danas protive jer žele da, kako se i očekuje od demokratije, državom vlada narod, a ne samo najbogatiji slojevi stanovništva, a njihov se uticaj u politici, ekonomiji, ali i u privatnoj sferi danas oseća više nego ikada ranije. Drugi razlog je spoljna politika za koju se Hilari Klinton zalaže, koja nije mnogo drugačija od dosadašnje. Takva militantna spoljna politika naravno zahteva žrtve, kako ljudske, tako i materijalne, i to je razlog protivljenja glasača[3]. Treći veliki razlog koji bismo mogli da navedemo je njena nekonzistentnost. Budući da je mnogo puta vodila drugačiji diskurs zavisno od stanja koje prevladava u javnom mnjenju, kao i to da je podržavala mnoge politike suprotne njenim navodnim načelima, vrlo malo Amerikanaca je smatra verodostojnom, što se nužno odražava na volju ljudi da je izaberu. Iako postoji još mnogo faktora koji utiču na njen loš rejting, uključujući i privilegovan položaj na primarnim izborima, ovo su oni najvažniji.
Sa suprotne strane imamo Donalda Trampa, a protivljenje njemu se najjednostavnije može objasniti time što ima mnoge elemente fašizma. Iako nije najjasnije izneo sve svoje ideje, možemo izdvojiti nekoliko glavnih razloga zbog kojih je biračko telo njime nezadovoljno. Kao prvo, možemo navesti rasizam koji se, iako nije eksplicitan, može videti prilikom brojnih njegovih nastupa, a kao najbolji primer možemo uzeti njegovu ideju podizanja zida između SAD-a u Meksika. Drugi razlog koji možemo navesti je seksizam koji, iako ponovo nije eksplicitan, se može uočiti iz mnogih njegovih izjava o različitim ženama, kao i iz ophođenja prema njima. Kao treći veliki razlog možemo navesti činjenicu da je, iako ne sama srž statusa quo, i on finansirao mnoge političare u prošlosti, kao i to da ima izgrađenu reputaciju surovog biznismena, što ga čini omraženim među mnogimaHilari.hHas. Takođe, možemo navesti i njegovo političko neiskustvo kao jedan od vodećih razloga protivljenja Trampu.
Imajući u vidu prethodno navedeno, jasno je da će na ovim izborima mnogo glasača glasati protiv jedne od politika, umesto za jednu politiku. Prirodno je da se postavi pitanje šta će se desiti sa Bernie or bust i Never Trump pokretima, koji ne podržavaju ni jednu opciju. Jednima, uopšteno rečeno, smeta politika statusa quo, a drugima elementi fašizma prisutni kod Trampa. Iako izgleda kao da su pripadnici ovih pokreta u dilemi da li glasati za stranačkog izabranika ili ne, javila im se i treća opcija – Geri Džonson.
Sada moramo postaviti pitanje – Ko je Geri Džonson? Geri Džonson je kandidat libertarijanske partije za predsednika Sjedinjenih Država, koja je jedina stranka osim demokratske i republikanske koja će uzeti učešće u svih 50 država. Bio je kandidat i na prošlim izborima 2012, ali tada nije imao toliko povoljne uslove kao sada[4]. U dva mandata je bio guverner Novog Meksika i za to vreme je, zbog svoje libertarijanske politike koja je izrazito protiv državne intervencije, bio proglašen za najopasnijeg političara u Americi. Takođe treba naglasiti i njegov privatni život. Naime, Džonson se bavio planinarenjem i popeo se na Mont Everest, a izjavio je da je sklon marihuani, mada je dodao i to da je se odriče u toku kampanje. Kao vrlo interesantna ličnost sa bogatim iskustvom može da privuče glasače, ali bitnija stvar od njegove ličnosti na izborima je politika za koju se zalaže i treba da vidimo kako mu ona može doneti veliku podršku na ovim izborima. Pošto je libertarijanac, on je društveno liberalan i fiskalno konzervativan, što znači da se protivi mešanju države u privatni i društveni život, kao i u ekonomiju. Ako posmatramo spoljnu politiku, protivi se vojnim intervencijama.
Pošto imamo opšti prikaz Džonsonove politike, red je da pogledamo njegove prednosti, koje su najizraženije upravo kod prethodno pomenutih mana mejnstrim kandidata. Podsetimo se glavnih mana Hilari Klinton i Donalda Trampa. To su: jak uticaj lobi grupa, plutokratija, nekonzistentnost, vojni intervencionizam, rasizam, seksizam i nesposobnost. Po svakoj od ovih stavki, Geri Džonson je njihova suprotnost. Prvo, protivnik je lobi grupa i plutokratije pošto se zalaže za liberalizaciju tržišta i odvajanje politike od ekonomije. Tim putem drastično umanjuje sposobnost najbogatijih slojeva na donošenje političkih odluka budući da nemaju uticaj na izabranog kandidata. Jednostavnije govoreći, ne mogu očekivati da im se povinuje kandidat kojeg nisu finansirali. Osim toga, liberalizacijom tržišta, drastično umanjuje privilegije najbogatijih slojeva u ekonomiji[5]. Dalje, možemo ga smatrati potpuno doslednim svojoj ideologiji imajući u vidu da nije imao drastične promene diskursa, suprotno Klintonovoj. Pri svemu tome je, za razliku od Trampa, sve svoje ideje jasno iznosio. Takođe je oštri protivnik vojnog intervencionizma, suprotno svom demokratskom protivkandidatu. Iako tvrdi da bi u slučaju velike humanitarne krize bio spreman da upotrebi vojsku u drugoj državi, oštro se protivi svim agresivnim spoljnopolitičkim aktima koje je američka vlada sprovodila od devedesetih do danas. Skladno svojoj ideologiji, protivi se zadiranju u privatnu sferu i podržava slobodu izbora i nediskriminaciju. Iz toga možemo videti potpunu suprotnost između njegovih načela i Trampovog seksizma i rasizma. Takođe, ovde je u određenoj prednosti i u odnosu na Hilari, posebno ako se uzme u obzir i PATRIOT act. Poslednje, ali ne i najmanje važno, jeste njegovo političko iskustvo koje je daleko veće od onog koje poseduje republikanski kandidat.
Pošto smo videli superiornost Džonsona u odnosu na svoje protivkandidate u ključnim pitanjima, red je da se zapitamo kakav on rezultat može da ostvari. Imajući u vidu istoriju američkih izbora, manjak novca, podršku slabe partijske infrastrukture, kao i podređen položaj u medijima koji možemo očekivati, predsedništvo je za njega skoro pa nedostižno. Međutim, ukoliko uzmemo u obzir veliku apatiju i nezadovoljstvo prema vodećim kandidatima, činjenicu da je nedavno gostovao na CNN-u[6] (zajedno sa svojim partnerom Billom Veldom, kandidatom za potpredsednika), kao i to da mnoga istraživanja javnog mnjenja pokazuju da već sada ima oko 10% podrške u biračkom telu, možemo očekivati dvocifreni rezultat, a možda čak i određeni broj elektora (na primer u Novom Meksiku). Dvocifreni procenat glasova je sam po sebi dovoljan da napravi poremećaj u svakoj od država, posebno onima koje su swing state[7]. On je svakako treća osoba na klackalici i zavisno od položaja koji zauzme možemo očekivati drugačiji rezultat od onog koji bi bio u izolovanom takmičenju između Hilari Klinton i Donalda Trampa. Ta podrška zavisi od toga koliku će podršku imati među glasačima koji nisu registrovani kao demokrate i republikanci, ali i od toga koliko ljudi iz pokreta Never Trump i Bernie or Bust može da pridobije.
Glavno pitanje je kome će ovo sve više ići u korist, a to zavisi prvenstveno od sposobnosti vodećih kandidata da ujedine svoje partije, uključujući i „disidentske“ delove, kao i od privlačnosti koju uživaju među nezavisnim glasačima. Svakako, najveću korist od kandidature Gerija Džonsona će imati libertarijanska partija. Naime, ovo je velika šansa za tu stranku da stekne podršku da u budućnosti parira demokratama i republikancima, prvo na izborima za Senat i Kongres, a potom i za predsedničko mesto. U skladu sa rastom popularnosti pokreta, u budućnosti se može očekivati i veći prodor libertarijanskih načela u politiku vlade Sjedinjenih Država, kao i blagi globalni uspon libertarijanizma.
[1] Superdelegati u demokratskoj stranci imaju potpunu slobodu da glasaju prema svom nahođenju i nezavisni su od volje birača. Hilari ih tehnički nije osvojila, ali je od samog početka imala podršku skoro svih superdelegata.
[2] Iako postoji razlika u podršci između kandidata koji su nezavisni i kandidata manjih partija (poput libertarijanske i zelene stranke) koje su u pravom smislu reči treće partije, ovde ćemo je zanemariti zbog toga što su oba tipa ličnosti iz istih razloga atipična za američki politički sistem.
[3] Prvenstveno mislim na američke žrtve, ali empatija prema ljudima iz destabilizovanih regiona je takođe značajan faktor
[4] Osvojio je 0,99% glasova
[5] Dobar primer mogu biti bailout politike 2008, koje su spasile banke koje bi u potpuno slobodnom tržištu propale
[6] Mnogi smatraju da je njegova najveća mana ta što je mnogim Amerikancima nepoznat, a ovim intervjuom upravo to i menja
[7] Države u kojima ni demokrate ni republikanci nemaju kontinuiranu podršku većine. U njima često i jako mali broj glasova može da odluči o tome kod koga će biti elektori.