Uticaj ovogodišnjeg popisa stanovništva na politički pejsaž SAD (2)

Na osnovu ovogodišnjeg popisa stanovništva u SAD, koji je u toku i o kojem smo dali osnovne napomene u prvom nastavku, američke savezne države pristupiće iduće godine iscrtavanju granica novih izbornih jedinica, kako onih u kojima će ubuduće birati zakonodavci državnih legislativa, tako i, što je s aspekta oblikovanja nacionalnog političkog pejsaža u narednoj deceniji mnogo značajnije, izbornih jedinica u kojima se biraju članovi Predstavničkog doma američkog Kongresa.

„Mislim da je na izborima bolje izabrati republikanca nego demokratu“, izjavio je svojevremeno zakonodavac Severne Karoline Dejvid Luis.

Birači u toj saveznoj državi su od kongresnih izora 2012, sudeći bar po rezultatima, zaista razmišljali kao Luis te su na Kapitol Hil do danas tri puta slali po čak 10 republikanaca i jednom 9, i tri puta samo po troje demokrata (i samo jednom četvoro).

Bez obzira na takav skoro deceniju dug sastav kongresne delegacije, Severna Karolina je, međutim, daleko od kategorije „sigurne crvene (većinski naklonjena republikancima) države“- štaviše, ta država se u ovom izbornom ciklusu našla u koloni battleground states, podjednako kada je u u pitanju predsednička i jedna senatska trka.

Republikanci su na poslednjim izborima u toj državi za Predstavnički dom, 2018. godine, osvojili tek nešto više od polovine glasova, ali su svejedno došli do više od  ¾ mesta u 13-članoj kongresnoj delegaciji. Demokrate su, opet, te godine ostvarile najbolji rezultat u poslednjih 10 godina, nešto više od 48%, no to im je donelo samo 3 mandata, odnosno manje od četvrtine.

Još bizarnije zvuče rezultati izbora 2012. Za demokratske kandidate tada je glasalo oko 51% birača (oko 2,2 miliona), ali su republikanci svejedno pobedili u 9 izbornih trka.

Kako to, pitate se? Odgovor leži u onome što su pomenuti zakonodavac Luis i njegove kolege proizvele nakon popisa stanovništva SAD 2010. godine: u novoj mapi kongresnih izbornih jedinica, verovatno najkontroverznijoj u iovako oštroj konkurenciji kontroverznih postpopisnih izbornih mapa koje su proizvedene nakon popisa 2010. godine.

Osim podatka koliko ljudi živi u SAD, podaci iz popisa stanovništva definišu i prosečnu veličinu izbornih jedinica u kojima se biraju članovi Predstavničkog doma američkog Kongresa, a onda i izborne jedinice za izbor članova legislativa saveznih država. Zbog kontinuiranog trenda rasta broja stanovnika SAD, čime se posle svakog popisa uvećava prosečan broj stanovnika koji čine jednu kongresnu izbornu jedinicu (dobija se deljenje ukupnog broja stanovnika SAD sa brojem mesta u Predstavničkom domu), u velikoj većini saveznih država (trenutno 43) potrebno je na svakih 10 godina crtati nove granice izbornih jedinica – da li će biti zadržan postojeći broj, ili će ih biti manje odnosno više, to će odrediti popis.

Tog posla, samo kad je reč o izboru za Kongres, pošteđene su one savezne države kojima je popisom utvrđeno da imaju samo jednog člana Predstavničkog doma (trenutno Aljaska, Delaver, obe Dakote, Vermont, Vajoming i Montana; potonjoj se daju šanse da će nakon ovogodišnjeg popisa izaći iz te grupe).

U najvećem broju (37) američkih saveznih država posao oko izrade novih mapa izbornih jedinica, u kojima će se predstavnici naroda birati u narednih deset godina, je u nadležnosti državnih legislativa. Luis, koji je kopredsedavao takvom komisijom legislative Severne Karoline, u javnosti nikad nije krio motive „kartografa“, uglavnom njegovih stranačkih kolega: kada je 2016. prvobitna mapa zbog snažnih osporavanja morala na doradu, Luis je nonšalantno poručio da će nove granice obezbeđivati pobedu republikancima u 10 izbornih jedinica, a demokratama u tri.

„Ne verujem“, priznao je Luis, „da je moguće izraditi mapu sa 11 izbornih jedinica u korist republikanaca i dve u korist demokrata“.

Vrhovni sud na strani kartografa

Izborna mapa koji su proizveli u Severnoj Karolini svodi se na sledeće: najveći broj glasača demokrata „spakovan“ je u tri kongresne izborne jedinice, gde će kandidati te stranke pobeđivati s velikom razlikom (od 40 do 50% na izborima 2018.) Ostatak glasača demokrata raspoređen je u preostalih 10 izbornih jedinica s tim da u svakoj od njih ima dovoljno republikanski glasača da kandidatima te stranke osiguraju pobedu, iako ne sa tako ubedljivom razlikom u broju glasova (pre dve godine ta razlika je varirala od 2 do 20%).

Ovakav kartografski inženjering, poznat u praksi kao džerimendering – princip „gde umesto da glasači biraju stranke, stranke biraju svoje glasače“ – nije, naravno, specifičnost Severne Karoline, niti ekskluzivitet jedne stranke.

Džerimenderingovane izborne jedinice hoće da svojim granicama i oblikom izazivaju podsmeh, ali obično preteže neverica prema drskom unižavanju svetosti demokratskih izbora i volji glasača kojem pribegavaju stranke. Međutim, takve kritike obično se odbijaju od zida uverenja, zasoljenog nezajažljivim političkim ambicijama i ciljevima, da onome ko kontroliše taj proces – to može da unapred obezbedi političku premoć u predstojećim izbornim ciklusima.

Naravno, takav pristup redovno nailazi na nemirenje i po pravilu, nakon svake sezone „izborne kartografije“, američki sudovi bivaju zatrpani tužbama: upitnost načela o relativno jednakim i pride inkluzivnim izbornim jedinicama na mapi Severne Karoline na kraju je razmatrao i Vrhovni sud, koji je u slučaju Rucho v. Common Cause iz 2019. faktički dozvolio stranački kartografski inženjering, isključivši vertikalu federalnog sudskog sistema iz petljanja u čisto političku materiju.

Takav stav Vrhovnog suda SAD samo daje vetar u jedra i bez toga neskrivenim nastojanjima da se poznata igra nastavi i nakon ovogodišnjeg popisa. Otuda, ovogodišnji izbori za legislative saveznih država (biće održani u 44 države, od toga u 42 za oba zakonodavna doma) dobijaju na još većoj važnosti. Jer, onaj ko od početka iduće godine bude kontrolisalo legislative, biće u poziciji da kontroliše i iscrtavanje novih mapa za izbor članova same legislative (vidimo zbog čega je to važno) ali i za članove Predstavničkog doma američkog Kongresa.

Ono što je mnogo značajnije – od svega toga mogla bi da zavisi i kontrola u Predstavničkom domu nakon kongresnih izbora u novembru 2022, prvim nakon ovogodišnjeg popisa.

„Ko kontroliše izbornu kartografiju, taj će kontrolisati i Kongres“

Republikancima je to uspelo nakon popisa 2010. i izbora za Predstavnički dom 2012. ali nije trajalo onoliko koliko su očekivali – barem do novog popisa.

Prethodila je svemu tome rečenica „Onaj ko kontroliše proces izrade novih izbornih mapa, taj može da kontroliše i Kongres“, koja stoji u podnaslovu članka koju je čuveni republikanski strateg Karl Rouv objavio 2010. u Wall Street Journal-u.

Ta teza je ubrzo evoluirala u ozbiljnu i dovoljnom količinom novca (oko 30 miliona dolara) podmazanu kampanju REDMAP (Redistricting Majority Project) čiji je cilj bio da republikanci na izborima 2010. za državne legislature osvoje dovoljan broj mandata da preuzmu komandu nad većim brojem zakonodavnih domova, a time ponegde i nad čitavim legislativama, pa tako i nad procesom izborne kartografije.

Frustrirani nakon što su 2008. Obama i demokrate zaposele Belu kuću i Kongres, republikanci su ovoj kampanji videli svoju šansu da, računajući na tradicionalno loš rezultat predsednikove stranke na prvim kongresnim izborima u mandatu (2010.) najpre povrate kontrolu nad Predstavničkim domom, a onda da tu kontrolu, zahvaljujući kolegama iz državnih legislatura, koji su sate i sate proveli bdijući nad geografskim mapama, što duže zadrže, čak i ako im ukupna podrška opadne.

Te 2010. republikanski stratezi ustanovili su da je u novembru te godine, zbog skromne većine koju imaju demokrate, moguće preuzeti kontrolu nad 18 zakonodavnih domova (osim Nebraske, sve državne legislature su dvodome).

Uspeli su na kraju da preuzmu većinu u 20 domova, i da u 11 saveznih država dobiju potpunu komandu nad usvajanjem zakona.

Sve je išlo po planu: uz veliki uspeh na nivou saveznih država, republikanci su 2010. zaista ubedljivo, sa nekih 6 miliona glasova više, preuzeli Predstavnički dom američkog Kongresa.

Kad je manje – više

Posle narednih izbora 2012, međutim, zadržavaju većinu iako njihovi kandidati osvajaju čak 1,4 miliona glasova manje od rivala. Dobrim delom i zahvaljujući izbornoj kartografiji – džerimenderingu, slaže se većina stručnjaka.

Republikanci su većinu sačuvali i posle izbora 2014. i 2016, i oba puta osvajaju u zbiru više glasova od demokrata. Paradoksalno, 2016. osvojili su 241 mandat sa 49,1% glasova (demokrate sa 48% 194 mandata), a 2018.godine, kada su u naletu „plavog talasa“ izgubili većinu, osvojili su sa 45% glasova 199 mandata, a demokrate sa 53,4% glasova na nacionalnom nivou – i sa razlikom većom od 9 miliona glasova – samo 235 mandata.

Nesrazmera te vrste mogla se pratiti diljem SAD. U Alabami, jednoj od država čiju su legislaturu republikanci preuzeli 2010, na izborima 2018. demokrate su osvojile 41 posto glasova i u ovoj deceniji imali su najmanji zaostatak u glasovima za republikanacima – manje od 300 hiljada. Pa ipak, kao i na svim izborima od 2012. osvojili su samo jedan mandat u Predstavničkom domu.

Isti slučaj je i sa Ohajom. Na poslednjim kongresnim izborima 2018. republikanci su, prema mapi koji su tu utvrdile njihove kolege iz te države, osvojili 52% glasova ali i 12 od 16 mandata u Predstavničkom domu. Tokom čitave poslednje decenije, republikancima i demokratama je, bez obzira na ukupan skor glasova na nivou te države, uvek pripadao isti broj mandata – 12, odnosno 4 mandata.

Ballotpedia je analizirala trke za Kongres 2016. i razliku u broju glasova – prosek je bio 36.6%. Čak 321 izborna trka završena je sa razlikom u glasovima između pobednika i poraženog većom od 20 procenata; samo 16 je dobijeno s razlikom manjom od 5 procenata. O kompetetivnosti izbornih jedinica u pomenutom Ohaju svedoči podatak da je čak 15 od 16 izbornih trka završeno s razlikom većom od 20% – najmanja zabeležena razlika iznosila je 18%.

Dabome da je u trkama na nacionalnom nivou bio pristutan i jedan broj slabih i nedovoljno ubedljivih kandidata, ali u godini kada se održavaju predsednički izbori, i kada je pride na tiketu neko poput Donalda Trampa, stranačka lojalnost izražena je podjednako pri glasanju za predsednika i kandidate za oba doma Kongresa. Pobeda na predsedničkim izborima, staro je pravilo, dobija puni smisao jedino ako stranka izabranog predsednika osvoji/zadrži većinu u Kongresu.

Denis Kolundžija

U SLEDEĆEM NASTAVKU: KAKO POPIS STANOVNIŠTVA UTIČE NA PREDSEDNIČKE IZBORE

PROČITAJE JOŠ: UTICAJ OVOGODIŠNJEG POPISA STANOVNIŠTVA NA POLITIČKI PEJSAŽ SAD (1)