Neposredno pred smrtonosnim zaletom pandemije kovida 19, u SAD je pokrenuta verovatno najveća mirnodopska operacija na tlu te države, koja se viđa samo jednom u deset godina.

Popis stanovništva.

Pandemija je otkazala ili na neodređeno vreme odložila mnogo toga do čega je Amerikancima veoma stalo – sportske lige, koncerte, turneje, premijere budućih filmskih blockbustera…ali sa poštovanjem Ustava stvari stoje posve drugačije: kao što ništa ne sme da poremeti održavanje predstojećih novembarskih izbora, tako se ni ovogodišnji, inače 24. popis stanovništva (prvi je sproveden 1790.) nijednog trenutka nije dovodio u pitanje. Istina, pandemija na terenu i pripadajući rizici od nje zadaje prilično glavobolje organizatorima popisa, ništa manje i učesnicima na izborima, ali do sada je proizvela tek pomeranje rokova za završetak čitave operacije.

Popis stanovništva u SAD obavlja se svakih 10 godina i uvek u godini koja se završava sa nulom i, tehnički gledano, izgleda manje-više kao bilo koji drugi diljem sveta. Ali, nigde kao u Americi popis toliko utiče na oblikovanje političkog pejsaža u narednoj deceniji, ponekad čak i do idućeg Popisa: od toga kakav će biti sastav Kongresa do toga čak ko će biti predsednik Republike.

Od obrađenih odgovora dobijenih od žitelja Sjedinjenih Država (dakle, ne samo građana!) zavisiće oblikovanje, mimo onog na koje budu uticali političari, i perspektiva lokalnih zajednica i saveznih država u narednih 10 godina – to, koliko će im biti godišnje sledovanje iz više od 700 milijardi dolara „teških“ federalnih programa, subvencija i grantova za razne potrebe, od izgradnje/obnove puteva do finansiranja škola i zaštite životne sredine.

Zakonska obaveza

Sprovođenje popisa nalaže Ustav a učešće u njemu, kako je u pozivnom pismu koji je od 12. do 20. marta upućeno na desetine miliona adresa (vidi sliku), obavezno je po zakonu.

(izvor: privatna arhiva Denisa Kolundžije)

Kao i kod svakog popisa, i ovome u SAD svrha je da se dobije što je moguće precizniji podatak o tome koliko je ljudi – građana, vlasnika „zelene karte“, inostranih studenata i radnika sa odgovarajućom vizom, ali i imigranata bez papira, dakle svih osim turista koji se u trenutku popisa nađu u SAD – živelo u SAD na dan 1. aprila 2020. godine (taj datum se obeležava kao Census Day).

Kvalitet dobijenih podataka je ključan za kreiranje na desetine budućih programa finansijske pomoći nižim nivoima vlasti koje odobrava Kongres, ali to kakvi će podaci biti zavisi od, u prvom redu, toga jesu li svi predviđeni učestovali u popisu, te, dakako, od samih odgovora. (U malenoj Sirakuzi smo u martu 2019. upoznali osobu koja je pri kabinetu gradonačelnika bila zadužena upravo za pripremu popisa i njegovu promociju. Federalni novac je opako jak motiv gradovima, naročito onim manjim, da popis spremno dočekaju i da on bude savesno sproveden.)

S tim u vezi, ovogodišnji popis bio je u ozbiljnoj meri ispolitizovan – veliku buru u javnosti izazvala je namera Trampove administracije da se u upitnik na popisu uključi i, prvi put ovako direktno, pitanje „Da li ste državljanin SAD?“. Vrhovni sud jeste to sprečio, ali time nije otklonjena bojazan da će milioni onih koji u SAD žive „bez papira“ na sam popis, a pogotovo jer se odvija u mandatu predsednika koji tu kategoriju stanovnika preterano ne ljubi, gledati s podozrenjem te kao na mogući rizik za svoj dalji boravak u zemlji.

Ispunjavanje popisnog upitnika ove godine prvi put je moguće obaviti onlajn. Usto, na raspolaganju je odgovaranje na pitanje na starom dobrom papirnom formularu i telefonom (uz engleski, odgovori se mogu dati na još 13 jezika). Četvrta opcija, intervju, rezervisana je za one koji do kraja jula ne ispune svoju obavezu pa svi oni od početka avgusta do poslednjeg dana oktobra, kada se popis zvanično završava, na vratima mogu da očekuju anketare s mandatom da na licu mesta dobiju tražene podatke.

Zbog novonastalih okolnosti, Biro za popis stanovništva (Census Bureau) ovaj put će, umesto do poslednjeg dana ove godine, predsedniku tek krajem aprila dostaviti „brojno stanje Unije“. Za čitav posao oko popisa u planu je inače bilo angažovanje oko pola miliona ljudi: poznavanje dva i više jezika je i ovaj put veoma poželjno, ali će se, čini se, spremnost anketara na zdravstvene rizike, kao nikad pre, posebno ceniti.

Procena je da u SAD ima više od 140 miliona domaćinstava – njih preko 60% je, kako je saopšteno, do sredine juna dostavilo odgovore Birou za popis.

(izvor: privatna arhiva Denisa Kolundžije)

Zakonodavci kao kartografi

Pandemija je značajno uticala na prvobitno zamrzavanje planiranih aktivnosti na terenu a džumbus je napravila i kada je reč o zacrtanim rokovima u planeru Biroa za popis stanovništva. Tako je, umesto do prvobitno planiranog 31. marta, rok koji rečeni Biro ima za dostavljanje (ne svim) saveznim državama formule na osnovu kojih će se pristupiti tzv. redistriktingu, što će reći određivanje granica izbornih jedinica za izbor članova Predstavničkog doma (congressional districts), pomeren na 31. jul iduće godine. (Savezne države će rezultate popisa dodatno iskoristiti za prekrajanje izbornih jedinica za izbor sopstvenih zakonodavaca).

Zašto je nakon Popisa neophodno da se ponovno određuju granice kongresnih izbornih jedinica? U SAD odavno vlada trend porasta broj stanovnika između dva popisa, a time se nužno uvećava i prosečna veličina (ne po površni, već na osnovu broja stanovnika) izborne jedinice u kojoj se bira jedan član Predstavničkog doma (popis ne dotiče izbor senatora, oni se, je li, biraju na nivou saveznih država).

Prosečna veličina takve izborne jedinice određuje se deljenjem ukupnog broja stanovnika SAD sa brojem mesta u donjem domu Kongresa (435). Tako, između 2010. i 2020. prosečna izborna jedinica imala je oko 710 hiljada stanovnika.

Virdžinija je, recimo, 2010. imala oko 8 miliona stanovnika, a čitave Sjedinjene Države 308.745.538, što je Virdžiniji donelo 11 mesta u Predstavničkom domu i 13 elektorskih glasova.

Procena je da u SAD trenutno živi 331 milion stanovnika, a da Virdžinija ima 8 miliona i 626 hiljada stanovnika, što bi joj, ako ovo pokaže i sam popis, zagarantovalo da zadrži veličinu svoje delegacije i u Predstavničkom domu i u Elektorskom kolegijumu.

U najvećem broju saveznih država (35) upravo su njihove legislative ovlašćene za povlačenje novih granica na mapama, i zbog toga naredni izbori za članove tih tela – a u 44 države (u 42 za oba zakonodavna doma) oni će biti održani ovog 3. novembra, zajedno s predsedničkim i kongresnim izborima – dobijaju na ogromnom značaju. (Spadam među velike fanove izbora i rada državnih legislativa, ali o tome nekom drugom prilikom.)

Stranka koja na tim izborima obezbedi većinu u oba doma državne legislative, i uz to na svojoj strani ima i guvernera (tzv. trifecta), ako je njena/njegova saglasnost neophodna za prolaz nove mape kongresnih izbornih jedinica, neće imati problem da progura bilo kakvu novu mapu, makar ona izgledala bizarno i očigledno skrojena tako da toj stranci na duže staze donosi očekivano dobre izborne rezultate, uz upotrebu nikome mrskog džerimenderinga.

Jedni gube, drugi dobijaju

Promena u brojnom stanju kongresne delegacije jedne savezne države može da ima velike implikacije na ostvarivanje premoći u Predstavničkom domu, ali i na odnos snaga u jednom drugom, istina imaginarnom telu – Elektorskom kolegijumu (tu se, naime, radi više o krovnom nazivu za elektore iz svake od 50 država plus iz grada Vašingtona, nipošto nije u pitanju zvanično telo koji broji 538 članova i koji se u tom formatu sastaje).

Broj elektora koji nosi jedna savezna država, naime, određen je zbirom članova Predstavničkog doma iz te države i dvoje predstavnika te države u američkom Senatu. Promena u sastavu kongresne delegacije jedne savezne države odražava se, dakle, i na broj njenih elektora.

Nakon ovog popisa najveći broj država zadržaće broj izbornih jedinica ali će morati da im prekroje granice, dok će u njih, kako stvari stoje, 17 doći do promena.

Prema preliminarnim procenama, 10 država će nakon popisa izgubiti po jednog kongresmena/elektora – 5 u kojima je 2016. pobedila Hilari Klinton i smatraju se „plavim“ državama (Kalifornija, Ilionois, Minesota, Njujork i Rod Ajlend) i isto toliko u kojima je tada pobedio Donald Tramp (Alabama, Mičigen, Ohajo, Pensilvanija i Zapadna Virdžinija).

A kako bi broj članova Predstavničkog doma uvek ostao isti (435), kao i ukupan broj elektora (538), tih 10 kongresnih mesta/elektorskih glasova koje je izgubilo rečenih 10 država otići će, govore trenutne procene, na konto drugih sedam saveznih država, od kojih je većina ili glasala za Trampa 2016. ili se smatraju „crvenim“ državama. Teksas će, kako stvari stoje, u narednih 10 godina imati 3 kongresmena više (sa 36 na 39), Florida dva više, dok bi jednog više trebalo da imaju Arizona, Montana (trenutno sa samo jednim predstavnikom u donjem domu Kongresa) i Severna Karolina. Kongrsmena više nakon izbora 2022. verovatno će imati i Kolorado i Oregon, dve tradicionalno „plave“ (demokratama naklonjene) države.

Denis Kolundžija

U SLEDEĆEM NASTAVKU: Kako savezne države određuju granice izbornih jedinica i kako se sve (zlo)upotrebljava „izborna kartografija“