Poslednjih godina, zahvaljujući širokom spektru novih tehnologija, stvorena su nova sredstva i metode ratovanja koje uključuju upotrebu autonomnog sistema oružja, naoružanih bespilotnih letelica (dronova), dok sajber prostor omogućava da se uz manje fizičke sile postignu isti ili više razorni efekti. Stoga, savremeno bojno polje poprima znatno drugačiju dimenziju, dok priroda savremenih oružanih sukoba pred pravila međunarodnog prava stavlja velike izazove u pogledu njihove primene i poštovanja. Kako oružje postaje nikad dostupnije, brojni državni, ali i nedržavni akteri stiču pristup visoko razvijenim tehnologijama, koje postaju sve jeftinije i jednostavnije za upotrebu.

Iako dronovi imaju dugu istoriju – razvijeni su tokom Prvog svetskog rata i bili korišćeni u sukobima u Koreji, Vijetnamu, Arapsko-izraelskom ratu 1973 – većina je bila korišćena u izviđačke svrhe. Tek u sukobu na Kosovu i Metohiji, dron  Predator bio je opremljen raketama koje su mogle biti ispaljene iz daljine, dok je to zapravo i učinjeno prvi put u ratu u Avganistanu.

S obzirom da su uglavnom manji, lakši i jeftiniji od konvencionalnih aviona, a takođe njihovo daljinsko upravljanje omogućava preletanje i delovanje na mestima koja bi bila suviše rizična za letelice s pilotima, upotreba dronova se prilično brzo raširila i postala uobičajena za arsenale država žirom sveta, te je od 2015. godine do danas broj država koje koriste dronove porastao s 8 na 20. Ipak, Amerika ostaje država s najvećim brojem naoružanih dronova, s namerom da taj broj poveća. Kako prenosi The Guardian, predviđa se da će u narednih sedam godina SAD kupiti preko 1000 borbenih dronova, dok će u istom periodu nabaviti više izviđačkih dronova nego ostatak sveta zajedno.

Kada je novoizabrani američki predsednik Džozef Bajden obećao da će staviti tačku na tzv. „večne ratove“, uglavnom je mislio na povlačenje američkih trupa širom sveta. Međutim, mnoge grupe koje se bave ljudskim pravima zabrinute su zbog nedostatka specifičnosti u pogledu ovog obećanja. Ta zabrinutost odnosi se na činjenicu da povlačenje vojnih trupa samo po sebi ne okončava ratove ukoliko Sjedinjene Države nastave da izvršavaju vazdušne napade. Ako se uzme u obzir Bajdenova strategija za borbu protiv terorizma, može se zaključiti da se vazdušni napadi bespilotnim letelicama neće smanjiti, s obzirom da ona uključuje upotrebu kako malih grupa američkih specijalnih snaga tako i agresivne vazdušne napade.

Iako je jasno da je borba protiv terorizma važan segment američke spoljne i bezbednosne politike, čini se da Bajednova administracija nije imala u vidu da je potrebno ujedno napraviti i strategiju koja će zaštititi civile od posledica napada.

Izbor Avril Hajnes za direktorku Nacionalne obaveštajne službe dodatno je zabrinuo grupe za ljudska prava, jer pojedini strahuju da bi nova administracija mogla da bude samo nastavak Obamine ere kada je spoljna politika u pitanju, gde su dronovi igrali prilično važnu ulogu. Iako je njihova upotreba u „ratu protiv terorizma“ počela s njegovim prethodnikom, ova se praksa drastično povećala za vreme Obame, te se često suočavao s pritiscima po pitanju pravne opravdanosti i transparentnosti ovih vazdušnih napada. Prema pojedinim navodima, za vreme njegova dva mandata, u Pakistanu, Somaliji i Jemenu izvršeno je ukupno 563 napada, prvenstveno dronovima, ubivši između 384 i 807 civila.

U toku predizborne kampanje, Bajden nije istakao kako će se i da li će se uopšte njegova politika u borbi protiv terorizma razlikovati od Trampove ili u krajnjoj liniji od Obamine, iako su pomenuti „krvavi“ vazdušni napadi ostali prilična mrlja u Obaminom nasleđu. Ipak, uzimajući u obzir posledice izazvane dosadašnjom upotrebom dronova, Bajden ne bi trebalo da ponovi greške svojih prethodnika. Prema izveštaju Ujedinjenih nacija za 2015. godinu, upotreba dronova od strane Obamine administracije ubila je više civila u Jemenu nego što je to učinila Al Kaida.

Predsednik Tramp je pažnju svetske javnosti privukao u januaru 2020. kada je u raketnom napadu u blizini aerodroma u Bagdadu ubijen iranski general Kasem Sulejmani. Prilikom napada stradalo je još devet osoba, a Sjedinjene Države su ovo nazvale činom samoodbrane. Specijalni predstavnik SAD za Iran Brajan Huk isticao je kako je Sulejmani planirao napade na američke objekte u Iraku, Libanu i Siriji. Međutim, specijalna izvestiteljka UN Anjes Kalamar navela je da države mogu izvršiti ubistvo samo u izuzetnim okolnostima u kojima je to jedina opcija kako bi se sprečio neposredni napad i da je smrt onih koji su slučajne žrtve, uključujući vozača i članove obezbeđenja, potpuno protiv pravila koje propisuje pravo ljudskih prava.

Drugi navode da odluka SAD da direktno targetira iranskog zvaničnika i to bez odobrenja Kongresa i Iraka povlači za sobom brojna pravna i politička pitanja, između ostalog pitanje kršenja iračkog suvereniteta i moguće eskalacije ionako zategnutih odnosa između SAD i Irana. Ako imamo u vidu da je uništavanje, zarobljavanje ili neutralizacija vojnih ciljeva, uključujući vojne objekte i lica, dozvoljeno jedino ako daju definitivnu vojnu prednost koja ne sme biti hipotetička i ne može uključivati prednosti političke, ekonomske, moralne i slične prirode, onda je jasno zašto je ovaj slučaj pokrenuo raspravu o tome gde je granica između dozvoljenih ratnih dejstava i političkog ubistva, atentata ili u krajnjoj liniji terorističkog akta.

Kao bivši član Obamine administracije, novoizabrani predsednik Džozef Bajden će verovatno želeti da nastavi politiku njegovog nekadašnjeg šefa. U Avganistanu, Bajden bi mogao da nastavi s povlačenjem američkih trupa koje je započeo Tramp, ali prilično je teško zamisliti da će delovanja iz vazduha prestati.

Međutim, novi predsednik bi trebalo ipak da preispita antiterorističku politiku svojih prethodnika. Bajdenova administracija bi trebalo da ima u vidu da „onaj ko je terorista za jedne, za druge je borac za slobodu“, te da je u očima mnogih ljudi širom sveta američki „rat dronovima“ postao simbol nepravde i ugnjetavanja, dovodeći do još veće radikalizacije i raspirivanja mržnje, stvarajući ujedno više štete nego koristi. Takođe, selektivno poštovanje pravila međunarodnog prava, kao što je primer ubistva Sulejmanija, podriva vladavinu prava na međunarodnom nivou, na koju se lideri zapadnih zemalja tako često pozivaju, dovodeći do pojave svetske nebezbednosti usled porasta nepoverenja među državama, kao i do dodatnog zaoštravanja ionako krhkih odnosa.

Ivana Janković