GOP strategije

REPUBLIKANCI NA RASKRŠĆU: KAKO NE IZGUBITI TREĆE UZASTOPNE IZBORE?

Predsednički izbori u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) najznačajnija su izborna trka današnjice. Prožeti tradicijom, nepisanim pravilima, jedinstvenom kampanjom i posledicama koje nose za čitavo čovečanstvo, predstavljaju istovremeno i jedan od najzanimljivijih i najsloženijih političkih procesa na svetu.

Ponos koji građani SAD osećaju prema tradiciji i snažno opiranje promenama, učinili su da veliki deo izbornih procedura preživi vekove i ima svoju ulogu i danas. Izbori se još od 1845. godine održavaju „prvog utorka, posle prvog ponedeljka, u novembru“. Izborni sistem omogućava da kandidat koji osvoji manje glasova građana pobedi na izborima, što se i dogodilo 1876, 1878. i 2000. godine.

Iako se bira vrhovni komandant najveće vojne, ekonomske, pa i kulturne sile današnjice, izbori nisu direktni, već predsednika bira „elektorski koledž“ i svi pokušaji promene ustava i uvođenja direktnih izbora nisu ishodovali uspehom. Najveći broj saveznih država je „plav“ ili „crven“, što bi značilo da tradicionalno glasa za demokrate ili republikance, gotovo po pravilu, i nezavisno od kampanje ili stavova kandidata na izborima. Takođe, od uspostavljanja demokratske i republikanske stranke, isključivo su kandidati nominovani od strane ove dve partije pobeđivali na predsedničkim izborima.

Određene procedure ne mogu se u potpunosti smatrati racionalnim, na primer donošenje odluke o okružnim delegatima bacanjem novčića, a neke ni sasvim demokratskim, kao što je postojanje „super delegata“ na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji. Međutim, sviđalo se to nekome ili ne, građani SAD se svoje izborne tradicije i nepisanih pravila ne odriču.

Jedno nepisano pravilo predviđa da partijski establišment ima snažan uticaj u procesu izbora kandidata na predsedničkim izborima. Brojni autori, kao što je Hans Noel, ističu da „kada partijski lideri deluju zajedno, gotovo uvek pobeđuju“. Odstupanja postoje, kao što je demokratska nominacija Džimija Kartera 1976, ali su retka. Naravno, dolazilo je i do situacija kada partijski establišment podržava različite kandidate, uglavnom prilično uspešne, ali je i u tim situacijama nominaciju dobijao kandidat establišmenta.

Međutim, 2016. godina je prilično teška za republikance. Neodlučni u pogledu kandidata, partijski lideri su pružali podršku Džebu Bušu i Marku Rubiju i u znatno manjoj meri Tedu Kruzu, Džonu Kejsiku i drugim kandidatima. Nakon povlačenja Džeba Buša, stvari su bile jasnije – Rubio je postao kandidat najvećeg dela republikanskog establišmenta. U redovnim okolnostima podrška bi Rubiju značila jak vetar u jedrima i sigurnu plovidbu ka nominaciji. Ipak, tradicija i nepisana pravila nisu značila ništa Donaldu Trampu, američkom biznismenu i pobedniku većine do sada održanih republikanskih preliminarnih izbora i kokusa.

Za jako kratko vreme republikanski establišment je u odnosu prema Trampu prošao kroz faze ignorisanja, ismevanja, poricanja, kritikovanja, podmetanja i na kraju straha. Samo jedna stvar bi za najveći deo republikanskog establišmenta bila strašnija od Trampovog potencijalnog uspeha na predsedničkim izborima, a to je njegov neuspeh i treći uzastopni poraz republikanaca na predsedničkim izborima. Problem za republikance predstavlja to što sva istraživanja govore da bi Tramp na izborima izgubio od oba demokratska kandidata.

Pogrešno su procenili Trampa, ali što je najvažnije i svoje glasače. Nezadovoljni ekonomskom krizom, stopom nezaposlenosti, poreskom politikom i nepotrebnim ratovima, glasači svoje nezadovoljstvo iskazuju potragom za „novim licima“ u političkom životu, a partijskim liderima je sve teže da utiču na njihove preferencije. Tramp je za republikance „novo lice“ i ne samo zato što je od 2001. do 2009. bio u taboru demokrata. Njegove ideje za rešavanje migrantske krize, suočavanje sa ISIS-om, smanjivanje poreza, ukidanje političke korektnosti, pridobijanje „Reganovih demokrata“ jesu u osnovi demagoške, čak im je i prizvuk takav. Njegov slogan „Napravimo Ameriku ponovo velikom“ je toliko puta ponovljen, na kraju svakog obraćanja, svakog fejsbuk statusa ili tvita. Međutim, na primenjenoj retorici i navedenim stavovima Donald Tramp ređa „pobede, pobede, pobede“. Kako je dobro primetio novinar Tajma, Dejvid fon Drejle, „njegove rečenice često nemaju smisla, ali snažno udaraju“.

Kada je republikanski establišment konačno okončao fazu poricanja, otpočeo je sa kritikom, kopanjem po arhivama, finansijskim izveštajima i finansijski snažno podržanom negativnom kampanjom protiv Donalda Trampa. U kampanju se poslednjih dana intezivno uključio i Mit Romni, republikanski kandidat na prethodnim izborima, samo što niko je siguran u to da li mu je odmogao ili učinio uslugu. Takođe, medijima je upućeno otvoreno pismo kritike Donalda Trampa od strane pripadnika Republikanske zajednice za nacionalnu bezbednost, među kojima su Robert Zelik, Nial Ferguson i Danijel Drezner. Čak su i kandidati, Kruz i Rubio, sklopili „neformalnu koaliciju“ usredsredivši se na kritiku i napade na Trampa.

Međutim, strategija, za sada, nije dala očekivane rezultate. Prema svim istraživanja, Tramp ima prednost u Mičigenu, Ilinoisu, Severnoj Karolini, na Floridi i gotovo svim državama u kojima će republikanci glasati u narednih petnaestak dana. Republikanci se nalaze na raskršću. Kako sprečiti Trampa da osvoji nominaciju? Šta učiniti kako demokrate, po prvi put od Frenklina Ruzvelta i Harija Trumana, ne bi imale predsednika u tri vezana mandata?

Republikanci na raspolaganju imaju bar tri strategije, koje u većoj ili manjoj meri mogu biti uspešne. Prva podrzumeva nastavak favorizovanja Marka Rubija, još snažniju negativnu kampanju usmerenu u Donalda Trampa i polaganje nade da će Rubio pobediti na preliminarnim izborima na matičnoj Floridi, koja donosi 99 delegata i u kojoj „pobednik nosi sve“. Naravno, Rubio bi nakon Floride da morao pobedi u gotovo dve trećine država u cilju osvajanja nominacije. Put ka nominaciji bi mu bio znatno olakšan odustajanjem Kejsika i posebno Kruza.

Iako je očekivano da Kejsik odustane nakon izbora u Ohaju, za Kruza se to ne može reći. Osim što je nakon „SuperUtorka“ i kasnijih pobeda u Kanzasu i Mejnu povratio samopuzdanje i beleži rast u gotovo svim državama, on je osoba koja ne odustaje. Za Kruza se „pobeda ne nalazi u ishodu borbe, već u borbi samoj“. Iako je prva strategija najpoželjnija za establišment i izvesno jedina koja će postojati bar do 15. marta, ne čini se da može proizvesti očekivane rezultate.

Druga strategija podrazumeva popuštanje podrške Marku Rubiju i okretanje Tedu Kruzu. Kruz je do sada pobedio u šest saveznih države i pokupio sasvim solidan broj delegata, 295 naspram Trampovih 378. Međutim, mani problem može predstavljati što Kruz čini tvrdo jezgro konzervativaca i nije neko ko je apsolutno prihvatljiv u „umerenim državama“. Po trenutnim prognozama je drugoplasirani, iza Trampa, u Severnoj Karolini, Mičigenu i Misisipiju, a podrška establišmenta bi ga sigurno približila vodećem. Ipak, teško je za očekivati da bi podrška došla pre 15. marta. i izbora na Floridi. Uz Rubiovu podršku nakon Floride, i njegovo prihvatanje potpredsedničkog mesta, trka bi izgledala znatno drugačije. Nakon Kruzovih pobeda u Kanzasu i Mejna, ova strategija nije više toliko neostvariva.

Treća, i republikancima svakako najmanje draga strategija, se oslanja na popuštanje zategnutosti u odnosima sa Donaldom Trampon, uz postepeno smanjivanje podrške Marku Rubiju. Time bi Donald Tramp gotovo izvesno pobedio u trci za nominaciju i imao priliku da postigne koheziju među republikancima i ubedi ih ispravost glasanja za njega. Tramp je prethodnih dana nastojao da „relaksira“ odnose i ubedi i birače i republikanski establišment u potrebu jedinstva pred novembarski okršaj sa demokratama. Takođe, on insistira da u republikanski pokret unosi i veliki broj nezavisnih birača, čak i demokrata. Međutim, s obzirom da je nedavno devet istaknutih republikanaca izjavilo da nikada neće glasati za Trampa, čini se da je ova strategija teško izvodljiva.

Poslednjih dana se po medijima stidljivo pojavljuju i obrisi četvrte moguće strategije, koja nije sasvim legitimna, ali je potpuno legalna. Prvi ju je izneo Džonah Goldberg, urednik časopisa „National Review“. Naime, prema ovoj strategiji „savez“ bi formirali i do samog kraja trku mogli da trče i Marko Rubio i Ted Kruz.

Prema Goldbergovim rečima zasniva se na sledećem: „Ako ste protiv Trampa i živite u Ohaju, glasajte za Džona Kejsika. Ako ste protiv Trampa i živite na Floridi, glasajte za Marka Rubija. Ako ste protiv Trampa i živite u državi u kojoj Ted Kruz ima najviše glasova, glasajte za Kruza“. Na kraju, svi delegati bi se na Republikanskoj nacionalnoj konvenciji mogli preliti kandidatu „saveza“ koji ih ima najviše, ukoliko takav dogovor bude napravljen. S obzirom da trenutno Tramp ima 378 delegata, a Kruz, Rubio i Kejsik 452, jasno je da bi ova strategija mogla da bude poslednji adut republikanskog establišmenta i jedina strategija u kojoj Tramp nije „front-runner“.

Republikanci jesu na raskršću i puteva ima više, kao i strategija da se pobedi Tramp. Kojim god putem budu krenuli, do ćilja mogu stići samo ako krenu zajedno.