Obama i Kvinsi Adams

Obama i Kvinsi Adams – Potencijalni razgovor dva američka predsednika

Kako je najveći broj članaka sa pravom posvećen izbornom procesu, želim da ponudim jednu pomalo šaljivu, ali pre svega poučnu priču o često zaboravljenom američkom predsedniku Džonu Kvinsiju Adamsu, sinu Džona Adamsa, drugog Predsednika SAD, i jednoj veoma zanimljivoj ličnosti. U isto vreme, osvrćemo se i na prethodne godine Obaminog predsedavanja, i neke od njegovih ličnih strahova za budućnost…

Hteo bih da nešto predložim Baraku Obami: ako već nije, trebalo bi da pročita biografiju Džona Kvinsija Adamsa. Ali šta ako bi, umesto toga, nekim čudom mogao da sa njim zapravo popije kafu? Naravno, negde blizu Pensilvanija Avenije, jer znam da je Predsednik ovih dana i te kako zauzet. Dakle, zamislimo da dvojica predsednika naručuju kafu i započinju razgovor.

Kako bi razgovor odmicao, pitam se šta bi sve sadašnji predsednik SAD mogao da nauči od čoveka koju je tu istu dužnost vršio pre skoro dvesta godina, kada su putevi oko Bele kuće bili blatnjavi i nepopločani, i kada je ukupan broj zaposlenih u njoj bio oko petnaestak. Takođe, Kvinsi Adams je imao samo nekoliko ljudi sa sličnim iskustvom na koje je mogao da se ugleda (ili ne), za razliku od našeg savremenika koji ih ima skoro desetostruko više.

Ipak, verujem da bi razgovor ipak tekao i te kako prirodno i živo. Ako ni oko čega drugog, onda o noćnom životu Bostona i okoline, u kojem su obojica uživali tokom studija na istom fakultetu pa i smeru, doduše sa par različitih profesora. Za Obamu nisam siguran, ali znam da je Kvinsi Adams bio i te kako prisutan na zabavama i ekskluzivnim provodima najvećeg grada Nove Engleske. Mogli bi takođe da pričaju i o nepoznatim licima koje su obojica ugostili u Beloj Kući. O takvim iskustvima prvog znamo iz njegovih beležaka i biografskih kniga, o drugom iz #live snimaka na tviteru, tokom turističkih poseta kada bi Mišel i Barak ostali kod kuće. No i druge teme koje su daleko bitnije bi se našle na stolu. Od rešavanja domaćih pitanja i predstavljanja zemlje u svetu i američke ekspanzije, do uvek prisutnih pitanja različitosti i prihvatanja iste. Sa svim ovim temama i Kvinsi Adams se borio baš kao i današnji šef države SAD.

I tako, i pre nego što ih je sada već treći alumnista poznate škole, nezaposlen u struci, poslužio kafom, razgovor bi uveliko tekao. Kako Obama i nije neki pričljivac, Kvinski Adams bi, pretpostavljam, držao slovo.

Ako bi Obama mogao da Adamsa mlađeg pita samo jedno pitanje, onda bi to sigurno bilo nešto slično ovom: ”Kako ostati normalan tokom i nakon mandata i obavljanja predsedničke funkcije?” Ovaj problem ga, koliko sam uspeo da razumem iz njegove biografije i drugih članaka ”ekskluzivno iz privatnih prostorija Bele kuće,” muči već sigurno par godina. U suštini, predsednik Obama želi da ostane ”onaj stari,” čovek, kako je sam rekao, s kojim lako možeš biti kućni prijatelj, ili se naći utorkom na basketu. Iznad svega, on želi da ostane nepromenjen, iako vrlo iskušavan, nakon tereta njegovog osmogodišnjeg predsednikovanja najvećom ekonomskom i vojnom silom današnjeg sveta. Upravo to je Kvinsi pokušavao da uradi još duže, iz najmlađih dana, kao sin predsednika, brat uglednog advokata i čovek za kojeg je život odredio put sa malo privatnog izbora. Možda bi baš o toj stvari mogao da posavetuje Baraka Obamu?

Ono što Obama, sa manje ili više uspeha pokušava (ili makar tvrdi) je da se izoluje od podela političara u Kongresu i beskrupuloznih pojedinaca u izvršnoj grani američkog političkog sistema. Na sličan način, i Kvinsi je pokušao da ne umrlja svoj privatni život, ostavljanjem svoje porodice po strani i uživanjem u onome što je najviše voleo: putovanjima. Od granice sa Kanadom, koju je upravo on i postavio na današnju širinu, do Floride, koju je upravo on i uspeo da uvrsti u SAD.

Obama je u proteklih nekoliko godina bio svedok nekoliko međunarodnih skandala, kriza, problema. Kako se nalazi na najodgovornijoj političkoj poziciji jedne supersile kao što je Amerika, svaki njegov potez se pažljivo prati i meri na svim meridijanima. U isto vreme, Obama je imao stravične teškoće na domaćem terenu, od Kongresa nesposobnog za kompromis, gubitka demokratske većine u Kongresu, i nikad gore percepcije javnosti o njegovom nastupu, koji je, mora se priznati, poslednjih meseci (pogotovu posle uspeha Trampa) nešto bolji. Takođe, predsednici imaju tendenciju rasta podrške nakon izlaska iz Ovalne sobe, ali mnogi se boje da je tada prekasno. Pogledajmo samo Klintonov ili mandat Buša Mlađeg – oba sasuta raznim skandalima, a kasnije za jedne ili druge jedni od omiljenih predsednika.

Zbog svih tih problema, čini se da se Predednik oseća usamljeno: bio je žustro napadnut nakon skandala oko Nacionalne službe bezbednosti 2014. godine kada je pretio izvršnim odlukama, oko svog programa zdravstvene zaštite, oko poziva na saradnju sa Republikancima (kada su ga mnogi istaknuti članovi njegove partije otvoreno napadali), kao i svoje pasivnosti u konfliktima u Siriji i Iraku, odnosa sa Rusijom (i Putinom pogotovu), do poslednjih odluka oko normalizacije odnosa sa Kubom i rukovanja (nakon neuspešnog zagrljaja) sa Kastrom.

Ali zašto je Obama uradio sve te stvari?

Bez želje da diskutujem o moralu i političkom ”kvalitetu” samih odluka, verujem da je uradio to polazeći od istih motiva od kojih je i Džon Kvinsi Adams polazio: borbe za ideju koju smatra vrednom, onu zbog koje sebe smatra izabranim od strane miliona građana, i one ideje za koju veruje da će doneti boljitak svojoj zemlji. Ponavljam, sama interpretacija i uspešnost njegovih odluka ovde nije tema. Verujem da je to razlog njegove upornosti – baš kao što je i K. Adams istrajao u promovisanju zakona i odluka koje su ga do te mere učinile omraženim da je doveo svoju bližu i dalju porodicu do prosjačkog štapa, a svoju reputaciju van rodnog Masačuseca i Nove Engleske na najniže grane.

Osim pomenutog, Obama bi možda još nešto mogao da nauči od Adamsa: lekciju o različitosti i borbi protiv nejednakosti. Da, baš tako – nekoliko ljudi je pazilo na greške u ovom radu – Obama od Kvinsija! Upravo je on bio taj koji se zalagao za ukidanje robovlasništva pred Ustavnim sudom, koji je držao govore i učestvovao u debatama izrazivši oštre kritike na račun svojih kolega i protivnika koji nisu želeli da se odreknu svojih ”slugu.” Na kraju, Adams je i sam rekao da su dve osobe najvažnije za njegov lični život bile dve žene: njegova majka i žena. Ne otac, bivši predsednik i prijatelj „Očeva osnivača“. Ne ni najpoznatiji učitelji Amsterdama, Nemačke, Sankt Petersburga u kojima je Adams živeo, ni njegova braća, uspešni advokati… Kao predsednik sa daleko najobrazovanijom Prvom damom, i Obama bi verovatno mogao da se poistoveti sa ovim Adamsovim komentarom. Luiza Adams može biti posebna tema nekog novog rada, ali kao žena koja je u tom trenutku vodila humanitarnu organizaiju, lično za života poznavala deset predsednika i pisala poeziju, svakako da može služiti kao uzor ženi koja će, čini se, biti uvrštena u grupu tik uz Elenor Ruzvelt i Džeki Kenedi.

U trenutku kada je Adams živeo u Beloj kući, odnosno Izvršnoj rezidenciji kako se tada zvala, dvopartijski sistem je tek nastajao u SAD, i raslojavanje po ideološkim pitanjima na oštre linije koje danas poznajemo je bilo skoro nepojmljivo. Adams sebe nikad nije smatrao partijskim čovekom. Trudio se da promoviše ideal koji su prijatelji njegovog oca, česti gosti za večerama u kući Adamsa, promovisali: biti Amerikanac. Koliko god to romantično zvučalo, Adams se upravo trudio da to stavi na pijadestal svoje agende, kao glavni cilj. U trenutku kada je Amerika nikada podeljenija, 2016. godine uoči izbora, čini se da se Obamine ideje iznete tokom dve inaguracije i više “Govora o stanju nacije “ (State of the Union) sve više ucrtavaju kao ključne. Dok je još ostalo par gutljaja kafe, Obama bi čuo i tu lekciju…

Pred sam kraj razgovora, Kvinsi bi konačno gađao u centar Obamine znatiželje – šta posle? Neuporedivo manje poznat od Regana, Linkolna ili Ruzvelta, Adams će ostati upamćen kao predsednik koji je više uradio nakon svog mandata. Kao decenijski član oba doma Kongresa, ostao je upamćen kao najpredaniji radnik, državši govore skoro do pred smrt. Njegov rad na standardizaciji i prihvatanju metričkog sistema malo ko zna, kao i njegov bogat opus prevoda sa nekoliko evropskih jezika i lične zbirke pesama i eseja. Na kraju, ostaje upamćen ne samo kao student, već i profesor Univerziteta Harvard, iskusni pravnik i filantrop. Ova informacija bi svakako značila 44. američkom predsedniku.

I tako, kada bi se šolje već ispraznile, Obama bi iza sebe imao interesantnu priču i bitne lekcije naučene od čoveka od koga je to možda najmanje očekivao.. Njegov život bio je ispunjen i nakon završetka mandata u glavnom gradu SAD. Mislim da bi to Obamu učinilo znatno smirenijim.

Na kraju ipak ne mogu da dam odgovor na jedno pitanje: Da li bi Adams mlađi bio ponosan na Ameriku danas? Odnosno, da li bi krivio Baraka Obamu za bilo šta? Možda je to tema za neki od narednih radova…

I da – Obama bi častio turu! Iako je Adams služio i kao Predsednik Američke akademije umetnosti i nauka, mislim da ne bi baš skoz razumeo poentu kreditnih kartica…