Iako američka spoljna politika u prošlosti nije bila previše usredsređena na Arktik, u poslednje vreme Trampova administracija teži da parira Rusiji i Kini u ovom regionu.

Tokom juna ove godine, Trampova administracija objavila je prvi dokument o politici za Arktik pozivajući na izgradnju tri ledolomca i četiri baze do 2029. godine. Vašington je takođe povećao broj vojnih vežbi na Arktiku, ponovo otvorio bazu u Nuku i najavio paket ekonomske pomoći od 12 miliona dolara za Grenland, oblast kojoj su i Kina i Rusija posvetile veću pažnju.

Još je prošle godine u svom obraćanju Arktičkom savetu državni sekretar Majk Pompeo skrenuo pažnju na važnost koju ovo područje može imati za SAD. ,,Ulazimo u novo doba strateškog angažovanja na Arktiku“, izjavio je tada Pompeo. Kako je naveo, za SAD to znači jačanje američkog bezbednosnog i diplomatskog prisustva putem novih vojnih vežbi, ledolomaca i proširenja operacije Obalske straže. Posebno je posvetio pažnju Kini, navodeći da su odgovorne kineske investicije na Arktiku dobrodošle, ali da je istorija kineskih agresivnih aktivnosti na drugim mestima razlog za brigu – „da li želimo da se Arktički okean pretvori u novo Južno kinesko more, ispunjeno militarizacijom i sukobljenim teritorijalnim pretenzijam“, upitao je Pompeo. Ističući značaj Arktika za SAD Pompeo je rekao da bi „arktički pomorski putevi mogli postati Suecki i Panamski kanal 21. veka“ s netaknutim rezervama nafte i gasa, uranijuma, minerala, plemenitih metala i dragog kamenja, što je u skladu sa Trampovom predizbornom kampanjom 2016. godine. Iako tada nije konkretno spominjao Arktik, on jeste rekao kako će se zalagati za veće iskopavanje energenata na Aljasci.

Za razliku od relativno nove zainteresovanosti Vašingtona za Arktik, Rusija je ključni igrač u kontroli Severnoistočnog prolaza, tranzitne rute koja povezuje Zapadnu Evropu s Istočnom Azijom. Štaviše, procenjuje se da 20% ruskog BDP-a potiče sa Arktika što ovaj region čini izuzetno značajnim za rusku ekonomiju. Iz tog razloga Rusija je ove godine osnovala posebnu komisiju za zaštitu ruskog interesa na Arktiku – naročito za analizu vojno-političkih pitanja, kao i socijalno-ekonomskih problema koji se mogu javiti.

Čini se da Arktik sada postaje raskršće na kom se susreću i sukobljavaju politike i interesi velikih sila. Kako se led u ovom regionu sve više i brže otapa, države odlučno revidiraju svoje spoljnopolitičke strategije kako bi najbolje iskoristile novonastale okolnosti radi ostvarivanja svojih interesa.

Međutim, koliko bi avantura na Arktik i trka sa Rusijom i Kinom mogla da optereti američki budžet? Jasno je da Rusija nije na Arktiku zato što to želi, već zato što mora. Ulaganjem velikih sredstava u Severnoistočni prolaz, Moskva nastoji da stvori svojevrsnu alternativu Sueckom kanalu.

S druge strane, aktivan angažman jedne nearktičke države u ovom regionu uneo je novu dinamiku. Kina svoje samovoljno proglašenje „bliskoarktičkom zemljom“ pravda govoreći da su klimatske promene globalni izazov, te da topljenje arktičkog leda i povećanje nivoa mora imaju direktan uticaj na Kinu i njen ekosistem i ekonomiju, podsećajući da ne postoji sveobuhvatni međunarodno-pravni dokument koji uređuje odnose na Arktiku. Stoga je Kina u poslednjih dvadesetak godina uložila veliki napor u istraživanje Arktika. Izgradila je 2004. godine arktičku stanicu u Špicberškom arhipelagu, do kraja 2017, izvršila je osam naučnih ekspedicija u Severnom ledenom okeanu, da bi 2020. taj broj porastao na 36. U 2005. godini, Kina je bila prva azijska zemlja koja je bila domaćin arktičke konferencije, dok je 2013. postala akreditovani posmatrač Arktičkog saveta. Pet godina kasnije donela je poseban dokument kojim se Arktik vidi kao prostor od strateškog značaja za Kinu i koji bi trebalo iskoristiti za velike infrastrukturne projekte, eksploataciju resursa i korišćenje putnih pravac za uspostavljanje Polarnog puta svile.

Iako se Rusija u početku protivila širenju kineskog uticaja na Arktiku, 2014. godine dolazi do oštrog zaokreta. Sankcije koje je Zapad uveo Rusiji zbog aneksije Krima primorale su je da se okrene Kini u potrazi za novim izvorom stranog kapitala. Međutim, iako je i Kini i Rusiji u interesu da sarađuju, jasno je da je savez Rusiji od većeg ekonomskog značaja, što Kini ostavlja mogućnost da diktira uslove. Nakon 2014, Rusija je očajnički tražila alternativna tržišta kojima bi zamenila evropsko, što je omogućilo Kini da ispregovara značajne popuste i ustupke za sebe. Ipak, ovakav „savez“ nije prožet naročitim poverenjem. Njihovi odnosi su izuzetno kompleksni, što zbog sukoba koji među njima postoji na ruskom Dalekom istoku, što zbog različitih perspektiva u pogledu Arktika, jer ga Rusija smatra svojim dvorištem, dok se Kina donekle zalaže za održavanje arktičkih prolaza kao međunarodnih voda.

Uprkos tome što su odnosi na Arktiku dugo bili prilično mirni, od 2014. dolazi do zahlađenja odnosa između Rusije i ostalih članova Arktičkog saveta, stvaraju se uslovi za destabilizaciju Arktika i dolazi do povećane zainteresovanosti Kine i drugih igrača na geopolitičkoj sceni, poput Evropske unije. Arktičke vode se ubrzano zagrevaju, ne samo zbog klimatskih promena, već i zbog nadmetanja SAD, Kine i Rusije. Jasno je ipak da Sjedinjene Američke Države trenutno nemaju dovoljno kapaciteta da uspostave kontrolu nad Arktikom na nivou na kojem bi one to želele. Transformacija Amerike u prvorazrednu arktičku silu zahtevaće savremene ledolomce i nove baze, što je i predviđeno u gorepomenutom planu američkog ministarstva odbrane o zaštiti američkih nacionalnih interesa u arktičkom regionu. Stoga, jasno je da će Trampova nova ili Bajdenova prva administracija nastaviti s ulaganjem u ovom pravcu, kao i da će Arktik zauzeti značajno mesto na američkoj spoljnopolitičkoj agendi. Ostaje samo da vidim do koje mere će to ulaganje biti ostvareno i kakve će posledice proizvesti.

Ivana Janković