Brent Skoukroft (Brent Scowcroft), savetnik za nacionalnu bezbednost u administracijama predsednika Džeralda Forda i Džordža Herberta Vokera Buša i jedan od dvojice koji je tu važnu funkciju obavljao kod dva predsednika (drugi je bio Mekdžordž Bandi kod Džona Kenedija i Lindona Džonsona), preminuo je 6. avgusta ove godine u svojoj kući u Fals Čarču u Virdžiniji, u okolini Vašingtona. Iako je vest objavljena u svim najvažnijim američkim i svetskim medijima, može se reći da nas je Brent Skoukroft napustio onako kako je i živeo: tiho i bez previše pompe. Uprkos tome što je Henri Kisindžer, njegov prethodnik na ovom mestu bio i ostao personifikacija savetničke funkcije i ogromnog uticaja na stvaranje i sprovođenje američke spoljne i bezbednosne politike, mnogi poznavaoci ove teme smatraju da je zapravo Brent Skoukroft bio najbolji savetnik za nacionalnu bezbednost ikada, od nastanka ove funkcije u vreme predsednika Harija Trumana, Dvajta Ajzenhauera i Džona Kenedija.[1]

General Brent Skoukroft je rođen 19. marta 1925. godine u mestu Ogden, savezna država Juta, u dobrostojećoj mormonskoj porodici. Kako navodi jedan od njegovih najboljih biografa, kao dete „Brent je bio sitan za svoje godine, stidljiv i ekstremno bistar.“[2] Takođe, bio je pasionirani ljubitelj knjiga, i već kao tinejdžer čitao je mnogo, i čitao je brzo, između ostalog i knjige poput Plutarhovih „Životopisa“ i Gibonovog „Opadanja i propasti Rimskog carstva.“[3] Iako su ga roditelji vodili na istočnu obalu da vidi Prinston i Harvard, on se ipak odlučio za Vest Point, prestižnu vojnu akademiju u okolini Njujorka, na koju je primljen 1944. godine, u jeku Drugog svetskog rata.

Kao i većinu njegove generacije, snažni patriotizam ga neće napustiti ni kada zemlja bude prolazila kroz najgore krize tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, a osećaj dužnosti da se svojoj zemlji služi na najbolji mogući način, ostaće veoma prisutan tokom čitavog njegovog života, čak i posle odlaska sa zvaničnih funkcija. Posle završenog Vest Pointa, opredeljuje se za vazduhoplovstvo i postaje borbeni pilot. Prilikom jedne od vežbi, 1949.  godine doživeće pad svog aviona i tešku povredu leđa koja će ga u naredne dve godine vezati za bolničku postelju. Bio je to ozbiljan udarac za nekoga kome je letenje trebalo da bude profesija, a jedina dobra stvar iz svega ovoga bila je ta što će u bolnici sresti svoju buduću ženu, Merijan „Džeki“ Horner  sa kojom će ostati u braku sve do njene smrti 1995. godine. U tom braku Brent i Merijan dobiće ćerku Karen.

Pošto je pilotska karijera bila završena i pre nego što je počela, Brent odlučuje da nastavi dalje školovanje i postane ono što je u Vašingtonu sa zahuktavanjem Hladnog rata bilo sve traženije zanimanje, a to su bili tzv. „odbrambeni intelektualci“ (defense intelectuals).[4] Naime, Americi su sve više trebali ljudi sa vojnim i strateškim znanjima koja će moći da se primene u različitim granama vlasti, tink-tenkovima i sada već, po svom opsegu, globalnoj američkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici. Brent završava master studije međunarodnih odnosa na Kolumbija Univerzitetu i pod mentorstvom Vilijеma T. R. Foksa, čoveka koji je u nauku o međunarodnim odnosima uveo termin „supersila“, brani master tezu o tršćanskom pitanju u junu 1953. godine.

Budući da su to bila „realistička vremena“ a njegov mentor nekadašnji student Hansa Morgentaua, i Skoukroft će postati realista u najboljem značenju te reči, premda će sebe označavati kao „osamdesetprocentnog realistu“, koji pored prihvatanja presudne uloge moći nije isključivao ni značaj emocija i drugih činilaca u odnosima između ljudi i država.[5] Vraća se na Vest Point i između ostalog, postaje predavač ruske istorije, uči ruski jezik i upoznaje čitavu jednu „elitu u nastanku“ koja se bavi pitanjima nacionalne bezbednosti i spoljne politike. Kao neko ko je uvek više slušao nego govorio, i ko je umeo da radi sa „sujetama“, Brent polako ali sigurno gradi imidž čoveka visokog profesionalizma i moralnog integriteta. Sve to će ga preporučiti za napredovanje ka praktičnijim poslovima i  službovanje u Vladi.

Iako je želeo poziciju u američkoj ambasadi u Moskvi, krajem maja 1959. godine naći će se na položaju pomoćnika vazduhoplovnog atašea u ambasadi Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu. Taj dvogodišnji period proveden u Jugoslaviji biće veoma važan u njegovoj kasnijoj karijeri. Ne samo što će usavršiti srpskohrvatski jezik, već će postati glavni organizator prikupljanja i čuvanja poverljivih informacija i neka vrsta glavnog intendanta, odgovornog za sve nabavke ambasade. Taj njegov novootkriveni talenat za organizaciju biće kasnije dragocena vrlina pri službovanju u najvišim ešelonima zamršene i glomazne američke administracije.

U Beogradu će se čak jedno vreme „preklopiti“ sa najvećim američkim strategom u XX veku, Džordžom Frostom Kenanom, koji će u proleće 1961. godine postati ambasador SAD u Jugoslaviji.[6] Interesantno je da će istovremeno svoju diplomatsku karijeru u našem glavnom gradu započeti i Lorens „Lari“ Iglberger, još jedno od velikih imena američke spoljne politike sa kojim će Skoukroft kasnije tesno sarađivati u Niksonovoj, Fordovoj i Bušovoj administraciji (misli se na predsednika Buša Starijeg).[7] U avgustu iste godine, Skoukroft završava svoj mandat u Beogradu, i vraća se u Sjedinjene Države gde nastavlja akademsku karijeru u vojnim koledžima u Norfolku i Kolorado Springsu. Takođe, radi na doktorskoj disertaciji započetoj još prilikom službovanja u SFRJ, koju će 1967. godine pod naslovom „Kongres i spoljna politika: Ispitivanje stava Kongresa prema programima spoljne pomoći Španiji i Jugoslaviji“, uz velika odricanja i puno muke, odbraniti na Kolumbija Univerzitetu.[8]

Sledeća stepenica u njegovoj karijeri bio je Pentagon, iz koga je za samo nekoliko godina obavljajući vrlo visoke funkcije došao do Bele Kuće, gde će postati vojni pomoćnik (military assistant) predsednika Ričarda Niksona. Ova odgovorna dužnost obuhvatala je sve, od organizovanja predsednikovih putovanja u inostranstvo do koordinacije skoro 2000 ljudi koji su vodili računa o bezbednosnim i vojnim aspektima funkcionisanja Bele kuće. Perfektni rezultati na ovom poslu, podigli su Skoukrofta godinu dana kasnije za još jednu lestvicu više. Naime, u oktobru 1972. godine dobio je ponudu Henrija Kisindžera, Niksonovog savetnika za nacionalnu bezbednost da postane njegov zamenik. Ponudu će prihvatiti i od januara 1973. biće na novom poslu.

Prepričavalo se posle, a i sam je Kisindžer govorio, zašto je baš Skoukrofta odabrao za to mesto. Pored toga što mu je trebao neko na kog se može osloniti i ko će imati integritet, Kisindžer je želeo da to bude neko ko ima „petlju“ i ko će imati „kičmu“ da se suprotstavi autoritetima.[9] A upravo Skoukroft je to radio čitavog svog života. Kisindžer je bio svedok jedne takve scene kada se njegov budući zamenik suprotstavio svemoćnom Bobu Heldemanu, Niksonovom šefu kabineta, a za tako nešto je stvarno trebalo imati hrabrosti. Umesto da bude „evet efendija“ i da priča ono što njegovi šefovi žele da čuju, Skoukroft se uvek držao one „morgentauovske“ da je uloga intelektualca i javnog delatnika da „govori istinu onima koji imaju moć“ (to speak truth to the power).[10] Ovo će ostati njegova maksima koje će se uvek držati, i kada bude bio na državnim funkcijama i kada bude bio običan građanin.

Nastaviće se…

Dragan Živojinović

[1] Videti na primer David Rothkopf, Running the World-The Inside Story of the National Security Council and the Architects of American Power, Public Affairs, New York, 2005.; Ivo H. Daalder, In the Shadow of Oval Office: Profiles of the National Security Advisers and the Presidents they served – from JFK to George W. Bush, Simon and Schuster, New York, 2009.; John P. Burke, Honest Broker? The National Security Advisor and Presidential Decision Making, Texas A & M University, College Station, Texas, 2009.; John Gans, The White House Wariors: How the National Security Council transformed the American Way of War, Liveright, New York, 2019.

[2] Videti Bartholomew Sparrow, The Strategist: Brent Scowcroft and the Call of National Security, Public Affairs, New York, 2015, p. 10.

[3] Isto, p. 10.

[4] Videti David Lauer, „Brent Scowcroft“, in: Karl F. Inderfurth, Loch K. Johnson, Eds., Fateful Decisons: Inside the National Security Council, Oxford University Press, New York, 2004, p. 205.

[5] Videti Bartholomew Sparrow, The Strategist: Brent Scowcroft and the Call of National Security, p. 32.

[6] Šire o Kenanovom službovanju u Jugoslaviji videti u Dragan Bisenić, Mister X – Džordž Kenan u Beogradu (1961-1963), Klub Plus, Beograd, 2012.

[7] Videti Ivo H. Daalder, In the Shadow of Oval Office: Profiles of the National Security Advisers and the Presidents they served – from JFK to George W. Bush, p. 170.

[8] Videti Bartholomew Sparrow, The Strategist: Brent Scowcroft and the Call of National Security, p. 53.

[9] Isto, p. 79.

[10] Po rečima Morgentaua, „na duže staze.. glas istine, tako osetljive na moć, pokazao se kao mnogo otporniji nego moć. Ona (misli se na istinu – prim. aut.) je izgradila imperije misli i duha koje su pretrajale, i ostavile svoj pečat na imperije moći…“ Videti Hans J. Morgenthau, Truth and Power, Praeger, New York, 1970, pp. 8-9. navedeno prema: Robert J. Myers, Speaking Truth to the Power: The Quest for Eqality in Freedom, https://www.carnegiecouncil.org/publications/archive/morgenthau/768/_res/id=Attachments/index=0/Robert%20J%20Myers.pdf, (pristupljeno 09. 09. 2020.)