Mehanizam američkih predsedničkih izbora po kome svaka država nosi sa sobom određeni broj elektorskih glasova (ukupno 538) uslovio je i da trka za predsednika praktično postane potera za pravom kombinacijom koja bi kandidate dovela do “magičnih” 270 elektorskih glasova koji garantuju pobedu. Dva važna faktora uslovila su elektorsku matematiku, a samim tim i nejednaku važnost saveznih država za izborne stratege: alokacija broja elektorskih glasova između samih država, pri čemu mnogoljudnije države logično nose veći broj elektora; kao i stepen stabilnosti partijske kompeticije između izbornih ciklusa.

Naime, opšte je poznato da građani u velikom broju saveznih država teže glasanju za iste partije tokom dužih vremenskih perioda, što rezultira stabilnim rezultatima i usmerava pažnju kandidata, ali i medija i cele javnosti, na one države u kojima je borba za elektore neizvesna. Popularna terminologija, koja je posle usvojena i u akademskoj praksi, nazvala je države koje predominantno glasaju za demokratske kandidate “plavim državama”, dok se one koje podržavaju republikance nazivaju “crvenim državama”. Ova percepcija je inače popularizovana u medijima tokom predsedničkih izbora 2000. godine, i to čistom slučajnošću: televizijske mape mreže NBC su kolorizovane na taj način da bi slikovito prikazale preferencije birača. Percepcija je višestruko pojačana rezultatima. Između 2000. i 2016. godine, čak 36 država je stalno glasalo za kandidate iz iste partije na izborima za predsednika.

Plave i crvene države na osnovu rezultata predsedničkih izbora od 2000. do 2016. godine

Podela je bila još drastičnija pre izbora 2016. godine, na kojima je Tramp uspeo da osvoji nekoliko demokratskih uporišta i podeli elektorski glas u Mejnu. Termini “plave” i “crvene” države su u međuvremenu dobili i šire značenje, u smislu da signaliziraju da li je društvo određen savezne države više liberalno ili konzervativno. Kako bilo, kritičari upozoravaju da je ova podela uslovi da glasači takvih nekompetitivnih država imaju manji uticaj na ishod izbora od njihovih sugrađana u tzv. borbenim državama.

Borbena (battleground) ili sving (swing) država su termini koji se odnose na one savezne države za koje postoji realna šansa da ih osvoji bilo koji od kandidata dve najveće partije. Kolorado, Florida, Ajova, Mičigen, Minesota, Ohajo, Nevada, Nju Hempšir, Severna Karolina, Pensilvanija, Virdžinija i Viskonsin se često opisuju kao “trajne” sving države, budući da je u poslednje dve decenije u ovim državama ishod glasanja za predsednika uvek bio neizvestan, te da su države često menjale lojalnost između stranaka. Danas ovih 12 država nosi ukupno 156 elektorskih glasova, što je ogroman podsticaj za kandidate da se fokusiraju na njih i pokušaju da pronađu pravu matematičku kombinaciju koja će ih dovesti do pobedničkih 270 elektora. Upravo fokus kandidata na ključne države i ignorisanje ostatka SAD kao posledica Elektorskog koledža (nejednake alokacije elektorskih glasova i “pobednik nosi sve” sistema) predmet je mnogih kritika na račun celog ovog izbornog mehanizma.

U dvanaest sving država se odvija većina kampanje: one dobijaju najviše poseta kandidata, najviše događaja, debata, najviše novca od reklama, najviše partijskih aktivnosti i najviše medijske pažnje. Prema analizama, više od dve trećine (273 od ukupno 399) javnih događaja kandidata tokom kampanje 2016. godine desilo se u samo šest država: Floridi, Mičigenu, Severnoj Karolini, Ohaju, Pensilvaniji i Virdžiniji, koje zajedno nose 111 elektora. Šire gledano, u 12 sving država se desilo ukupno 94% glavnih događaja u kampanji (375 od ukupno 399), dok 24 savezne države nisu imale nijedan javni događaj sa kandidatima tokom cele kampanje.

Recimo, Njujork kao jedna od najmnogoljudnijih saveznih država, ali i finansijski i politički hab, nije imao nijedan javni događaj. Ova država važi za demokratsko uporište, te je pretpostavka stratega bila da će Hilari Klinton osvojiti ove glasove i bez značajne kampanje, te da ne vredi trošiti pare na ovo “bojište”. Isto važi i za republikanske, “crvene” države poput Tenesija, Južne Karoline, ili Alabame. Štaviše, dve najmnogoljudnije države, Kalifornija (38 miliona stanovnika – 55 elektorskih glasova) i Teksas (27 miliona stanovnika – 38 glasova) imali su samo jedan veliki javni događaj. Kritičari tvrde da ovakva situacija obeshrabruje izbornu participaciju, osim naravno u sving državama. U trajno crvenim ili plavim državama, ustanovljeni obrasci podrške ne pružaju podsticaj za izlazak na izbore, posebno za one glasače koji bi podržali pretpostavljeno gubitničku stranu u dotičnim saveznim državama.

Ipak, to ne znači da nema drugih podsticaja za političku participaciju. Dok stranke alociraju većinu resursa u sving države kako bi maksimizovali mogućnost pobede, glasanje za predsednika SAD nije jedino koje se odvija na izborni dan. Trećeg novembra 2020. građani SAD su takođe glasali za svih 435 članova Predstavničkog doma, 35 (od 100) članova Senata, 13 guvernera i 44 državne legislature, kao i za niz lokalnih izabranih funkcionera, od gradonačelnika, preko članova gradskih veća, do sudija.

Činjenica je međutim da je zaista velika pažnja nacionalne politike, a samim tim i novca potrošenog u kampanji usmerena na sving države, i to naročito one velike: među njima prednjače Ohajo ili Florida. To je, uz neke druge razloge, izazvalo niz kritika na račun “zastarelog” sistema Elektorskog koledža, kao i brojne pozive na reformu. Više o njima, u sledećem tekstu.

Dejan Bursać