Fokus kandidata, njihovih partija, kampanja i medija na sving države doneo je niz kritika na račun celog mehanizma Elektorskog koledža. Naime, brojni pozivi na reformu kao ključni argument su istakli upravo pasivizaciju birača u više od 30 saveznih država u kojima je takmičenje za predsednika praktično već odlučeno pre i same kampanje. Radi se o tzv. plavim ili crvenim državama, koje imaju višegodišnje preferencije prema jednoj od dve glavne partije. U jednom od prethodnih tekstova smo videli da se većina javnih događaja kandidata (a samim tim i većina kampanjskog novca) sliva u svega nekoliko neodlučnih država: Ohajo, Floridu, Severnu Karolinu, Mičigen, Pensilvaniju i Virdžiniju. Proponenti aktuelnog sistema međutim iznose drugačiju tvrdnju: oni smatraju da upravo Elektorski koledž sprečava majoritarizaciju ogromnih ruralnih područja između dve obale, te da na taj način doprinosi kohezivnosti nacije, pomerajući politiku iz nekoliko urbanih metropola u kojima su već svakako koncentrisani američki mediji, ekonomija, akademska zajednica i najvažnije institucije. Ukidanje Elektorskog koledža, tvrde oni, dodatno bi centralizovalo donošenje odluka – a aktuelni sistem reflektuje federalnu strukturu Sjedinjenih Država, predstavljajući izbor svake pojedinačne države za predsednika.

Elektorski koledž je takođe ogromna prepreka za treće partije, nezavisne kandidate ili nove političke pokrete, kojima je praktično nemoguće da osvoje dovoljno glasova u značajnom broju država, kako bi imali šansu da osvoje mesto predsednika. Distribucija elektorskih glasova snažan je faktor očuvanja stabilnosti dvopartijskog nadmetanja, tj. takmičenja između demokrata i republikanaca. Jednokružni sistem pluralne većine (eng. First-past-the-post) i inače teži proizvodnji sistema sa dva glavna aktera, dok su manje partije u takvim sistemima obično ispodprosečno predstavljene i isključene iz donošenja odluka. Zastupnici Elektorskog koledža smatraju ovaj efekat veoma pozitivnim: dvopartijski sistem omogućava stabilnost vlade i opozicije, eliminiše suvišne veto igrače u odlučivanju i uklanja potrebu za koalicionim vladama.

Sa druge strane, jedna od najozbiljnijih kritika Elektorskog koledža jeste ta da narušava princip jednakosti glasa. Alokacija elektora daje određenu prednost manje naseljenim državama (Aljaska, Delaver, Montana, Severna Dakota, Južna Dakota, Vermont i Vajoming), budući da svaka od njih ima pravo na 3 glasa, u skladu sa brojem kongresmena. Populacija ovih država je na taj način natprosečno predstavljena, u poređenju sa naseljenijim državama.

Manjkavosti distribucije elektorskih glasova, u kombinaciji sa „pobednik nosi sve“ pravilom, doveli su do toga da američki predsednički izbori ne bivaju odlučeni demokratskim principom „jedan čovek – jedan glas“. Ovo je kroz istoriju dovelo do nekoliko situacija u kojima izabrani predsednik nije dobio većinu glasova građana. Pre 2016. godine, to se desilo četiri puta. Godine 1824. Endru Džekson je izgubio od Džona Kvinsija Adamsa, iako je osvojio značajno više glasova. Budući da nijedan kandidat nije osvojio natpolovičnu većinu, ove izbore je odlučio Predstavnički dom. Dalje, 1876. godine, republikanac Raderford Hejz je izabran glasovima elektora, iako je demokrata Semjuel Tilden osvojio više glasova. Slično se desilo i 1888. kada je aktuelni demokratski predsednik Gruver Klivlend izgubio od republikanca Bendžamina Harisona.

Najzad, u jednim od najosporavanijih izbora u istoriji, republikanski kandidat Džordž Buš Mlađi pobedio je demokratu Ala Gora na izborima 2000. godine, iako je Gor dobio oko pola miliona glasova više. U veoma neizvesnoj trci, Buš je dobio 271 elektorski glas (u poređenju sa Gorovih 266), pobedivši u ključnim sving državama Ohaju i Floridi. Brojanje glasova na Floridi (koja je tada nosila 25 elektora) je i dalje predmet kontroverze, budući da je Vrhovni sud odlučio da obustavi ponovno brojanje i dodeli elektore iz ove države republikanskom kandidatu. Slična situacija se desila i na izborima 2016. godine, kada je republikanski kandidat Donald Tramp osvojio predsedništvo pobedivši u ključnim državama Floridi, Mičigenu, Pensilvaniji i Ohaju, iako je u ukupnom skoru osvojio gotovo tri miliona glasova manje od protivkandidatkinje Hilari Klinton.

Treba naglasiti da disproporcija između broja glasova i dobijenih elektora (ili, u drugim sistemima, mesta u parlamentu) nije neuobičajena u većinskim sistemima glasanja sa više izbornih jedinica – što Elektorski koledž u suštini jeste. Primarni fokus u ovim sistemima nije na jednakosti glasova, već na obezbeđivanju teritorijalne reprezentativnosti.

Izborni sistem SAD predmet je mnogih predloga za reformu, ali nijedan od njih nije dobio značajnu podršku u Kongresu. Neki od najčešćih predloga uključuju uvođenje direktnog glasanja – tj. eliminaciju bilo kakvih posrednika tj. elektora; zatim ukidanje “pobednik uzima sve” sistema i uvođenje proporcionalne alokacije elektorskih glasova unutar svake savezne države; ili makar uvođenje glasanja za elektore u izbornim jedinicama koje bi odgovarale kongresnim distriktima, kao što je to već slučaj u Mejnu i Nebraski, u kojima je moguće da elektorski glas bude podeljen između dve stranke, tačnije, dva kandidata.

Jedan od sličnih predloga (National Popular Vote Interstate Compact) dobio je značajniju podršku od svog začetka 2006. godine. Naime, ovaj predlog predviđa da država dodeli sve svoje elektore onome ko osvoji najviše glasova građana na nacionalnom nivou, bez obzira na rezultat u konkretnoj državi. Cilj predloga je da se ne ponovi situacija u kojoj će kandidat sa manje osvojenih glasova u ukupnom zbiru ipak osvojiti predsedništvo. Akt još uvek nije stupio na snagu, iako je usvojen u 15 država i Okrugu Kolumbiji – ipak, naišao je na veliko protivljenje u sving državama, koje se plaše da bi ovakva regulativa umanjila njihov značaj u nacionalnoj politici. Takođe, države sa republikanskim administracijama oklevaju sa stavljanjem ovog predloga na dnevni red – što je razumljivo, jer su poslednje dve situacije “iz živog sećanja” u kojima pobednik po glasovima ipak nije osvojio predsedništvo išle u prilog upravo njihovim kandidatima: Bušu i Trampu.

Ipak, primenjeno na situaciju iz izbora 2016. godine, ovaj akt ne bi imao većeg uticaja: naime, Hilari Klinton (koja je dobila gotovo tri miliona glasova više od Trampa) je svakako osvojila svih 11 država koje su tada usvojile predlog, budući da se uglavnom radilo o “plavim” državama, te bi svakako dobila njihove glasove. Iako ovaj predlog teži da pomiri kontroverze Elektorskog koledža bez ugrožavanja federalnog karaktera zemlje, teško da će biti usvojen bez učešća sve tri kategorije država: crvenih, plavih i sving. U svakom slučaju se radi o dosad najozbiljnijem pokušaju reforme, te će biti zanimljivo pratiti kako će se dalja debata na ovu temu odvijati.

Dejan Bursać