Još malo o izborima u SAD. Ali onim 2022. (II)

Na to ko će imati većinu u Predstavničkom domu Kongresa nakon izbora 2022. mogla bi da utiče tradicija – stranka predsednika SAD obično gubi izbore na polovini predsednikovog mandata – ali i rezultati ovogodišnjeg popisa stanovništva. U ovom trenutku ne postoji razlog zbog kojeg bi se verovalo da dve najveće američke stranke neće zloupotrebiti proces izrade novih izbornih jedinica za izbor članova donjeg doma Kongresa, a sve bi to, čini se, Republikancima moglo doneti više koristi na narednim izborima. Njima, više nego Demokratama, u predstojećem procesu redistriktovanja u prilog idu i neke odluke Vrhovnog suda SAD. Eto razloga Bajdenu i Demokratama za brigu.

U ovo vreme pre 10 godina predsednik SAD Barak Obama već je imao u rukama rezultate popisa stanovništva obavljenog te 2010. godine a uz to i jasnu predstavu o tome kako će svaka država biti zastupljena u Predstavničkom domu američkog Kongresa sve do 2022. godine (poslednično i kakav će biti odnos snaga u Elektorskom kolegijumu).

Postoje ozbiljne sumnje da će do isteka zakonskog roka, 31. decembra ove godine, istim takvim podacima raspolagati i još uvek aktuelni predsednik Donald Tramp. Njegovi politički protivnici sasvim otvoreno priželjkuju da se taj čin prolongira makar do 21. januara, kada će u Beloj kući već biti drugi domaćin.

Probijanje roka za dostavljanje podataka ne bi bilo ništa čudno – zbog epidemije koronavirusa sam popis je na jedno vreme čak morao ne izvesno vreme biti suspendovan, i na kraju je trajao tačno dva i po meseca duže nego što je uobičajeno (do 15. oktobra umesto do 30. jula).

Biro za popis stanovništva i pripadajuću statistiku (Census Bureau) izneo je sredinom decembra procenu da je na dan 1. aprila 2020. u SAD živelo između 330,7 i 335,5 miliona stanovnika (građana i onih bez tog statusa). Pre 1o godina u SAD je živelo 309.183.463 stanovnika.

„One bez tog statusa“ uključuje i imigrante bez legalnog boravka u SAD (undocumented/illegal immigrants), a njih je u Americi, prema procenama, između 10 i 11 miliona. Tramp je u julu potpisao predsednički memorandum kojim traži da se takva lica isključe iz procesa određivanja zastupljenosti u Predstavničkom domu, navodeći da je njegova namera u skladu „s principima predstavničke demokratije“.

Nije do kraja jasno kako bi Tramp, tačnije za popis nadležno Ministarstvo za trgovinu, došlo do tačnog podatka o broju ilegalnih imigranata u svakoj od država, budući da je Vrhovni sud SAD blokirao nameru Trampove administracije da se pitanje o državljanstvu uključi u popisni formular. Da je ostalo u upitniku, tim pitanjem bi se verovatno dobar broj imigranata, od straha za moguće posledice, odvratio od učešća u popisu; nije isključeno, međutim, da Trampov julski memorandum jeste pisan sa svešću da je neustavan, ali i svešću da njegov efekat na imigrante, jer je donet usred popisa, može da bude postignut i bez same implementacije memoranduma.

Ali, Vrhovni sud je nedavno, 18. decembra odbio da decidirano odbaci tužbu protiv Trampovog memoranduma, dajući mu tako „fore“ da do odlaska iz Bele kuće, ukoliko mu do tada ipak stignu popisni rezultati, nekako ipak ostvari svoj naum.

Memorandumske posledice

Nadolazeća Bajdenova administracija oštro se protivi takvom friziranju popisnih rezultata, ali je nepoznanica da li će uopšte moći da po stupanju na dužnost opozovu jedan od, pretpostavimo, završnih Trampovih poteza u mandatu.

Pod uslovom da u tome ne uspeju, posledice bi se mogle osetiti sve do narednog popisa, 2030. godine.

Egzistencijalno, države s procentualno najvećim brojem ilegalnih imigranata suočile bi se s smanjenjem davanja iz brojnih federalnih programa u narednih 10 godina, a ono se određuje upravo na osnovu broja stanovnika. U prevodu: manje para za škole, puteve i gomilu drugih projekata koje savezne države ne mogu da finansiraju bez državnih subvencija. Najveći broj država i gradova (pogotovo od Trampa proskribovani „sanctuary cities“) sa značajnom populacijom ilegalnih imigranata, poput Kalifornije, Teksasa, Ilionoisa, Nju Džersija i Njujorka, ili na izborima glasaju za demokrate ili ih demokrate vode. Drugim rečima, stigla bi ih, na najgori mogući način, kazna kojom im je Tramp, zbog blagonaklonog odnosa prema imigrantima, pretio tokom mandata.

To bi se potom prenelo i na politički plan jer bi se, recimo, realno povećanje broja stanovnika u periodu 2010-2020. u određenim državama zahvaljujući Trampu pretvorilo zapravo u nerealno smanjenje, što bi dovelo do drugačije preraspodele mandata u Predstavničkom domu za sve izbore za taj dom od 2022. do 2032. godine.

Rokovi se (ne) poštuju

Pretpostavimo da do inauguracije Tramp ipak neće biti u prilici da koriguje statističke podatke sa popisa i da će Bajdenova administracija tražiti od Vrhovnog suda da predsednički memorandum iz jula efektivno stavi van snage.

Procedura je sledeća: Bajdena, kao novog predsednika, zvanično obaveštavaju o rezultatima popisa i o alokaciji mesta u Predstavničkom domu, on te podatke potom prosleđuje donjem domu Kongresa, a u roku od dve nedelje te informacije dobijaju i guverneri svih saveznih država.  Da znaju na čemu su.

Do sada je bilo uobičajeno da Biro za popise detalje o samom popisu i računicu za nove izborne mape dostavi saveznim državama najkasnije do 1. aprila u godini nakon obavljenog popisa. Inicijativa samog Biroa da se, zbog naravno epidemije i problema koja je ova izazivala tokom popisne operacije, svi planirani rokovi prolongiraju za tri do četiri meseca, nije usvojena u Kongresu. Da kojim slučajem jeste, u mnogim državama bili bi ugroženi ili ustavni ili zakonski rokovi za izradu novih izborni mapa za Predstavnički dom i državne legislative (11 država propisuje da taj posao MORA biti obavljen u 2021, a u još njih 13 da to bude urađeno u godini nakon popisa, što je opet 2021.). Bilo bi takođe dovedeno u pitanje održavanje izbora za legislative u državama koje to očekuje u novembru iduće godine (Virdžinija i Nju Džersi).

Onaj najvažniji rok, do kada će popis trajati, činilo se da će ostati na snazi kako je bilo i predviđeno – do 31. oktobra. Međutim, Vrhovni sud se još jednom umešao  i odlukom od 14. oktobra dao je za pravo zahtevu Trampove administracije da se rok skrati kako bi konačni rezultati uopšte mogli da stignu na predsedničko sto do 31. decembra: narednog dana popis je zvanično obustavljen.

I pre oktobarske odluke Vrhovnog suda bile su prisutne sumnje u javnosti u to kakav će kvalitet imati prikupljeni podaci tokom popisa, pre svega u pogledu toga da li će i koliko će rezultati uopšte biti pouzdani, to jest da li konačne brojke biti odraz realnog stanja stvari. Ršum koji je napravila epidemija i do sada neviđena sistematična politička antipopisna kampanja bili su argumenti za takvu sumnje, a one su, dakle sumnje, dodatno podgrejane naprasnim prekidanjem popisa. Biro za popis je, međutim, sve sumnjičavce pokušao da ućutka saopštavajući 20. oktobra da su u konačnu računicu ušli podaci o čak 99,98% domaćinstava i adresa.

Otvorena vrata za politički džerimendering

Pretpostavimo sad da procene o broju stanovnika u SAD neće previše odskakati od zvaničnih rezultata – šta to znači za određivanje obima kongresnih delegacija iz saveznih država na izborima u novembru 2022. godine; šta to znači za dve najveće stranke?

Za početak, ukupan broj stanovnika – rekosmo, taj broj biće verovatno između 330 i 335 miliona – odrediće prosečnu veličinu izborne jedinice u kojoj se bira najveći broj članova predstavničkog doma (trenutno postoji sedam država koje su istovremeno i izborne jedinice; u svakoj se bira samo po samo po jedan član donjeg doma Kongresa).

Sve do minulih izbora za Predstavnički dom prosečnu kongresnu izbornu jedinicu činilo je 710.763 stanovnika. U narednih 10 godina činiće je, po donjoj kalkulaciji, najmanje 760 hiljada stanovnika.

Taj kao i podatak o broju stanovnika u svakoj saveznoj državi primorava države ili ih ne primorava (kao onih sedam država; možda ih posle popisa bude samo šest, videćemo) da preoblikuju dotadašnje izborne jedinice i koliko-toliko ih primere novoj stvarnosti, kako one za izbor članova Predstavničkog doma, tako i za izbor zakonodavac u državnim legislativama.

Krojenje novih izbornih mapa, tzv. redistricting, posebno biva sporno kada u tom procesu glavnu reč imaju državne legislative – zbog te njihove nadležnosti ovogodišnji su izbori za mandate u tim telima bili od posebne važnosti (vidi; „Najvažniji sporedni izbori u SAD“).

Tim poslom bave se članovi legislativa u 34 države; u devet to rade političke ili nezavisne komisije, dok u preostalih, trenutno, sedam za preoblikovanje makar kongresnih distrikta nema ni potrebe.

Dodatni, hm, izazov za kartografe može da bude upravo podatak dobijen od Biroa za popis – da li im je uvećanje stanovništva donelo dodatno/a mesto/a u Predstavničkom domu, ili im se pak kreše dosadašnji obim kongresne delegacije zbog pada broja stanovnika.

Prema nezvaničnim procenama koje su bile u opticaju pre ovogodišnjeg popisa, 10 država trebalo bi da nakon popisa izgubi po jednog člana u Predstavničkom domu Kongresa – Kalifornija, Ilionois, Minesota, Njujork, Rod Ajlend, Alabama, Mičigen, Ohajo, Pensilvanija i Zapadna Virdžinija. Istovremeno, od popisa bi profitirali Teksas (dodatna tri mesta), Florida (dva), dok bi Arizona, Montana (trenutno sa samo jednim predstavnikom u donjem domu Kongresa),  Severna Karolina, Kolorado i Oregon od 2022. u Predstavničkom domu trebalo da imaju po jednog člana više.

Stvari, avaj, stoje daleko od idealnog. Odavno se, naime, kao deo političke prakse etabliralo prilagođavanje stanja na terenu političkim potrebama stranke koja kontroliše izbornu kartografiju – kada te mape upravo tu stranku debelo favorizuju. Tako očita namera da „stranke biraju svoj birače, a ne obrnuto“, dovodilo je redovno do pojave iscrtavanja do-zla-goba grotesknih granica kongresnih izbornih jedinica, što se još zove i džerimendering (ovo su najbizarniji primeri!). I uvek su te mape izazivale burne reakcije – evo, postupci koji su osporavali usvajane izborne mape nakon popisa 2010. razvlačili su se po sudovima tokom čitave dekade na izmaku.

Na kraju je 2019. – ko? – pa Vrhovni sud SAD, valjda smoren brojem predmeta koji su se ticali političkog krojenja izbornih mapa, presudio da je to isključivo političko pitanje i da sistem federalnih sudova ne može da se meša čak i kad ekstremni slučajevi džerimenderinga krše Ustav.

U velikom broju država, cenim, kartografima je time krenula pljuvačka na usta. Republikanci, recimo, mogu da ožive isti onaj osećaj kao kad su 2010, dobro izvedenom kampanjom, preuzeli značajan broj legislativa a koje su svojim mapama doprinele trijumfu te stranke na midterm izborima 2012.

I sada kontrolišu većinu legislativa koje će izraditi mape za izbore 2022, godine ali će u tom poslu ovaj put imati daleko više slobode, koju onda pojedine države nisu mogle da imaju.

Opet zahvaljujući – presudi Vrhovnog suda, naravno.

I opet – Vrhovni sud

U slučaju Shelby County v. Holder iz 2013, jednoj od najkontroverznijih presuda Vrhovnog suda SAD u novijoj istoriji, neustavnom je proglašena jedna od ključnih odredbi Zakona o glasačkim pravima iz 1965, čime je pak automatski amnestiran jedan broj saveznih država, kao i pojedinih okruga i gradova, od decenijama duge obaveze da pri izmeni izbornog zakonodavstva ili crtanja izbornih mapa, a zbog svoje istorije u intencionalnom diskriminisanju birača, traže blagoslov federalnih vlasti.

Teksas je bio jedna od tih država koje su decenijama živele pod federalnim tutorstvom (zajedno sa Alabamom, Arizonom, Džordžijom, Misisipijem…). Sa svim gore pobrojanim odlukama Vrhovnog suda, sadašnja generacija izbornih kartografa, a Republikanci komanduju legislativom Teksasa, sigurno neće imati muke kakve su imali njihovi prethodnici – da im, recimo, mape crtaju sudije.

Takva je u suštini bila mapa kongresnih jedinica za midterm izbore 2012. i dobrim delo zbog toga Demokrate su uspele da pobede u tri od četiri novo iscrtana kongresna distrikta u toj državi (Teksas je nakon popisa 2010. dobio dodatna četiri mesta u Predstavničkom domu). Dok se sudije nisu umešale, predložene, pa osporene mape od strane teksaških Republikanaca upućivale su na procene da će na izborima 2012. ta stranka uzeti 26 mesta, a Demokrate 10. Na kraju je ipak bilo 24:12, uz nesrazmeru između broja dobijenih glasova i osvojenih mandata. Isto je  tako bilo i na izborima za čitav Predstavnički dom te godine – Republikanci su zadržali većinu ali sa 1,5 miliona glasova manje na nacionalnom nivou. Od 2012. u političkim i akademskim krugovima opstaje uverenje da su uspehu Republikanca dosta, ako ne i presudno, doprinele izborne mape na osnovu kojih su birani članovi House-a.

Šta će tek sada, lišeni bojazni od eventualnih sudskih postupaka, teksaške zakonodavce da spreči da eventualno tri nova kongresna distrikta u potpunosti „uglave“ među većinsko republikansko stanovništvo i time osnaže stranački deo kongresne delegacije iz „Usamljene zvezde“? Šta će pak Demokrate u Ilionoisu da spreči da urade isto oni što i nakon popisa 2010, kada su uz pomoć redistriktovanja (a nakon gubitka jednog mesta u Predstavničkom domu) odnos u kongresnoj delegaciji 8:11 (u korist Republikanaca) nakon izbora 2010, dve godine kasnije preokrenuli u – u 12:6?

Za predsednike SAD iz mnogo razloga je važno da u prve dve godine svog mandata uknjiže kapitalni zakonodavni uspeh – Obami je to uspelo s Obamakerom, Tramp je pak izgurao poreske olakšice, ali on iz drugih razloga nije uspeo da obnovi mandat – a za to im je potrebna većina u oba doma Kongresa. Jer, tradicija ali i mentalitet američkih birača ne smeju da se ignorišu u susret izborima za Kongres na sredini prvog predsedničkog mandata. Guess what – i Obamine Demokrate i Trampovi Republikanci su te izbore izgubili.

Bajden pak svoju inauguraciju dočekuje s neizvesnošću oko buduće većine u Senatu i time je već sad njegova pozicija bitno drugačija od Obamine i Trampove u ovo vreme pre 12, odnosno četiri godine. I bez onolike karijere u Senatu, svestan je da su bez tog doma na svojoj strani ključne tačke njegove agende osuđene na propast još na putu od demokratskog Predstavničkog doma do moguće republikanskog Senata. Nemojmo se zavaravati, ne bi samo epilog zakonskih predloga bio upitan.

Postoji, teoretski, mogućnost da se do 2022. okolnosti poboljšaju  – svakako bi Bajdenu išlo na ruku da se u naredne dve godine koronavirus istisne s pozicije teme svih tema i da se ekonomija solidno oporavi – i da se desi čudo pa da predsednikova stranka na polovini njegovog mandata povrati kontrolu nad čitavim Kongresom.

Predsedniku, rekli smo to bezbroj puta, avaj, tradicija na prvoj izbornoj proveri – takoreći, referendumu – nije saveznik.  Ovaj put, dodatno, tu je još i popis i njegove neminovne posledice, i to sve predstavlja dosta nepovoljnu kombinaciju za nadolazećeg predsednika i njegovu stranku.

Pogotovo u okolnostima kada je odnos dve najveće stranke odavno na nivou neprijateljstva, a to nipošto ne uliva nadu u to će se i jedni i drugi priliku koju pruža predstojeći proces redistriktovanja tako lako propustiti, odnosno da ih neće zloupotrebiti, kao i do sada. Ulozi su fakat ogromni.

A pogotovo ako se svi tako posvećeno drže, a drže se, one čuvene izjave Vinsa Lombardija –  „Winning isn’t everything, it’s the only thing“.

Denis Kolundžija

 PROČITAJTE JOŠ: Još malo o izborima u SAD. Ali onim 2022. godine (I)