U prvom delu ove kratke priče, spomenuo sam dve istine o ovogodišnjim izborima o kojima se malo priča i više sam govorio o onoj prvoj koja kaže da Donald Tramp nije izgubio ovogodišnje izbore tako ubedljivo, već za tek oko 50,000 glasova u Džordžiji, Viskonsinu i Arizoni. Zanimljivo je da su ove tri države jako simbolički značajne za republikance.

U gradu Ripon, Viskonsin 1854. godine grupa abolicionista predvođena Abrahamom Linkolnom osnovala je novu partiju sa ciljem ukidanja ropstva – Republikansku partiju. Linkoln je, kao što znamo, 1860. pobedio na predsedničkim izborima i nakon Građanskog rata je ropstvo ukinuto. Država Viskonsin je kasnije dala i neke značajne republikance, od progresivnih kao što je bio guverner i senator Robert „Borbeni Bob“ La Folet početkom XX veka, pa sve do izrazito konzervativnih kao što je bio senator Džozef Makarti, poznat po optuživanju delova američke elite da su komunisti, početkom Hladnog rata. U novije vreme su tu i Pol Rajan i Rajns Pribus.

Na predsedničkim izborima 1964. kandidat je bio republikanski senator iz Arizone, Beri Goldvoter. Uprkos ubedljivom porazu od Lindona Džonsona, Goldvoter je ostvario značajan uticaj na partiju i smatra se jednim od osnivača modernog konzervativnog pokreta. Uzgred, na njegovoj konvenciji 1964. svojim govorom pod nazivom Vreme za biranje (Time for choosing) istakao se jedan ne toliko poznat holivudski glumac, izvesni Ronald Regan. Goldvotera je kasnije na mestu senatora nasledio još jedan značajan republikanac – Džon Mekejn.

Na izborima za Kongres 1994, zahvaljujući nezadovoljstvu novim predsednikom Bilom Klintonom, republikanci su prvi put osvojili većinu u Predstavničkom domu posle 40 godina. Tada je spiker Predstavničkog doma postao Njut Gingrič iz Džordžije. Od tada su republikanci preuzeli primat u južnim državama i sve više počeli da skreću u pravcu populizma čiji je krajnji rezultat, može se slobodno reći, Donald Tramp.

Ipak, Tramp je tesno izgubio u sve tri pomenute države. Da li to simbolički označava rađanje nove partije? Možda, ali ono što je sigurno jeste da sve tri predstavljaju tip države koje će republikanci morati da dobijaju u budućnosti ako žele povratak u Belu kuću. Viskonsin je jedna od država Srednjeg zapada u kojoj je nekada bila razvijena industrija koja poslednjih decenija propada i koja je dugo glasala za demokrate sve do Trampove tesne pobede 2016. koja je došla na talasu razočarenja radnika koji su se osetili zapostavljeno. Arizona je pogranična brzorastuća država sa stanovništvom koje postaje sve etnički raznovrsnije i koja ide u smeru u kojem su već otišli susedni Kolorado, Nevada i Nju Meksiko – države koje su 2004. glasale za Džordža Buša, a koje su sada manje ili više ubedljivo pripale demokratama. Džordžija je takođe brzorastuća država koja se nalazi u takozvanom „dubokom Jugu“, delu zemlje poznatom po svojoj konzervativnoj kulturi. Ipak, Džordžija se demografski menja, kao i susedne Severna i Južna Karolina, u šta velike nade za budućnost polažu demokrate, a deluje da bi i mogli da imaju uspeha ako pogledamo rezultate ovih izbora. Zanimljivo je da je Džou Bajdenu u pohodu na Džordžiju pomogao okrug Kob koji se nalazi u predgrađu Atlante i koji je nekada predstavljao spomenuti Njut Gingrič.

Okrug Kob bi upravo i trebalo da predstavlja lekciju za republikance. Oni su dugo vremena dominirali u predgrađima među dobrostojećim belim stanovništvom. Osim što ta populacija nije bila naročito zadovoljna Donaldom Trampom i njegovim populističkim pristupom, važan trend jeste to da su i predgrađa danas drugačija. Oko trećine okruga Kob predstavljaju Afroamerikanci, čiji je broj sve veći na svakom popisu, a koji su tradicionalno glasači demokrata. Sve veća rasna raznovrsnost karakteristika je mnogih predgrađa u SAD i republikanci ukoliko žele da ih povrate moraju da nađu način da dopru do tih glasača. Predgrađa i jesu mesta gde se „lome koplja“ s obzirom da su urbani centri uglavnom „plavi“ dok su manji gradovi i ruralna područja najčešće „crveni“.

Ima li tu ohrabrujućih zankova za republikance? Ima, i oni dolaze iz druge malopominjane činjenice odnosno istine koju sam naveo u prvom tekstu, a to je da su birači na ovim izborima odbili Trampov karakter, ali su dali podršku republikanskim idejama, ili su bar odbili demokratske, pre svih one progresivne. Tu postoji mala kontradiktornost sa prvom navedenom činjenicom da je Tramp izgubio tesno, ali je stvar u tome da su ovi izbori doneli ogromnu izlaznost i da je veliki broj birača izašao da glasa protiv Trampa, ali ne i protiv njegove partije. Uprkos očekivanjima da će izgubiti još mesta u Predstavničkom domu, republikanci su iznenađujuće dobili dodatna mesta i značajno smanjili demokratsku većinu tako da će im faliti svega 5 ili 7 mesta do magične brojke od 218 koja donosi većinu. Još važnije, svi novoizabrani republikanci su žene ili pripadnici rasnih manjina što je Kevin Makarti, lider republikanaca u Predstavničkom domu, ponosno istakao na Tviteru. I na izborima za Sent su prošli bolje od očekivanog. Izgubili su u Koloradu i Arizoni, ali su dobili nekoliko trka u kojima se očekivala neizvesna borba ili poraz tako da se došlo u situaciju da dve izborne trke u Džordžiji koje su ušle u drugi krug odlučuju o većini u Senatu. I na vrlo važnim izborima za zakonodavna tela saveznih država, republikanci su ostvarili dobitke iako se očekivalo suprotno što će im biti mnogo značajno jer će nakon ovogodišnjeg popisa upravo ta zakonodavna tela crtati nove kongresne distrikte.

Ovi dobici naravno nisu slučajni. Proširivanje biračkog tela kroz drugačiji pristup prema manjinama je cilj koji su republikanci postavili i u svojoj strategiji izrađenoj nakon poraza na izborima 2012. neformalno nazvana „Autopsija“ (dokument dostupan ovde, najvažniji delovi izdvojeni ovde). Tada je Republikanski nacionalni komitet predvođen Rajnsom Pribusom zaključio da je jedan od načina da se dođe do većeg broja manjinskih glasača, pre svih Latinoamerikanaca, podržati imigracionu reformu. Ipak, nakon dolaska Trampa, to je napušteno i pre ovih izbora, strategija je proglašavana neuspelom.

Međutim, na iznenađenje mnogih, i republikanci i Tramp su ove godine proširili svoju bazu među manjinskim glasačima, barem po poređenju izlaznih anketa iz 2016. i 2020. Tramp je pravio greške u kampanji, ali su se greške ticale pre svega odnosu prema pandemiji kovida-19 bez čega bi, smatra bivši menadžer Trampove kampanje Bred Parskejl, predsednik bio ubedljivo reizabran. S druge strane, kampanja je uspešno ciljala Kubance na Floridi, svojom kampanjom da su demokrate socijalisti, i Latinoamerikance na jugu Teksasa (Tehanose) koji su do sada glasali demokrate, ali su društveno konzervativni. Takođe, republikancima su u izborima za Kongres pomogli i demokrate koji su svoju kampanju koncentrisali na Trampa i pokušali da sve republikance poistovete sa njim. Dobar primer neuspeha jesu izbori za Senat u Mejnu gde su umerenu senatorku Suzan Kolins pokušali da poistovete sa Trampom (iako često nije glasala za njegove politike) i da „nacionalizuju“ politiku u Mejnu dok je Kolins više polagala na neke lokalne probleme i na kraju pobedila uprkos manjoj količini novca uloženog u kampanju. Na sličan način su demokrate pokušali da preuzmu i legislative saveznih država, ali su glasači u predgađima, iako protiv Trampa, glasali i dalje za republikance sa kojima se više identifikuju. Pametna kampanja je republikance dovela i do neočekivanih uspeha u izborima za Predstavnički dom gde su, između ostalih, uspeli da povrate i neke kongresne distrikte u velikim gradovima. Među njima jedno mesto u Njujorku i dva u predgrađima Los Anđelesa u okrugu Orindž, domu Diznilenda, a nekada i Ričarda Niksona i Ronalda Regana koji je okrug Orindž nazivao „utočištem kalifornijskih republikanaca“. Još je zanimljivije ko su nove članice Predstavničkog doma. U Los Anđelesu su oba mesta dobile dve Korejke, a u Njujorku će jug Bruklina i Staten Ajlend predstavljati Nikol Maliotakis, ćerka Kubanke i Grka.

Ovogodišnji rezultati, uprkos porazu Trampa, su dobri za republikance i predstavljaju dobru osnovu za budućnost. Ipak, postoje neka pitanja koja ostaju otvorena. Ovde će biti reči o ideološkom pozicioniranju partije, a naredne nedelje o pitanju budućeg odnosa partije sa Trampom.

Ideološko pozicioniranje partije

Ideološko pozicioniranje se sastoji iz više delova: tu su pitanja imidža, birača koje će partija ciljati i stava partije po nekim važnim političkim pitanjima. Kada govorimo o imidžu, partija mora da odluči da li će nastaviti da ide u smeru populizma ili će se vratiti nekom umerenijem tonu uz implementiranje nekih popularnih Trampovih politika. Najvažnije pitanje tu jeste pitanje „trampizma“ bez Trampa i toga koliko bi umereniji pristup otuđio Trampove glasače i koliko bi novih glasača mogao da privuče koji su bili protiv Trampa, pre svih onih iz predgrađa. Rezultati izbora za Kongres pokazuju da su stanovnici predgrađa još uvek republikanski glasači, ali da Trampov stil možda nije nešto što žele i da bi možda neki umereniji kandidat dobio njihovu podršku. S druge strane, bivši strateg Džordža Buša mlađeg (zbog uspešnosti znan i kao „Arhitekta“) Karl Rouv rekao za Njujorker da su birači 2016. glasali za nekoga ko je protiv elite, iz nekog svog revolta, ali je ipak i on davao veće šanse Džou Bajdenu zbog njegove mogućnosti da bude „ujedinitelj“. Kako to u britanskom Dejli Telegrafu primećuje bivši lider britanske Konzervativne partije, Vilijam Hejg, konzervativci moraju imati odgovor na pitanja pokrenuta od strane Trampa i, iako treba da napuste populizam, treba i da izbegnu povratak u zonu komfora misleći da će sve biti u redu u globalizovanoj ekonomiji. U tom smislu možda Trampov poraz i nije loš za partiju s obzirom na to da je negativna reakcija njegovih protivnika gurala i drugu stranu prema nekim ekstremnim pozicijama koje su u poslednje četiri godine sve više uzele maha među demokratama. Možda se rešenje krije u predlogu bivšeg Trampovog savetnika za nacionalnu bezednost, a sada njegovog velikog kritičara Džona Boltona koji predlaže usvajanje malo optimističnijeg tona u kampanji, poput Reganovog „Jutra u Americi“ umesto Trampovog narativa o zaustavljanju „rušenja Amerike“. Ono što je sigurno je da će dilema na klackalici umerenost-populizam biti jedna od tema buduće republikanske unutarpartijske debate.

Postavlja se i pitanje koalicije glasača koja bi mogla u budućnosti da predstavlja partijsku bazu. Decenijama su republikanci bili koalicija socijalnih konzervativaca, pristalica slobodnog tržišta i pristalica agresivnije spoljne politike. Trampova više izolacionistička spoljna politika već je otuđila mnoge intervencioniste, a njegova ekonomska i trgovinska politika je dovela u pitanje privrženost slobodnom tržištu tako da se nameće dilema o daljem ideološkom pravcu partije. Socijalni konzervatizam i manji vojni intervencionizam će verovatno opstati, ali što se ekonomije tiče, postoje dva moguća smera. Bivša guvernerka Južne Karoline i američka ambasadorka u UN, Niki Hejli, osnovala je svoju organizaciju Stand For America koja se, između ostalog, protivi socijalizmu i stavlja fokus na slobodno tržište. Pored Hejli, jedan od pristalica ovakvog pristupa je i senator Ted Kruz iz Teksasa i oni bi mogli da predstavljaju lidere onog dela partije koji više vuče ka slobodnom tržištu. Sa druge strane, bivši savetnik Mita Romnija, Oren Kas, pokrenuo je organizaciju American Compass koja ima za cilj da smanji fokus na slobodno tržište i da ispravi manjkavosti koje ono donosi i tako eventualno donese republikancima veću podršku među siromašnijim stanovništvom. Kao pristalice ovog pristupa vide se mlađi senatori poput Marka Rubija (Florida), Džoša Houlija (Mizuri) i Toma Kotona (Arkanzas). Okretanje ovakvom pristupu bi možda moglo da donese podršku među onima koji su videli mane slobodnog tržišta kao što je Reganov pristup doneo podršku onih koji su videli manu prevelike uloge države. Pored imidža partije, ovo je još jedna od debata koju će republikanci imati među sobom.

Takođe, republikanci moraju imati i jasniji stav po nekim važnim pitanjima gde primat imaju demokrate. To je pre svega zdravstvena zaštita koju Tramp, uprkos obećanjima, nije uspeo da reformiše tokom 4 godine. Bivši guverner Luizijane Bobi Džidal je stoga nedavno u Vol Strit Žurnalu izložio nekoliko važnih pitanja vezanih za zdravstvenu zaštitu oko kojih republikanci moraju da se slože u narednih nekoliko godina kako bi imali sa čime da izađu pred birače, izuzev nezadovoljstva Obamakerom koje više ne daje rezultate kao ranijih godina. Pored zdravstva, potrebni su im i odgovori na pitanja klimatskih promena i rasne nejednakosti, koja su sve važnija mladima, a oko kojih republikanci nemaju jasan stav što demokratama omogućava da kontrolišu narativ o ovim temama i republikance otuđuje od jednog dela birača koji možda ne podržavaju demokratske pozicije, ali su im ova pitanja važna. Ipak, možda i najvažnije od svega jeste da se republikanci usredsrede na reformisanje vlade, nešto u čemu su konzervativne partije mnogo bolje od liberalnih. Zalaganje za manje mešanje je u redu, ali ne bi smelo da pređe u dogmu i zalaganje za ukidanje nekih delova vlade. Umesto toga, konzervativci moraju da imaju plan kako da vladu reformišu i da je učine efikasnom i kompetentnom tokom kriza jer je upravo to bila karakteristika konzervativnih vlada poslednjih nekoliko decenija koja je donosila veliki uspeh američkim republikancima.

Nikola Milinković