Nacionalne i globalne posledice predsedničkih izbora u SAD

Predsednički izbori 2016. će imati velike posledice po Sjedinjene Države i Svet, nezavisno od toga ko će na kraju biti predsednik.

Upravo danas smo svedoci rađanja ideološkog pluralizma u Americi, što možemo smatrati prirodnom posledicom dešavanja 2008. godine, ali i promena u globalnim trendovima, koji će, imajući u vidu da su SAD jedina supersila¹, imati globalni odjek. Naravno, razlozi ove promene su bili prisutni i ranije, ali je upravo ekonomska kriza ta koja je jasno ukazala narodu na probleme. Započećemo posmatranjem ekonomske krize iz 2008. potom ćemo razmatrati njen uticaj kako na levicu tako i na desnicu, posle toga ćemo analizirati politiku vodećih kandidata na izborima, a posle toga posledice koje će slediti nezavisno od toga ko od njih će biti izabran za sledećeg predsednika.

Pogledajmo, u najkraćim crtama, šta se desilo 2008. Delom zbog postojanja političkih tržišta, delom zbog neregulisanja, došlo je do opšte krize koja je dovela do opšteg pada životnog standarda i pada mnogih stanovnika Amerike u beskućništvo. Ovo se, zbog povezanosti tržišta, ubrzo proširilo na čitav svet, pa su se posledice osećale čak i u Srbiji². Ovo je bio jasan znak da neoliberalni model nije toliko savršen kao što su to smatrali njegovi teorijski i politički tvorci, te se nužno stvorila sumnja u valjanost ovog modela, koji je prisutan u Sjedinjenim Državama od osamdesetih. Kriza je zaustavljena zahvaljujući takozvanom EmegrencyEconomicStabilizationAct-u iz 2008, kojim je pomoću državnog novca omogućen dalji rad banaka. Međutim, uprkos tome, stanovništvo je i dalje osećalo posledice, a ako tome dodamo i kontraverznu spoljnu politiku Džordža Buša, Prior Act, i druge slabosti politike tadašnje vlasti, potpuno je jasno zašto je narod želeo promene.

Pogledajmo sada kakva su se sve rešenja nudila za promenu tadašnjeg sistema. Sa jedne strane smo imali ponovna interesovanja za Marksa, za kojeg su bili zainteresovani samo inteligencija i pojedine radikalne grupacije. Zbog jako malog broja ljudi koji su ovo podržavali, ova ideja nikako nije mogla da napravi nekakvu političku promenu. Isto je bilo i sa Anarhizmom. Ponovo, sa leve strane, javljaju se pokreti inspirisani kako Marksom, tako i socijaldemokratijom, štiteći prvenstveno interese radničke klase. Ovi pokreti su uspeli da privuku značajnu medijsku pažnju, prvenstveno zahvaljujući internetu.
Verovatno najznačajniji među njima je pokret Occupy Wall Street, koji je, iako bez direktnog uticaja na politiku države, uspeo da sloganima poput „Mi smo 99%“ utiče na svest ljudi, kako u SAD, tako i u svetu. Sa druge,  desne strane, jačaju pokreti koji krivicu ne nalaze među političkom i ekonomskom elitom, već među strancima i manjinama za propast privrede u državi. Javljaju se sve češće fraze poput „Meksikanci nam kradu poslove“, „Govori španski u Meksiku“ i mnoge druge. Ovo je rezultat dva faktora. Prvi faktor je Republikanska stranka, koja svojom kampanjom skreće krivicu sa elita na nehrišćane i nebelce. Drugi razlog je opšta tendencija jačanja desnice i šovinizma u doba siromaštva. Ovakvi stavovi su imali najvećeg odjeka među belcima u južnim državama, gde su ova dva faktora bila od najvećeg uticaja. Naravno, za taj deo Amerike postoji i još jedan, treći faktor, a to je povezanost sa konfederacijom.

Vreme je da se sada pozabavimo načinom na koji je vlast delovala na ovu krizu. U suštini, ona je inkorporirala određene elemente neokejnzijanizma u svoju politiku. Kao što smo rekli, intervencijom je zaustavila krizu, ali je malo toga uradila po pitanju rešavanja društvenih posledica. Obamina kampanja, koja je zagovarala promene, malo je toga uradila. Privreda jeste stabilizovana, ali su promene u progresivnom oporezivanju bile jako blage (mnogo manja razlika pri oporezivanju u odnosu na SAD pre Regana), socijalna mobilnost se nije bitno povećala, a razlika između 1% najbogatijih i 99% ostalih je ostala velika. Deo toga možemo naravno pripisati kongresu, ali ne smemo ispustiti iz vida da je i Obama pod uticajem lobi grupa, velikih finansijera kampanje, koji neretko faktički potkupljuju oba predsednička kandidata.
Iako je to kod njega slabije izraženo nego kod Buša ili Hilari Klinton, njega takođe možemo smatrati političarom statusa quo, koji se, iako pravi neke promene u društvu, ne usuđuje da zadire u interese oligarha koji ga finansiraju. Narod, naravno, postaje toga sve više i više svestan, delom zahvaljujući internetu posebno kod mlađe populacije, delom zahvaljujući ogorčenosti usled gubitka posla, smanjenja plata, nepristupačnog obrazovanja, dugova i mnogih drugih razloga.

Došlo je vreme da posmatramo sadašnjost, odnosno same izbore. Izdvojićemo tri kandidata. Prva je Hilari Klinton, predstavnica statusa quo i favorit na ovim izborima. Drugi je Berni Sanders, do skoro nezavisni političar, finansiran od malih donacija građana umesto lobi grupa, samoproklamovani socijalista (democratic socialist), njen izazivač na izborima za demokratskog kandidata. Treći je Donald Tramp , republikanski kandidat koji vodi samostalnu politiku, milijarder sposoban da skoro samostalno finansira trku (bar u republikanskim izborima), sa mnogim odlikama ekstremnog desničara, a prema mišljenju nekih i fašiste. Nećemo posmatrati Teda Kruza i Kesiča, delom zbog sličnosti prvog sa Trampom, a drugog sa Hilari, a delom i zbog manjih šansi za pobedu na izborima.

Iako je Hilari favorit u ovoj trci, razmotrićemo prvo druga dva kandidata, preciznije razloge njihove popularnosti i posledice njihovog izbora i to prvo na nacionalnom, a potom na globalnom nivou.

Neočekivani uspesi oba kandidata su prirodna posledica krize iz 2008. i nedovoljno dobrog rešavanja problema Obamine administracije. Oba kandidata nisu političari statusa quo, ne zavise od lobi grupa i do ove kampanje nisu bili pripadnici ni jedne partije. Iako je njihova popularnost plod sličnih okolnosti, oni se nalaze na suprotnim polovima Američke politike, od kojih se jedan u ovoj meri nije pojavio 70  godina, a drugi nikada ranije. Pogledajmo prvo Sandersa, socijaldemokratu, koji se bori protiv oligarhije, za veću društvenu jednakost, za veću emancipaciju žena i etničkih grupa, za veću socijalnu mobilnost, besplatno zdravstveno osiguranje i pristupačno visoko obrazovanje. Ima enormnu podršku kod mladih ljudi i spreman je da izmeni sve glavne nedostatke politike statusa quo i to je upravo razlog njegove popularnosti. Ukoliko bi postao predsednik, bio bi sličan Frenklinu Delanu Ruzveltu. Tramp, sa druge strane, propagira islamofobiju (zabrana imigracije), ksenofobiju (zid za koji će Meksiko da plati), snažno vođstvo, kraj političke korektnosti, raskid sa politikom „glupih ljudi“ i generalno dosta svojih ličnih „sposobnosti“. Sve ovo, ukombinovano sa njegovim jednostavnim i lako razumljivim govorima, jeste upravo to što ga čini vodećim političarem republikanske partije. Glavni problem je u tome što on, za razliku od Hilari i Sandersa, nije predstavio ni jedan pravi plan, te je njegovu unutrašnju politiku jako teško predvideti. Neki ga zbog mnogih fašističkih izjava smatraju budućim Hitlerom, neki zbog detinjastog ponašanja nesposobnim, neki samo čovekom željnim pažnje, neki ga pak smatraju osobom koja je spremna da uradi sve samo da bi bila na vlasti. U suštini znamo zašto je popularan, ali ne i kuda to u unutrašnjoj politici vodi. Međutim, može se postaviti pitanje, i za njega i za Sandersa, da li je došlo vreme iskrenih političara, ili pak još većih demagoga?

Što se tiče globalnih posledica njihovog izbora, lakše ih je predvideti. Kako SAD uvek deluje na svet, tako isto i Svet uvek deluje na SAD. Sanders crpi snagu iz neuspelih unilateralnih Američkih akcija, solidarnosti prema izbeglicama i opšte krize reganizma i tačerizma, dok Tramp svoju moć crpi iz terorizma i ksenofobije prema izbeglicama, ali i prema drugima. Obojica su takođe deo novog rasta levice (Korbin, Cipras, Podemos) i desnice (Erdogan, Le Pen). Međutim, izbor bilo koga od njih bi mogao da utiče snažno i globalno na ove promene, slično kao i neokonzervativna revolucija, samo sada za levicu (sa Sandersom u Americi i Korbinom u Britaniji, kao nekad sa Reganom i Tačerovom) i ekstremnu desnicu (sa Trampom koji bi uzrokovao rast ksenofobije u EU i popularnost desničara). Pogledajmo ukratko i spoljnu politiku ova dva kandidata. Obojica su zainteresovana za saradnju sa Ruskom Federacijomi za multilateralne akcije širokog koncenzusa. Ovo je zaokret u spoljnoj politici SAD od 1989. To je još izraženije u slučaju Trampa, koji je u lošim odnosima sa svim evropskim liderima, glavnim saveznicima SAD. Čak je bilo i spekulacija o zabrani ulaska u Britaniju, i to još sa konzervativne strane. On bi napravio apsolutni zaokret u spoljnoj politici Amerike, zbližavanjem sa rivalima, a udaljavanjem od saveznika.

Uprkos svemu ovome, glavni favorit je još uvek Hilari, a njena politika će, prema njenim rečima, biti nastavak Obamine politike. Međutim, snaga ovih pokreta raste i na sledećim izborima možemo očekivati novog Trampa i Sandersa. Ukoliko Hilari, u slučaju pobede, ne izmeni dosadašnju politiku, snaga ovih pokreta će biti još mnogo veća i doći će kraj ovog tridesetpetogodišnjeg poretka. Ukoliko se ovakva politika nastavi, možemo očekivati i višepartizam u SAD ili pak više različitih, konstantnih struja u okviru partija te bi razlika između demokrata i republikanaca bila daleko veća nego što je danas, a oni sami bi bili manje koherentni. Međutim, moguće je i to da Hilari inkorporira neke od ideja pokreta u svoju politiku. Već sada Hilari preuzima dosta Sandersovih slogana i njegovu retoriku. Naravno, osim manjka autentičnosti je prilikom toga prati i manjak poverenja građana. Nema sumnje da ne misli iskreno kada kaže da želi da se sukobi sa Wall Street-om, ali moguće je da će, zarad očuvanja poretka, slično nekadašnjoj državi blagostanja, voditi kompromisnu politiku u interesu radničke i srednje klase. Time može da očuva vlast elita dajući većini ono što žele. Takva politika bi imala uticaj i na ostatak Sveta i značila bi pomeranje Zapada ka socijaldemokratiji, u manjoj meri od pomeranja koje bi usledilo za Sandersom, ali dovoljno velikog da promeni dosadašnju politiku. Takođe, zbog pada demokratskog legitimiteta intervencija, ali i rušenja režima, možemo i u ovom slučaju očekivati manje agresivnu Američku spoljnu politiku.

Još uvek ne možemo sa sigurnošću da znamo ko će pobediti na ovim izborima, ali ono što možemo da tvrdimo je da će doći do ideološkog pluralizma u Sjedinjenim Državama, bilo sa jednim od ova 3 pravca kao vodećim ili pak sa sjedinjavanjem 2 pravca i trećim kao njihovom rivalu i alternativi. Svakako možemo i očekivati promene svuda u svetu posle ovih izbora. Još uvek ne znamo ko će biti predsednik Sjedinjenih Američkih država, ali znamo da će ta osoba otvoriti novo poglavlje u istoriji.

¹ Ovo je u poslednjih nekoliko godina diskutabilno zbog uspona Kine, pa donekle i Rusije, ali Amerika je još uvek, bez dileme, najuticajnija država na Svetu.

² Od 2008. možemo videti pad BDP-a u Srbiji, mada se to samo delom može pripisati ekonomskoj krizi. Važniji razlog je ipak bila loša ekonomska politika vlade Srbije.