Nova administracija u Vašingtonu: servis za tradicionalne političke elite ili novi lobi za biznis gigante?
Odluka predsednika Sjedinjenih Američkih Država, Baraka Obame, da podrži kandidaturu svoje bivše članice kabineta, Hilari Klinton, u trci za nominaciju u taboru demokrata, sve jasnije nas uverava da će u trci za budućeg američkog predsednika učestvovati bivša prva dama i državni sekretar, Hilari Klinton i čuveni biznismen, kako po svojim privrednim uspesima, tako i po svojim autentičnim izjavama, Donald Tramp. Po mnogo čemu ova dva kandidata izazivaju sumnje o tome kako će nova administracija u Vašingtonu funkcionisati.
Teško je poverovati da će Hilari Klinton izvesti „revoluciju“ na polju ekonomskih prilika u Sjedinjenim Državama. Tokom svog mandata kao državni sekretar u više navrata je pokušavala da ukaže na značaj snažne američke ekonomije, no na kraju dana ipak joj je bilo lakše da na šahovsku tablu postavi figuru „američkog nosača aviona“. Iako Sjedinjene Države i dalje važe za lidera na osnovu ekonomskih performansi, rezultati novih ekonomskih „lavova“ sve više ugrožavaju tradicionalno prvo mesto u rukama Vašingtona. Pored činjenice da je bivša prva dama itekako svesna značaja ekonomije u savremenim svetskim odnosima, ona ipak potiče iz redova političara XX veka, koji pre svega veruju da je politika i dalje „jedina igra u gradu“. Oni čak ne umeju ni da sinhronizuju političke i ekonomske tokove, što danas predstavlja ključni korak u postizanju globalnog liderstva.
Sa druge strane, protivkandidat iz republikanskog tabora, čuveni Donald Tramp, samouvereno i pretenciozno vodi svoju predsedničku kampanju računajući da su Sjedinjene Države novi kapitalni izvor njegove privredne uspešnosti. Zamislite, postoji čovek koji je tako uspešan u vođenju svoje kampanje na američkim predsedničkim izborima, a isti taj čovek veruje da može da vodi unutrašnju, spoljnu, odbrambenu, bezbednosnu i socijalnu politiku po uzoru na berzansko poslovanje. Da su države bile preduzeća, demokratija ne bi postojala, a njima ne bi upravljali političari već vlasnici, ili možda upravni odbor. Ili će možda Donald Tramp zaista biti misionar u novoj epohi međudržavnih odnosa, u kojoj će novac biti jedini uslov za uspeh, dok će demokratija i postojeće političke i civilizacijske tekovine biti samo jedan istorijski vredan „artefakt“ u salonu.
Tekuća predsednička kampanja u Sjedinjenim Američkim Državama nam govori i svedoči o novom globalnom trendu, koji slobodno možemo nazvati ekstremizacija ili totalna polarizacija. Na evropskom kontinentu politička scena je već „zatrovana“ ekstremnim opcijama, na Bliskom istoku svakodnevno brojimo ljudske žrtve kao kolateralnu štetu opet zbog ekstremizacije, ovaj put religijske. Za to vreme, u Vašingtonu se priprema teren za novu administraciju koja će dodatno ojačati ionako čvrstu političku i vojnu „ruku“ koja tradicionalno želi da „drži sve u stisnutoj šaci“, ili administraciju koja će pružiti ruku svima pod uslovom da ima ekonomske dobiti, pa makar i demokratske tekovine bile ugrožene. Možda bi „najkompromisnije“ rešenje u ovom slučaju bilo da Sjedinjene Države promene svoj Ustav, pa da omoguće kolektivno predsedništvo koje bi omogučilo ovim ekstremima da se relativizuju? Svakako bi bilo teško. Da ne bismo propagirali određene utopističke ideje, najbolje bi bilo da shvatimo da savršenstvo ne postoji, a da su američki građani sve dalje od toga. Nakon ovih izbora, najbolja fraza za upotrebu u američkom rečniku bila bi ona već dobro poznata, „God bless America“.
