Od dolaska Frenklina Delano Ruzvelta na vlast pa do Drugog svetskog rata, SAD su prošle kroz sveobuhvatan ekonomski, politički i kulturni preobražaj. Saniranje ekonomske krize i poboljšanje socijalnog života građana, osmišljen kroz plan poznat pod nazivom New Deal bio je samo početak niza planskih reformi koje je Ruzvelt sproveo u nekoliko vezanih mandata (1933–1936, 1936–1940, 1940–1944, 1944–1945). Najveći izazov bio je Drugi svetski rat, kada su ekonomske i socijalne reforme od cilja postale sredstvo odbrane nezavisnosti i mesta pozicioniranja SAD u međunarodnim odnosima. Vladavina Ruzvelta u SAD tekla je paralelno sa unutrašnjim i spoljnim problemima koji su komplikovali položaj Kraljevine Jugoslavije, a koja je nastojala da razvije odnose sa moćnom prekookeanskom zemljom. Na početku ovog perioda, koliko god to danas izgledalo neverovatno, po svedočenju Crnjanskog, mesto poslanika ili diplomate u SAD nije bilo atraktivno za jugoslovenske (srpske) ugledne ličnosti. Izolacionistička politika i geografska udaljenost, kao i moć evropskih zemalja, činili su da su diplomate nerado prelazile na drugi kontinent i mesto poslanika u SAD smatrale pozicijom drugog stepena. Do velike promene došlo je u doba Drugog svetskog rata, kada su diplomatski odnosi između SAD i Jugoslavije podignuti na viši nivo (imenovanje ambasadora) 1942. godine. Stoga je bitno sagledati kako su srpske (jugoslovenske) diplomate, među kojima je i posebno važna diplomatska figura Konstantina Fotića (1891–1959) videli unutrašnju i spoljnu politiku SAD i ocenjivali Ruzveltove lične i političke sposobnosti u međuratnom periodu i tokom Drugog svetskog rata.
„Novoizabrani predsednik g. Ruzvelt pripada grupi slobodoumnih i naprednih političara“ pisao je otpravnik poslova Stojanović, 12. novembra 1933. godine Bošku Jevtiću, ministru inostranih poslova, izvestivši ga o rezultatima predsedničkih izbora u SAD. Bio je to, kasnije će ispostaviti, prvi mandat Frenklina Delano Ruzvelta, pravnika s prestižnog Harvarda, potomka holandskih doseljenika i rođaka nekadašnjeg predsednika Teodora Teda Ruzvelta. „Čovek visoke kulture s idejama i idealima … dobar organizator i vrlo pošten čovek“ po oceni Stojanovića imao je prednost da unese novi duh u američku politiku. Ruzvelt je imao dobre kadrove u stranci i podršku Kongresa, čiji su levi republikanci izjavili još pre izbora „da će pomagati kandidata demokratske stranke g. Ruzvelta i njegovu politiku“. Dve trećine poslanika u Donjem domu i većina od osam u Senatu bili su dovoljni za potpunu kontrolu demokrata. Bio je ovo rezultat i gubitka poverenja u republikance i Huverovu politiku, koja glasačima nije nudila preko potrebno i brzo ozdravljenje ekonomije. Pored pomenutog, Ruzvelt je već imao bogato političko iskustvo. U politički život je ušao kao tridesetogodišnjak, a iskustvo u upravljanju i bavljenju politikom sticao je kao podsekretar za mornaricu u Vilsonovom kabinetu i guverner države Njujork.
Izveštaji srpskih (jugoslovenskih) diplomata svedoče da je odmah po dolasku na vlast Ruzvelt preuzeo „energične mere za sanaciju finansijske krize“. Već u govoru koji je održao na inauguraciji mogao se osetiti duh promena koje su unete u američku spoljnu i unutrašnju politiku. Stroga kontrola bankarskog rada, rešavanje državnih ekonomskih problema, rešavanje nezaposlenosti i poljoprivrednog pitanja, uz najavu politike poštovanja međunarodnih obaveza i ugovora, bile su početne tačke delovanja koje je novi predsednik najavio u pomenutom govoru. Već prvi Ruzveltovi potezi su ostavili dubok utisak na srpske (jugoslovenske) diplomate, koji su opisali govor kao „jak“, „inspirisan odlučnom voljom, iskrenošću te patriotskim i religioznim duhom“. Možda bi utisak bio i drugačiji, da ovaj govor nisu pratili i konkretni potezi. Ruzvelt je zbog navale ulagača na depozite u bankama, špekulacija sa stranom valutom i izvoza zlata, odredio zatvaranje banaka na nekoliko dana i zabranio izvoz zlata. Ministar finansija je tada ovlašćen da izdaje dozvole za bankarske poslove, a koji su nephodni za svakodnevni život građana (transport hrane i sl), kao i izdavanje privremenih novčanih obveznica. Ruzvelt je prepoznat kao „idealni predstavnik ciljeva američkog srednjeg staleža“, koji traži sigurnost za svoje „skromne investicije u federalnoj kontroli američkog gazdinstva, ali ne želi da se ta kontrola pretvori u tiraniju, ili neki fašizam, koji bi mu osporio pravo slobodne reči, slobodne kritike i intelektualnog dilentantizma“. Jugoslovenske diplomate, posebno ističu da je Ruzvelt zaštitnik ekonomske sigurnosti srednjeg staleža, pri čemu je shvatanju Amerikanaca stran mistični nacionalizam, dok se društvena ravnoteža postiže pomoću pragmatizma – If it works, it’s good.
Za jugoslovensku diplomatiju u vremenu pred Drugi svetski rat bili su interesantni odnosi SAD i Nemačke. Naglašava se „lično neraspoloženje predsednika Ruzvelta prema Hitleru i nacional-socijalističkoj doktrini“, kao i da slična uverenja gaji i većina senatora iz redova republikanaca i najbližih saradnika američkog predsednika. Pored uticaja Jevreja, uzroci negativnog stava Ruzvelta prema Hitleru jugoslovenske diplomate su objašnjavale ne samo ideološkim razlikama već i strahom da će Nemačka širiti svoj uticaj u Srednjoj i Južnoj Americi, odnosno postati glavni suparnik SAD. Od Minhenskog sporazuma, definitivno je preovladalo mišljenje da će, usled toga što je Engleska izgubila prestiž, SAD „sama snositi teret odbrane Monroove doktrine i zaštite američkog kontinenta“. Ispravno su primetili i da se usled razvoja nemačke ekonomske moći i političke ekspanzije i SAD ubrzano naoružavaju, pri čemu podržavaju Francusku i Englesku u kupovini najsavremenijih američkih aviona. U ovo vreme izbila je i afera oko nabavke francuskih aviona u Americi, pri čemu se u javnosti proneo glas da je Ruzvelt rekao da su granice SAD na Rajni. Izvesnije je da je Ruzvelt tada rekao da su Francuska i Engleska „prva odbrambena linija“ SAD.
Bio je ovo period kada su SAD izlazile iz izolovanosti i kada je i u američkoj javnosti preovladao stav da je sa politikom neutralnosti završeno, iako je američki poslanik u Beogradu 6. jula 1939. godine izjavio: „Za vreme poslednjeg evropskog rata, mi smo bili više idealisti nego danas. Verovali smo da se u Evropi može stvoriti jedno stanje stvari koje će pomiriti evropske narode. U tome smo se prevarili. Sada smo više cinici, stvari gledamo realnije i nećemo se mešati u sukobe Evrope“. Fotić je Aleksandru Cincar-Markoviću ovakva kolebanja SAD februara 1940. godine objašnjavao: „Amerika je danas u izbornoj godini i kako je to lepo jedan ugledni publicista rekao njena glavna briga je ko će idućih godina da vodi brigu o državnim poslovima dok sve ostalo ide posle toga … Mnogi političari ustežu se zbog toga da otvoreno istupe i prekinu ipak površnu jednodušnu izolacionističku atmosferu“. Za jugoslovensku dilomatiju početkom 1941. godine bilo je od posebnog značaja da se sakupe informacije o misiji pukovnika Vilijema Donovana, nekadašnjeg advokata i jednog od najpoverljivijih ljudi američkog predsednika Ruzvelta. On je od 23. do 25. janaura 1941. godine boravio i u Beogradu, gde je imao susrete sa knezom Pavlom Karađorđevićem i drugim najvažnijim političkim ličnostima Kraljevine Jugoslavije, pri čemu je otvoreno naglasio da ukoliko se Jugoslavija ne odupre Osovini neće imati blagonaklonost SAD na konferenciji mira. Bogdan Radica, dopisnik Centralnog presbiroa, koji je zbog zastupanja hrvatskih stavova bio u sukobu sa Fotićem, izveštavao je o interesovanju američke javnosti za Balkan i Donovanovu misiju kao izraz interesovanja SAD za ovaj deo Evrope kao „poslednji ključ kontinentalnog evropskog otpora protiv Nemačke“. „Donovanova akcija, donela je, međutim, izvesno uverenje“ pisao je Radica „da na Balkanu javnost i narod stoje odlučno protiv kapitulacije, te da će balkanski narodi braniti svoju samostalnost, kada ona bude bila ugrožena“.
dr Aleksandra Kolaković
Naučni saradnik
institut za političke studije
(kraj prvog dela feljtona)
