U četvrtu nedelju izolacije ulazim pisanjem ovog članka – od kada sam pre 21 dan počeo da radim od kuće, a devojka se pretposlednjim letom vratila za Beograd, izlazim iz stana u proseku jednom nedeljno, po sveže namirnice. Dodatni izazov ove situacije je potpuna izolovanost ne samo od spoljašnjeg sveta, već i od bilo koga meni znanog. Kako živim sam, već tri, a sigurno još šest do osam nedelja neću imati direktan kontakt ni sa jednom poznatom osobom. Ovakva ,,nova realnost“, kao sintagma koja sve češće dospeva u medije, statuse, razgovore, nije odraz straha ili paranoje. Opreznost, dostupnost informacija usled posla kojim se bavim, kao i činjenica da sam potpuno sam na drugom kontinentu, pa još u epicentru zaraze, direktno uzrokuju ovakav način života – makar privremeno.

No, da usmerimo pažnju na neke vedrije okolnosti ove svetske boljke. Istina je da svakodnevica poprima još veće oblike rutine, što, makar za mene, nije ni nužno loše, a ni novost. Ta rutina, dalje, ne sprečava, pa i još više omogućava, ostvarivanje nekoliko važnih ličnih ciljeva: na poslovnom planu, koji – kao sreća u nesreći – u geopolitičkom savetovanju (tj. konsaltingu) sada cveta; na društvenom, obnavljajući i produbljujući odnose sa prijateljima u SAD i Evropi, pa i šire; na ličnom, kroz čitanje, treninge, pisanje, itd.

U poređenju sa mojom (čak i povišenom) predostrožnošću, dobar deo Njujorčana ne deli zabrinutost – ili, nažalost, nema mogućnosti da se prema njoj vlada. Ogroman deo ekonomije jednostavno ne može da priušti rad od kuće, pa prošlonedeljna izjava predsednika Trampa da ,,lek ne sme biti gori od boljke“ odzvanja sa surovom opomenom. Da se razumemo, iako data u kontekstu ishitrene pa i nonšalantne politike da što pre vrati ekonomiju u normalu, ova naglas izgovorena rečenica sigurno prolazi kroz glavu donosiocima političkih odluka od Kine do Evrope i Južne Amerike.

Nazad na Njujorčane i njihovo ponašanje – više je razloga, osim gorepomenutog ekonomskog, koji i dalje drže stanovnike Velike jabuke na ulicama, u prodavnicama, na trim-stazama i parkovima. Mogli bismo da posvetimo zaseban članak tim uzročnicima u Americi, ali posledice su jasne: produžetak statusa kvo i labavo pridržavanje saveta vlasti i lekara kao međustanica, a zatim nagli porast obolelih i mrtvih, uz medicinski sistem grada pred kolapsom, kao sadašnja situacija, koja, na žalost, preti da se dodatno pogorša.

U danima kada će Savezna država Njujork sa svojih dvadesetak miliona stanovnika prestići Italiju i Španiju (koje imaju 60 odnosno 46 miliona stanovnika) po broju obolelih, vapaji gradonačelnika i guvernera postaju sve glasniji. Informacije o broju respiratora, potrebnim ležajima na intezivnoj nezi, te angažovanju vojske pa čak i planskoj regrutaciji civilnih lekarskih stručnjaka svih poziva, u debelom su kontrastu između federalnog (SAD) sa jedne, i saveznog (država Njujork) i gradskog (grad Njujork) nivoa vlasi sa druge strane.

Ne želeći da dublje analiziram ko je i zašto u pravu na relaciji Vašington – Olbani/Njujork, želim da, osim trenutne krize, naglasim i produbljivanje (političkih, ekonomskih, uopšte društvenih) razlika među američkom populacijom, koje se ovom pandemijom i globalnom (geo)političkom krizom samo ubrzalo. Nasuprot 11. septembru, kada se američko društvo skupilo i stalo iza ideje odbrane nacionalnih interesa (npr. tada nepopularnom predsedniku Bušu Mlađem poverenje građana dostiglo je neverovatnih 92 odsto, tačno duplo više nego rekord Trampa, dostignut prošlog meseca), te transatlantski odnosi pa i saradnja sa Rusijom doživela uspon, i nasuprot ekonomskoj krizi 2008-09. godine, kada je i održan najuspešniji skup G20, dogovoreno američko preimućstvo u vođenju sveta iz krize (uz sve posledice koje je to vođstvo dovelo) – opet, uz podršku jedne Kine – situacija danas je naličje te dve, do sada verovatno najveće, krize 21. veka. Uprkos razumevanju da će ovaj članak potencijalno postati isuviše mračan, ipak ću spomenuti da kriza uzrokovana pandemijom koronavirusa preti da postane najbitniji geopolitički događaj u poslednjih 75 godina, od završetka Drugog svetskog rata i osnivanja Ujedinjenih nacija.

Iz ove krize Njujorčani, te građani SAD i sam politički vrh ove zemlje izaći će sa mnogo neodgovorenih pitanja i jasnim nesigurnostima: najneizvesniji – ali i nelegitimni izbori, bez obzira na njihov ishod (drugim rečima, i jedna i druga strana imaće pregršt materijala da optuži suparnike za opstrukciju izbornog procesa, te i njegov rezultat); cele vertikale ekonomije u krizi (nekoliko primera: turizam i druge uslužne delatnosti, putnički transport bilo koje vrste, štampane novine i drugi neneophodni preprodajni proizvodi, itd.); rekordna nezaposlenost; Kina kao nova meka sila (uz već obezbeđeno, ako ništa, makar, deljenje prvog mesta u ekonomskoj moći) i moguć novi Hladni rat; budućnost tehnologije pete generacije; odnos sa saveznicima, pre svega sa Evropskom unijom.

Odgovori i razvoj geopolitike u gorenavedenim oblastima neće direktno (a, čak, ni indirektno) poremetiti milione Amerikanaca. Ipak, geopolitička realnost u kojoj ćemo živeti nakon koronavirusa mora zavredeti pažnju intelektualaca, političkih entuzijasta, donosioca odluka širom sveta, te na kraju svih nas, koji ostankom kod kuće u samoizolaciji mesecima ili neobaveznom druženju sa desetak prijatelja po sunčanom prolećnom danu u centru grada, takođe doprinosimo tektonskim promenama koje će definisati ustrojstvo društva i sveta u kojem živimo.

Strahinja Matejić *

* Strahinja Matejić je od 2019. godine zaposlen u kabinetu dr Iana Bremera, osnivača i predsednika Evroazijske grupe (Eurasia Group), vodeće svetske firme u oblasti geopolitičkog savetovanja, sa sedištem u Njujorku. Osnovne studije iz političkih nauka i nemačkog jezika je završio na Grinel koledžu, a master studije na Školi spoljnih poslova Džordžtaun univerziteta u Vašingtonu.