Izbori u državi koja važi za uporište demokratije i individualne slobode, bliže se kraju. Sjedinjene Američke Države prema mnogim kritičarima mogu da se pohvale negovanju inividualnosti, slobode izbora, jakim institucijama koje prkose čak i najmoćnijim ličnostima, slobode govora i štampe.
Možda sloboda govora u SAD poznaje određenu granicu. Granicu koja se ne prelazi. Granica koja se posebno tiče “tajnih dokumenata” o odnosu američkih vojnika prema civilima u Iraku, ili o korumpiranim potezima vlasti, ili o sveopštem nadzoru nad sopstvenim stanovništvom koje je američka vlada sprovodila. Sloboda govora je dozvoljena u jednom ogromnom okviru, van kog se ne sme.
Džulijan Asanž, Edvard Snouden i Čelzi Mening su tu granicu prešli. Njihov cilj je bio otkrivanje javnosti šta se nalazi iza kulisa. Tamo gde običan čovek nema pristup. Tamo gde se zapravo i donose odluke.
U aprilu 2010. Vikiliks, čiji je osnivač Asanž, objavio je snimak incidenta iz 2007.godine u kome su američki vojnici ubili iračke civile. U julu iste godine, Vikiliks je objavio Avganistanski ratni dnevnik, dokumenta o ratu u Avganistanu koji ranije nisu bili dostupni javnosti. Zatim je usledilo “curenje” preko pola miliona dokumenata pod nazivom „Irački ratni dnevnici“ u saradnji sa velikim medijskim organizacijama, kao i veliki broj podataka o ozloglašenom zatvoru Gvantanamo i Abu Graib. Asanž se danas nalazi u ambasadi Ekvadora u Londonu, koja mu je pružila azil. Ove godine proslavio je neslavnu petu godišnjicu od kada boravi tamo. Čelzi Mening je uhapšena zbog sumnje da je prosledila poverljive dokumente Vlade SAD sajtu Vikiliks. Osuđena je na 35 godina zatvora. Edvard Snouden, bivši američki radnik Centralne obaveštajne agencije, koji je radio kao savetnik za Državnu bezbednosnu agenciju SAD, uzdrmao je javnost otkrivši dokumente koji su pokazali postojanje velikog broja tajnih projekata nadziranja, prisluškivanja građana SAD i nekoliko važnih međunarodnih sastanaka.. Kako Snouden kaže, ranije je radio za vladu, sada radi za javnost. Danas se nalazi u Rusiji, koja mu je pružila azil.
Da li će naredni šef države promeniti odnos prema uzbunjivačima, koje je predsednik Obama stavio u servilan položaj?
Opšte je poznato da mnogi istaknuti kongresmeni i senatori pozivaju na linč Džulijana Asanža, Edvarda Snoudena i da su se utrkivali u hvalospevima o hapšenju Čelzi Mening. Što se tiče sadašnjih kandidata, Hilari Klinton i biznismena Donalda Trampa, jedino što je u njihovom pristupu blaže je: retorika. Sa aktuelnim uzbunjivačima, većih problema imala je Hilari Klinton, nego Donald Tramp.
Vikiliks na čelu sa Džulijanom Asanžom zadavao je velike glavobolje bivšoj prvoj dami i pre kampanje i u toku kampanje, a prema izjavama koje daje urednik Vikiliksa, možemo očekivati da će biti i dalje aktivni. Hilari Klinton i Džulijan Asanž su blago rečeno, neprijateljski nastrojeni jedan prema drugom. Od trenutka kada je Vikiliks objavio preko pola miliona tajni najdemokratičnije države na svetu, stoje na ratnoj nozi. U objavama koje je obelodanio Vikiliks, prikazana je kao kriminalac. Od toga da je uključena u špijuniranje stranih diplomata, njenog zalaganja za intervenciju u Libiji, a pre toga Iraku, kao i o optuživanju Fondacije Klinton da radi u interesu stranaca, kao i objavljivanja privatnih mejlova u periodu od 2009. do 2013. godine dok je radila kao državna sekretarka, zbog čega je ispitivana od strane FBI.
Poslednja objava Vikiliksa, koja je probudila veliku pažnju i dovela do potpune polarizacije među biračkim telom demokrata, jesu mejlovi Demokratskog nacionalnog štaba gde je otkriveno da je struktura Demokratske partije bila naklonjena Hilari Klinton u toku preliminarnih izbora i da su se koristili razni niski udarci, da do pobede ne dođe Berni Sanders. Ukoliko stavimo na stranu rad Vikiliksa, gde je Hilari Klinton pogođena lično, njen oštar stav prema uzbunjivačima vidi se u izjavama o Edvardu Snoudenu, gde je više puta izjavila da treba da se vrati u SAD i da odgovara za ono što je uradio, da čak i informacije koje je “odao”, ne donose ništa koristno građanima.
Republikanski kandidat Donald Tramp deluje nepredvidivo na prvi pogled, međutim, njegov stav o Snoudenu dosta otkriva šta čeka potencijalne uzbunjivače ukoliko postane predsednik. Donald Tramp je otišao toliko daleko da je nazvao Snoudena izdajnikom i podsetio američku javnost, da još postoji “egzekucija”, kao i da ne treba da postoji mogućnost njegovog pomilovanja..
Ljuti rivali, sa potpuno različitim programom, iz različitih partija, našli su zajedničkog neprijatelja u onim informacijama gde se otrkivaju korumpirani, kriminalni i ilegalni akti i projekti državnog vrha, za koje optužene i odgovorne osobe treba da se nađu pred sudom ili u zatvorskoj ćeliji. Kandidat koji je mogao da donese promenu u odnosu prema uzbunjivačima bio je Berni Sanders, koji je otvoreno, čak i pre nego da se otkrije da mu je sopstvena partija pravila male zamke, podržavao promenu i pružao veliku podršku Edvardu Snoudenu i transparentnosti.
Prema izjavma kandidata, ne očekuje se da se stanje i odnos države prema uzbunjivačima promeni, štaviše, pretpostavlja se da se omča sve više steže oko onih pojedinaca koji bi nameravali da puste u javnost opasne državne tajne i projekte, bez obzira ko će biti novi šef države. I Hilari Klinton i Donald Tramp pokazuju veliki animozitet prema aktuelnim uzbunjivačima i kako stvari stoje, ne nameravaju da sagledaju doprinos koji su ostvarili. Štaviše, koristi se zastarela, ali proverena mantra o špijunima, neprijateljima,izdajnicima, teroristima, narušavanju nacionalne sigurnosti, čak se i nepravedno oduzima značaj onoga što je objavljeno.
Političkoj eliti ove države, kao meta kritike, često se nalaze slobode u drugim državama. Kao oponent se često uzima, najstariji, tradicionalni neprijatelj SAD-a, Rusija. Međutim, postavimo jedno retoričko pitanje: da li bi Edvard Snouden ili Džulijan Asanž, bolje prošli kada bi prošetali ispred Bele kuće, od gej parade u Rusiji?
Državi koja propagira slobodu, među kojima se svakako ubraja sloboda mišljenja, govora i koja je mnogo puta u svetu intervenisala u ime slobode, ovakav odnos prema uzbunjivačima, prema ljudima koji su dali veliki doprinos u edukaciji javnosti, u menjanju svesti ljudi, nije prihvatljiv i krajnje je sraman.
Džulijan Asanž, Čelzi Mening i Edvard Snouden ostaju heroji današnjice, koliko god establišment nastojao da pogazi njihov rad.
