Ovaj tekst je objavljen u posebnom izdanju lista “Danas” posvećenom američkim predsedničkim izborima 2016. Autor je Stevan Nedeljković, direktor Centra za društveni dijalog i regionalne incijative i asistent na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.

Teško je da postoji uređeno demokratsko društvo sa više osa podela nego što je američko. Dve najznačajnije partije artikulišu potpuno različite, čak i suprotstavljene, ekonomske i političke ideje i vrednosti oko kojih se građani okupljaju ili bolje reći polarizuju. Međutim, upravo ta duboka podeljenost omogućava visok nivo izvesnosti i predvidivosti kojih u sferi politike nema na pretek. Na primer, već decenijama Afroamerikanci i Hispanoamerikanci, Azijati i pripadnici jevrejske zajednice u najvećem broju glasaju za demokrate, dok republikanci mogu računati na podršku građana bele puti, protestanata i generalno hrišćana koji najmanje jednom nedeljno upražnjavaju religiju. Urbani deo stanovništva SAD pretežno glasa za demokrate, dok ruralni glasa za republikance. Takođe, mladi i žene se radije opredeljuju za demokrate, dok muškarci i stariji u nešto većim procentima biraju republikance. Međutim, tako je bilo i ranije. Ričard Nikson i Ronald Regan su imali podršku manje od 15% nebelačkog stanovništva, podršku belaca i otpor radničkih sindikata kada su ostvarivali pobede na predsedničkim izborima. Nameće se logično pitanje: zašto su onda navedene pravilnosti danas posebno važne za republikance?

Ključna odlika demografije biračkog tela u Sjedinjenim Američkim Državama je sve veća diversifikacija. Udeo nebelačkog stanovništva na predsedničkim izborima u SAD 2016. godine iznosiće 29%, što je istorijski maksimum i 13% više manjinske populacije u odnosu na izbore pre dvadeset godina. Procenjuje se da do 2055. godine nijedna rasna grupacija neće imati većinu. Važan pokazatelj je i činjenica da manjinske grupacije u sve većem broju izlaze na izbore. Tako su na izborima 2012. Afroamerikanci po prvi put glasali u većem procentu od stanovnika bele puti. Značajan demografski faktor, koji takođe ne ide u prilog republikancima, je sve veći broj građana koji žive u urbanim sredinama. Prema popisu rađenom 2010. godine u urbanim sredinama SAD živelo je 80,7% stanovništva, dok je pre trideset godina postotak bio 7% manji. Žene i dalje čine većinski deo glasačke populacije, dok je broj građana koji redovno upražnjavaju religiju iz godine u godinu manji. Da li republikanci imaju odgovor na demografsku vetrometinu?

Odmah nakon okončanja predsedničkih izbora 2012. godine pripadnici republikanskog establišmenta su rešili da pogledaju jedni drugima u oči i pronađu razloge za drugi uzastopni poraz, a četvrti u poslednjih šest izbora za predsednika SAD (pritom dobivši manje glasova birača na pet od šest nadmetanja). Čuveni „Obdukcioni izveštaj“ (Autopsy Report), koji je naručila Republikanska partija (Grand Old Party, GOP) imao je za cilj da pruži kritički pregled delovanja partije i kandidata i pruži preporuke za izmenu stanja na terenu i povratak na period od 1968. do 1992. godine kada su republikanci imali predsednika u pet od šest izbornih ciklusa.

Izveštaj je identifikovao brojne izazove sa kojima se partija suočavala, ali i prepoznao buduće trendove u tehnikama kampanje, novim tehnologijama i preferencijama biračkog tela. Ipak, ključni nalazi odnosili su se na potrebu promene strategije prema manjinskim grupacijama, ženama i mladima. „Nalazi obdukcije“ su pokazali da samo jedna stvar republikance brine više od prethodnih izbornih neuspeha i trenutne situacije. U pitanju su demografski trendovi koji dugoročno nikako ne idu na ruku republikancima, a koji u kombinaciji sa navedenim glasačkim pravilnostima predstavljaju gotovo nerešivu enigmu za GOP. Ako ništa drugo, izveštaj je pokazao da su republikanci itekako svesni „odakle vetar duva“ i sa kakvim izazovima se suočavaju.

Međutim, novi izborni ciklus je pokazao da za četiri godine nisu pronašli rešenje. Najpre su potpuno nespremni dočekali proces nominacija, zatim su slali nekoordinisane poruke podrške pojedinim kandidatima, a na kraju su bili potpuno nejasni u porukama ohrabrivanja i kritike Trampa. Uz sve navedeno, nisu odgovorili ni na jedan od ključnih demografskih izazova. Pored svega, imaju li Donald Tramp i republikanci ikakve šanse prvog utorka, nakon prvog ponedelja, u novembru 2016. godine? Naravno, demografija nije jedini faktor koji utiče na ishod izbora. Tu su kampanja, finansije, sposobnost kandidata da pridobije glasače kroz jasne planove i vlastiti entuzijazam, ali je svakako demografija u kombinaciji sa ekscentričnim kandidatom, kakvim se Tramp može opisati, važan vaktor za konačni rezultat izbornog procesa.

Čini se da je Donald Tramp među vetrovitu republikansku demografiju doneo demografsku oluju. Već na početku nominacija zauzeo je prilično radikalne stavove u oblasti imigracije, koja predstavlja jedan od najznačajnijih elemenata izbornog opredeljivanja velikog broja Hispanoamerikanaca. Insistirao je na izgradnji zida duž granice sa Meksikom, koji će, po njegovoj želji, finansirati Meksikanci, kako bi zaštitio granice i sprečio ilegalnu imigraciju i trgovinu narkoticima. Valja napomenuti da su gotovo svi republikanski kandidati imali prilično radikalne stavove u pogledu ilegalne migracije, ali je Tramp otišao korak dalje insistirajući na izgradnji zida i nazivajući meksičke imigrante „trgovcima drogom, kriminalcima i silovateljima“. Na kraju je istakao da je većina takva, ali da ima i dobrih ljudi. Ukoliko pogledamo demografske pokazatelje i poslednja istraživanja javnog mnjenja, i njemu i republikancima se ne piše dobro.

Prema Galupovom istraživanju od 29. avgusta, samo 13% Hispanoamerikanaca ima pozitivno mišljenje o Trampu. Na izborima 2012. godine za Mita Romnija je glasalo 27% Latinosa, a ubedljivo je izgubio izbore. Ukoliko se tome doda da će na izborima 2016. glasati gotovo dva miliona Latinoamerikanaca više nego četiri godine ranije, da je njihov broj najviše rastao u izuzetno važnim državama kao što su Florida, Kolorado, Nevada, Arizona i Teksas i da je prema procenama analitičara republikanskom kandidatu potrebno najmanje 33% njihovih glasova da bi imao bilo kakve šanse za pobedu, jasno je da će Trampu biti potrebno i više od čuda za dobar rezultat. Tramp je po čudo otišao u Meksiko gde ga je ugostio predsednik Enrike Penja Nijeto, ali pitanje šta će sa sobom vratiti. Izvesno je, to neće biti novac za izgradnju zida.

Kada je reč o Afroamerikancima, čak je i Trampu jasno da oni nisu njegova ciljna grupa. Najnovije istraživanje NBC-a je pokazalo da ima 0% procenata podrške među ovom grupacijom, 97% ga ne podržava, dok je neodlučno 3%. Nešto bolje se kotira kod azijskih Amerikanaca, gde ima 19% posto podrške, ali i gde nailazi na 65% protivljenja. Čak je i konzervativni Romni imao značajno veću podršku među obe grupacije, dok je Buš mlađi imao 11% glasova Afroamerikanaca i 43% azijskih Amerikanaca. Trampa podržava samo 19% Jevreja, a 75% mu se protivi.

Trampova istorija uvreda nanošenih ženama, koje su 2012. činile 53% izbornog tela, nije nešto što mu na izborima može pomoći. Samo jedna u nizu naneta je novinarki FOX News-a Megin Keli (Megyn Kelly) tokom Trampovog intervjuisanja. Prema istraživanjima s kraja jula tekuće godine, za Trampa bi glasalo 36% žena, za Hilari Klinton 44%, dok je 20% neopredeljeno. Kada je reč, o mladim glasačima, čuvenim Milenijalsima (Millenials), Tramp je u još podređenijem položaju. Ima podršku svega 18% mladih do 35 godina, dok Hilari Klinton podržava 50% ove populacije. Sa druge strane, Tramp može da računa na „Baby Boomers-e“ ili lica rođena između 1946. i 1964. godine, a koja u znatno većoj meri nego mladi izlaze na izbore. Očekuje se i da Tramp ima značajno veću podršku među „belim“ građanima, 45% naspram 33% Hilari Klinton.

Kada sumiramo sve demografske pokazatelje, logika nas navodi na oduzimanje svake nade Donaldu Trampu. Međutim, politika i izbori nisu matematički proces i nema formule koja može unapred proračunati krajnji ishod. Tramp je više od puta od samog početka bio otpisivan. Da je svet zasnovan na surovoj racionalnosti, možda bi neki učinili još koji racionalni korak u sprečavanju Trampa da postane predsednik (ili bi on to bolje učinio sam). Opet, i lepota i nesreća leže u iracionalnosti, pa nas Donald možda još koji put iznenadi do 8. novembra.