„Kad si u većini, ne iniciraj izmene pravila/zakone koje ti se mogu obiti o glavu kad pređeš u opoziciju“, staro je parlamentarno pravilo na koje se u poslednje vreme mnogi u američkom Senatu pozivaju.

Na to pre svih podsećaju trenutno manjinski Republikanci, navodno dobronamerno, svoje kolege Demokrate među kojima se vodi ozbiljna debata o sudbini filibastera, a najglasniji su oni koji traže ukidanje tog mehanizma koji manjinskoj stranci daje moć da „ubije“ svaki zakonski predlog koji im nije po volji. S najtanjom mogućom većinom (50 senatora+potpredsednica Haris) i uz nadolazeće midterm izbore 2022. na kojima predsednikova stranka tradicionalno gubi mesta u Kongresu, mnogim senatskim Demokratama takvo podsećanje nije ni potrebno.

Jasno je: onoliko koliko bi eventualno ukidanje filibastera – a time i uslova da najmanje 60 senatora pristane na okončanje debata o predlogu zakona, što prethodi glasanju o njegovom usvajanju – sada pomoglo demokratama, i naravno predsedniku Džozefu Bajdenu, prilikom usvajanju zakona koji Republikancima odveć izazivaju aritmiju, toliko bi užasnute Demokrate jednog dana mogle da posmatraju kako kroz Senat bez ikakvih problema prolazi zakon o, štaznam, zabrani abortusa ili zabrani budžetskog finansiranja „gradova utočišta“ (sanctuary cities) za ilegalne migrante. A onda da na to svoj potpis stavlja republikanski predsednik SAD.

Baš time ali i nekim drugim večito visokokotiranim prioritetima iz republikanske/konzervative agende nedavno je zapretio kolegama na drugoj strani lider senatskih Republikanaca Mič Mekonel – to, da će ti zakonski predlozi, a tako fino otporni na filibasterovanje, biti usvojeni jednom kad Republikanci ponovo preuzmu potpunu kontrolu u Vašingtonu. U takav scenario, zna on to dobro, potrebno je da ubedi makar jednog Demokratu pa da filibaster ostane netaknut: za bilo kakvu promenu tog pravila potreban je svega 51 glas.

Odbrana institucije i poslednji dani

Moguće je da u Senatu  ima onih koji se iskreno smatraju institucionalistima, braniteljima tradicije i bogomdane uloge gornjeg doma Kongresa, i da je među njima čak i Mekonel, ali njihovo gorljivo protivljenje ukidanju filibastera i izjednačavanje te nakane s urušavanjem institucije, izaziva u ustima ukus, reći ćemo to ovako, neiskrenosti. Reči, biva to veoma često, umeju dobro za zamaskiraju suštinu.

U redu je biti čuvar institucije, njene tradiciji i tekovina, ali tome biti selektivno privržen, ostavlja dovoljno prostora za drugačija tumačenja određenih stavova.

Upravo je, naime, Mekonel 2017. dodatno osakatio domete filibastera, nakon što su ga, četiri godine ranije, dobrano načele Demokrate. (Istini za volju, Mekonel je uspešno odolevao pred Trampovim insistiranjem da se dokusuri pravilo, no to junačenje više je imalo veze s Mekonelovim naporima da održi jedinstvo unutar Republikanskog kokusa, pa i time što određene zakonske predloge ne bi puštao u proceduru, nego sa brigom o samoj instituciji.)

A i jedni i drugi detonirali su, u terminologiji Senata, „nuklearnu bombu“ iz krajnje pragmatičnih razloga, obaška iznervirani uspešnom taktikom opstrukcije druge strane, tada ne vodeći preterano računa o integritetu institucije, iako su se u prošlosti znali uznemiriti kad god bi neko tek pomislio da dirne u najsvetiju senatsku svetinju: relaksirali su, svako u svoje vreme, to pravilo – čitaj: potrebna većina za ubijanje filibastera smanjena je sa 60 na 51 glas – da bi lakše bili izabrani predsednikovi kandidati – kod jednih za mesta u sudu i izvršnoj vlasti, kod drugih za mesta u Vrhovnom sudu. Nijedna strana ipak nije želeo da ode toliko daleko da ukine i filibasterovanje zakonskih predloga.

Ni sada, utisak je, Mekonela ne brine previše šta će od institucije preostati ako se ukine ili reformiše filibaster – uostalom, računa na priliku za bolan revanš – već to što bi komotno usvajanje pojedinih zakona koje Demokrate zagovaraju, a jedan se među njima se posebno izdvaja, Republikancima moglo da pomrsi konce u kalkulacijama oko preuzimanja Kongresa nakon novembra 2022. godine. Sprečiti takvu nameru Demokrata ostavio bi ih bez iole značajnijih rezultata, a njihove birače demotivisane za izlazak na kongresne izbore na sredini prvog mandata predsednika koje predsednikova stranka iovako redovno gubi. S predstojećim iscrtavanjem novih granica kongresnih izbornih jedinica, kojim će u većini država komandovati Republikanci i nije mudrost reći da se ni ovaj put neće gaditi otvorenog džerimenderinga, pa još uz poplavu zakonskih predloga diljem SAD koji dalje sužavaju biračko pravo, šanse se za uspeh Republikanaca samo bi porasle. S druge strane, ukidanje filibastera bi, recimo, omogućilo da, uz sve ostalo, bude usvojen zakon, koji je već prošao Predstavnički dom (famozni H1 – Zakon za narod, ali o tome nekom drugom prilikom), a koji bi značajno anulirao predizborne zakonodavne akcije koje Republikanci, motivisani Trampovom postizbornom retorikom, vode u državnim legislativama.

Protiv ukidanja filibastera, dobar vam stojim, bio bi danas i Čak Šumer i svi odreda u kokusu koji predvodi, da je kojim slučajem odnos snaga u Senatu drugačiji i da danas Republikanci vode debatu o tome kako da oslabe ili jednom zasvagda ukinu opozicionu opstrukciju zakonodavstva, zbog čega, na kraju krajeva, svi i sede u dvorani u severnom krilu Kapitola.

I Bajden kao akter u debati

Naslov ovog teksta svedoči o tome da ukidanje mogućnosti filibasterovanja  zakonskih predloga – sa već narečenim ranijim relaksacijama tog mehanizma od njega faktički ništa ne bi ostalo – nije jedina opcija o kojoj se trenutno debatuje.

Logično, svi Republikanci su, barem javno, listom protiv ukidanja, a na tom fonu su, kao makar najglasniji među Demokratama, Džo Mančin i Kirsten Sinema. Za ukidanje je, opet, deo demokratskog kokusa, pre svega oni koji inkliniraju progresivnijem krilu stranke, a koje, simbolično, s obzirom na višegodišnje zalaganje, predvodi senator iz Oregona Džef Merkli.

Pristalice reforme/upodobljavanja filibastera su pak nekako najzagonentnije. Uz bivšeg predsednika Obamu, potporu ovoj struji netom daje i aktuelni predsednik Bajden, i sam nekadašnji senator i samoidentifikovani institucionalista. Bajdenova iznenadna promena stava, iako ne toliko radikalna koliko neki priželjkuju, eho je utemeljenih bojazni njegovih stranačkih kolega da kroz sadašnji Senat – a zapravo je takav već pa najmanje deceniju i po – ne bi samo ostale zaglavljene inicijative s prepoznatljivim pečatom progresivaca, koje Predstavnički dom poslednjih nedelja usvaja ko na traci (kontrola oružja, zaštita od diskriminacije LGBT+ osoba, ozakonjenje statusa Dreamers-a i ilegalnih migrantata koji godinama rade na farmama…), već i one iza kojih je predsednik SAD čvrsto stao tokom predizborne kampanje (klimatske promene, infrastruktura i imigracija).

Iako u suštini ideja o reformi filibastera, a predloga ima nekoliko (više o tome u idućem nastavku), nije po sebi loša, čini se da takav pristup nije kod senatora koji to podržavaju cilj po sebi – pre će biti da iz te zavetrine ali ne i skroz defetističke pozicije čekaju povod ili dobar izgovor da prelome, na ovu ili onu stranu (senatorka Dajen Fajnstin je, evo, nakon nedavnog višestrukog ubistva Amerikanki azijskog porekla u Atlanti izjavila da je promenila mišljenje i da je sad otvorena za razgovor o reformi filibastera!), ili pak nastoje da u međuvremenu sebi pojačaju pregovaračku poziciju (ko je pomenuo Džoa Mančina?) pred neke druge debate koje slede.

Koju god poziciju Demokrate trenutno zauzimale, strah od mogućeg „filibaster bumeranga“, čime im preti Mič Mekonel, postoji verovatno kod svih.  To je normalno. Međutim, postoji kalkulacija koja kod dosta senatora ima snage da prevladava taj strah – učiniti bilo šta sa filibasterom, procenjuje se, Senat bi učinio efikasnijim, agenda Demokrata dočekala bi konačno svoju realizaciju – pitanje je samo u kom obimu – a to bi pred kampanju za 2022. pa i 2024. bio veoma opipljiv adut u energizovanju najšireg fronta birača. Cilj vredan rizika pa i noćnih mora od Mičovih pretnji.

Naravno, taj strah, opet pod krinkom institucionalizma, na kraju može da čitavu priču o reformi ili ukidanju filibastera, i to zahvaljujući možda samo jednoj osobi koja je, s neke senatske visine, prelomila da dvostranačje i odavno nepostojeća međustranačka kooperativnost u Senatu ima da se pretpostave uskostranačkim interesima (pa i interesima građana), ostavi za neka druga vremena; možda do prve naredne republikanske većine, što da ne?

Filibaster, dabome, nije tema koja opredeljuj birače, njih kao i uvek, zanimaju isključivo rezultati, odnosno promene koje su, konkretno, Demokrate obećavale barem u poslednje dve kampanje. Ako one nastave da izostaju, doslednost u institucionalizmu i centrističko kunktatorstvo  koštaće neke karijere – možda već tokom stranačkih predizbora, jer im zagovornici ukidanja filibastera to neće lako oprostiti – a same demokrate sigurno očuvanja većine.

Denis Kolundžija

U SLEDEĆEM NASTAVKU: Šta donose predlozi za reformu filibastera? Kako je sa samo 51 glasom moguće ukinuti filbaster?