Do pre nekoliko nedelja unutar Sjedinjenih Američkih Država, no i u drugim državama sveta, prisutno je bilo čvrsto uverenje da će Donald Tramp biti novi američki predsednik. Moglo se uočiti više nedoumica oko njegove nominacije od strane Republikanske partije, u odnosu na pitanje da li bi uspeo da pobedi Hilari Klinton. Međutim, nakon tenzične, no uspešne nominacije od strane republikanaca, američki biznismen je počeo da beleži svoje manjkavosti neposredno na samom početku oficijalne predsedničke kampanje. Sa druge strane, gospođa Klinton uživa potpunu podršku u redovima svoje partije. I ne samo to, ona osvaja i snažne simpatije u krugovima stranih političkih elita. Ostaje samo jedno otvoreno pitanje: Da li će američki glasači podržati njenu predsedničku platformu u onom broju, koji bi bio dovoljan da „isključi“ Trampa.
Za republikanskog kandidata, izazovi su znatno ozbiljniji. Donald Tramp ne samo što treba da ubedi američki elektorat da je njegov program najbolji za američko društvo, a samim tim i za američku državu, već on, pre svega mora da uveri svoje partijske kolege da je zaista dostojan za predsedničkog kandidata iz redova Republikanske partije. Nakon brojnih sporenja povodom Trampove kandidature unutar Republikanske stranke i javnog neslaganja sa njegovim izbornim strategijama od strane istaknutih članova ove partije, sve više izgleda kao da su republikanci i ovaj put „pustili nizvodno“ predsedničku trku, dopuštajući svojim demokratskim oponentima još jedan, „estetski“ reformisani mandat.
Republikanski kandidat i na međunarodnoj ravni broji sve više protivnika. Brojne izjave na uštrb Trampove nominacije, od strane ključnih političkih igrača na evropskom kontinentu, takođe predstavljaju dodatni „poen u rukama“ Klintonove kandidature. Istaknuti političari kao što su francuski predsednik, Fransoa Oland, i „gvozdena“ nemačka kancelarka, Angela Merkel, javno iznose svoja neslaganja povodom Trampove kampanje, iako bi se to moglo protumačiti i kao mešanje u unutrašnje političke tokove Amerike. Po pitanju Trampove kandidature postoje jasne linije razgraničenja kao što je bilo i tokom vremena Hladnog rata. Dok „zapadno-evropska“ ili preciznije politička elita Evropska unije, sve češće i jasnije iznosi svoja neslaganja sa Trampovim idejama o vođenju SAD, moskovska administracija u njemu vidi novog američkog i svetskog lidera. Za Vladimira Putina, Donald Tramp predstavlja idealnu priliku za uspostavljanje „iskrenih“ prijateljskih odnosa između Ruske Federacije i Sjedinjenih Američkih Država. Vlasti u Moskvi smatraju da je Tramp predsednički kandidat koji ume da razume savremene izazove i interese Vašingtona, i da ih realizuje na način koji bi bio u skladu sa savremenim tokovima.
Treći ugao posmatranja koji nas uverava da je republikanski kandidat sve dalje od „američkog predsedničkog trona“ predstavlja intenzivnu unutar-političku i diplomatsku aktivnost odlazeće administracije. Hilari Klinton svakodnevno ostvaruje „konsultacije“ sa političkim čelnicima američkih država. Takođe, odlazeći podpredsednik, Džozef Bajden i državni sekretar, Džon Keri, nastavljaju svojim svetskim turnejama što i nije baš uobičajena praksa za administraciju koja je neposredno pre kraja svog mandata. Ili je ovo samo dodatni dokaz koji nam ukazuje da će demokrati i narednih četiri godina biti „stanari“ u Beloj kući? Otvarajući i analizirajući pitanja ugrožene američke bezbednosti, pa sve do učestalih konflikata unutar SAD na rasnoj osnovi, demokratska kandidatkinja snažno i samouvereno korača ka „ovalnom“ kabinetu, ostavljajući svog protiv-kandidata u „kuloarima“ nesinhronizovane politike republikanaca.
„Na kraju dana“ sve ostaje u rukama neopredeljenih glasača Sjedinjenih Država. Na ovim predsedničkim izborima u SAD će biti samo poraženih strana. Hilari Klinton ne može da pobedi Donalda Trampa jer ona i nije baš omiljeni političar u očima američkih birača. Dok Donald Tramp ne može da pobedi demokratsku kandidatkinju jer se on pre svega suočava sa spornim legitimitetom unutar svoje stranke, a da ne govorimo o brojnim protestima sa kojima se već suočio u ulozi kandidata za nominaciju, odnosno još kada je bio dosta daleko od usvojene nominacije. Aktuelni američki izbori predstavljaju samo novu epizodu u sveprožimajućem globalnom trendu bezidejnosti, nedostatku kreativnosti i pasivnosti na političkoj ravni. Aktuelni predsednički izbori u SAD predstavljaju samo preslikavanje nacionalnih, regionalnih i međunarodnih političkih tokova i procesa, koji se sve više bave „konvencionalnim“ problemima umesto izazovima i „barijerama“ čovečanstva u drugoj deceniji XXI veka.
