Unutarstranački izbori su završeni i obe partije imaju svoje kandidate za predsednika Sjedinjenih Američkih Država. U ovom tekstu ćemo pogledati zaokret koji je Hilari Klinton najavila i razloge zbog kojih će se proklamovanih načela i držati. Prvo ćemo ukratko prikazati politike za koje je počela da se zalaže, a posle toga, ono najvažnije, faktore koji je primoravaju da se tih načela i pridržava.

Prvo, prisetimo se ukratko unutarstranačke trke između Klintonove i Sandersa. U njoj se pojavila podela između progresivnih demokrata, protivnika establišmenta, koje podržavaju prvenstveno mlađi glasači sa jedne strane i konzervativnih demokrata, predstavnika establišmenta, sa podrškom među starijim stanovništvom, sa druge. Prve grubo možemo opisati kao progresivce, a druge kao umerene[1]. Zbog ove podele je Hilari Klinton, još u martu, počela da preuzima retoriku svog protivkandidata u određenim segmentima, delom zarad sticanja prednosti u primarnoj trci, a delom i zbog budućeg ujedinjenja partije. Vremenom je sve više inkorporirala progresivne ideje u svoje govore čemu može da posvedoči i visok nivo saradnje sa Elizabet Voren[2] prilikom protivljenja Trampu. Međutim, progresivizam Klintonove je dostigao vrhunac samo malo pre demokratske konvencije, na zajedničkom skupu sa Sandersom u Nju Hempširu[3] prilikom kojeg je počela da se zalaže za veliko povećanje minimalne satnice, besplatno obrazovanje, šire zdravstveno osiguranje i mnoge druge Sandersove politike.

Iz svega prethodno navedenog jasno vidimo da je nekadašnja prva dama, bar na rečima, spremna da se obračuna sa brojnim problemima koji ranije nisu ni bili ni deo tematike njenih govora. Naravno, reči su daleko od dela, a Klintonova, ako ni po čemu drugom onda bar prema anketama javnog mnjenja, nije osoba koju možemo smatrati iskrenom[4]. Bez obzira na njenu iskrenost, postoji konsenzus o njenoj pragmatičnosi. Ona važi za osobu koja je spremna da učini sve ne bi li ispunila svoje ciljeve, a upravo je ti ciljevi primoravaju na socijalniju politiku. Njeni najvažniji ciljevi su da postane predsednik, potom da bude reizabrana i na kraju da očuva poredak (i svoj ekonomski položaj i položaj lobi grupa koje je finansiraju). Njih može da ostvari samo uz podršku biračkog tela i u Americi uvek prisutnih interesnih grupa o kojima će tek kasnije biti reči. Prvi cilj je primorava na socijalnu retoriku, a druga dva na socijalnu politiku.

Prvi cilj koji moramo uzeti u obzir je njena želja da postane predsednik SAD-a. To, naravno, obuhvata samo verbalnu podršku progresivnoj agendi, a ne i primenu politike budući da je ovo faza pre dolaska na položaj. Demokratski kandidat, kako bi dobio trku, mora da ujedini partiju u što većoj meri, ali i da prikupi što veći broj glasova nezavisnih glasača. Kako bi to uradila, Hilari mora da umanji uticaj Bernie or bust pokreta kao i da privuče što veći broj glasača koji su nezadovoljni i dosadašnjim sistemom i Trampom. Imajući u vidu današnji generacijski jaz u Sjedinjenim Državama[5], to može da učini samo ukoliko stekne privlačnost među mlađim stanovništvom koje se sve više, posebno od 2008, nalazi na levoj strani političkog kompasa. Upravo je na tome njena kampanja i počela da radi videvši veliki rast Sandersove popularnosti. Bilo kakav raskid sa ovom retorikom tokom izborne trke, naročito posle zajedničkog mitinga u Nju Hempširu bi po njenu kampanju bio fatalan. Veliki doprinos njenom zaokretu ulevo pruža i podrška njenog nekadašnjeg rivala iz Vermonta koji je, u ime jedinstva partije, prekinuo pravila na konvenciji ne bi li proglasio Hilari Klinton za zvaničnog kandidata demokratske stranke za predsednika. Takođe, uspehu ove taktike doprinosi i podrška velikih progresivaca poput Elizabet Voren i Pola Krugmana[6]. Izbor centriste Tima Kejna za potpredsedničkog kandidata nikako ne pomaže Klintonovoj kod mlade populacije, mada on, kao centrista, može da održi podršku konzervativnijih demokrata, te će morati, ne bi li uspela da pobedi Trampa, uprkos njegovom trenutnom padu popularnosti zbog brojnih gafova, da dodatno pojača svoju levu retoriku. U svakom slučaju, usled podela u biračkom telu, Klintonova mora da održi levi diskurs ne bi li pobedila na izborima.

Drugi cilj demokratkog kandidata jeste da bude reizabran na sledećim izborima. Sada je vreme da pogledamo i ono što se dešava posle izbora, u toku mandata. Ona će, u slučaju pobede, u svom prvom mandatu biti suočena sa velikim problemima poput siromaštva pojedinih slojeva, velike ekonomske nejednakosti, rasne nejednakosti, nepristupačnog obrazovanja i zdravstva. Dosadašnja politika statusa quo se ispostavila pred ovim problemima nemoćna. Da stvari budu gore, taj pristup politici je čak i povećao nejednakosti i to, ako pogledamo stavove velikih kompanija i političara koje one finansiraju, uopšte nije bilo slučajno. Upravo su to glavni razlozi današnjeg antiestablišmentskog sentimenta u narodu. Prema tome, ukoliko Hilari želi da bude ponovo izabrana, moraće da se obračuna sa ovim problemima, jer struje koje zastupaju Tramp i Sanders su upravo nastale zbog velike nejednakosti koja je prisutna u Sjedinjenim Državama već nekoliko decenija, a dodatno pojačana ekonomskom krizom iz 2008. Bilo kakvo održavanje dosadašnje politike bi ponovo stavilo Klintonovu u poziciju između levice i desnice, ali ovoga puta bi imala mnogo manji kredibilitet usled neodržavanja izbornih obećanja i nerešavanja važnih državnih pitanja. Da stvari po nju budu još gore, održavanje statusa quo će dodatno pojačati i levicu i desnicu. Ukoliko želi da bude reizabrana, moraće da nastavi da se drži levog diskursa.

Treći, možda čak i najvažniji cilj Hilari Klinton, osobe koja nesumnjivo spada u najbogatiji procenat američkog stanovništva i koja prima velike donacije od moćnika, jeste da očuva sadašnji poredak. Sada je vreme da se okrenemo interesnim grupama koje smo izostavili prilikom razmatranja potrebe za izborom i reizborom. Imajući u vidu moć masovnih medija i milijarde dolara koje se potroše za predsedničku kampanju, lobi grupe možemo smatrati jednim od ključnih faktora oblikovanja javnog mnjenja i, u velikoj meri, možemo ih označiti kao kreatore politike, čije interese štiti politički establišment. Ovde, ukoliko pogledamo prethodna dva cilja Klintonove, dolazimo do naizgled paradoksa: kako je moguće da Hilari Klinton, koju finansiraju velike banke i Vol Strit, ide protiv njihovih interesa? Odgovor na ovo pitanje jeste taj da ona ide samo protiv njihovih kratkoročnih interesa, ali ne i dugoročnih. Štaviše, ovde su kratkoročni i dugoročni interesi najbogatijeg sloja američkog društva, u koji spada i demokratski kandidat, u međusobnom sukobu. Imali smo mnogo prilika, naročito prilikom dva mandata Džordža Buša, da vidimo ostvarivanje kratkoročnih interesa moćnika poput poreskih olakšica, subvencija, smanjenja socijalne funkcije države, povećanja vojne funkcije države, održavanja nižih minimalnih nadnica i sličnih. Međutim, ono što su nam ovi izbori već sada pokazali, jeste to da je ovaj model u velikoj krizi legitimiteta i da, ukoliko želi da opstane, mora da se reformiše. Naime, i leve i desne reformističke, možemo možda čak reći i revolucionarne struje, jačaju i prete ovom sistemu. Ukoliko bi se Klintonova držala dosadašnje politike i njena budućnost, i budućnost njenih finansijera bi bile neizvesne. Kako bi sačuvala svoju budućnost, kao i budućnost najimućnijih, ona mora da primenjuje posleratnu politiku velferizma[7]. Naime četrdesetih je, pod velikim uticajem prethodne Ruzveltove politike, suparničkog Sovjetskog Saveza i iskustava Vajmarske Nemačke, došlo do konsenzusa između viših i nižih slojeva društva. Oni koji su bili na vrhu društvene moći su tu i ostali, a oni koji nisu su ’’dobili’’ viši životni standard zahvaljujući državnoj intervenciji. Ovaj model je sprečavao veće društvene konflikte sve do Regana, kada je zamenjen neokonzervativizmom. Upravo ovaj socijalni sistem, sistem koji je Hilari Klinton najavila, jeste taj koji može da očuva položaj moćnika. Ostaje pitanje, da li su oni sposobni da uvide svoje dugoročne interese i prihvate ih nad kratkoročnim? Imajući u vidu da je već najavila ovakvu politiku, verovatno da se Klintonova već konsultovala sa svojim donatorima, koji su sigurno iz kampanja Sandersa i Trampa videli stavove građana prema ovom sistemu. Važno je napomenuti i to da su među njenim najvećim donatorima Voren Bafet i Džordž Soroš, koji su se više puta javno zalagali za progresivnu politiku dok Soroš finansira mnoge progresivne medije i pokrete u Americi[8]. Prema tome Klintonova, ukoliko želi da očuva imućan položaj i posle svog mandata, kao i da zaštiti lobi grupe, mora da primenjuje socijalnu politiku.

Iz prethodno navedenog možemo zaključiti da je Hilari Klinton prinuđena da se pridržava proklamovanih načela, ne zbog iskrenosti, niti zbog morala, već zbog ličnog interesa i interesa svojih finansijera.

[1] U SAD-u se ove struje često označavaju imenima moderates i progressives (često se dele na progresivne, umerene i konzervativne, ali ovde spajamo umerene i konzervativne zarad jednostavnosti)

[2] Elizabet Voren je senator iz države Masačusets, koja je poznata po svojim socijalnijim idejama. Postajale su spekulacije da će biti demokratski kandidat za potpredsednika.

[3] Na ovom skupu je Sanders i zvanično pružio podršku svom nekadašnjem rivalu

[4] Procenat ljudi koji je smatraju nepoverljivom varira od ankete do ankete, ali je obično veći od 50%, čak 66% prema jednoj anketi FOX NEWS-a (mada trbea imati u vidu da ta kompanija radi prema republikanskoj agendi)

[5] Danas je generacijski jaz u politici veliki globalni fenomen. Kao primer možemo uzeti i glasanje mladih za ostanak u EU prilikom brexita.

[6] Neokejnzijanac čije su ideje bile jedan od metoda izlaska iz ekonomske krize 2008. povećanom ulogom države u privredi

[7] Velferizam je kao pojam vezan za državu blagostanja (Wellfare state)

[8] http://www.discoverthenetworks.org/viewSubCategory.asp?id=1237