Kada nakon ovogodišnjeg popisa stanovništva budu poznati podaci o tome koliko će u narednih 10 godina svaka savezna država biti zastupljena u Predstavničkom domu američkog Kongresa, dobiće se i podjednako važna, ako i ne najvažnija, računica – koliko će koja savezna država preko Elektorskog kolegijuma uticati na izbor predsednika SAD 2024. i 2028. godine.
Ukoliko se obistine pojedine projekcije, samo četiri američke savezne države (Ilinois, Zapadna Virdžinija, Konektikat i Vermont) imaće negativni rast stanovništva između popisa 2010. i 2020. godine.
Najveći broj država zabeležiće manji rast od nacionalnog proseka (procena je da će biti oko 7% u odnosu na 2010. što je najmanji rast nakon prvog popisa 1790.), dok će sedam država imati uvećanje populacije veće od 15%.
Rast populacije, čak i ako je daleko iznad proseka, ne donosi, međutim, nužno uvećanje političkog uticaja unutar američkog federalnog sistema: u nekim državama taj uticaj, štaviše, može i da opadne.
Za Ajdaho se, na primer, procenjuje da bi između dva popisa mogao da uveća svoju populaciju za više od 15% . Međutim, u apsolutnom iznosu to je uvećanje za nešto više od 200.000 stanovnika (sa 1,5 na oko 1,7 miliona), te će ta država u Predstavničkom domu i nakon ovogodišnjeg popisa zadržati dva mesta.
Sa četiri glasa u Elektorskom kolegijumu, koji će zadržati i u narednoj deceniji, Ajdaho je važan samo utoliko što stratezi pri kreiranju izborne kampanje tu državu unapred stavljaju u kolonu država koja će glasati za republikanskog predsedničkog kandidata.
Biće da upravo tako u obema strankama izgleda prvi korak u osmišljavanju kampanja – najpre se popišu sve države za koje se, po ranijim izbornim rezultatima i trenutnom raspoloženju, unapred zna kog kandidata će većinski podržati: to su države koje se smatraju sigurnim „plavim“ (prodemokratske) ili sigurnim „crvenim“ (prorepublikanske).
Uz ime svake države upisuje se broj elektorskih glasova koje nosi i kad se podvuče linija, stratezi znaju koje su im startne pozicije – koliko imaju sigurnih elektorskih glasova a samim tim i koliko im je još potrebno da se potrude do dostizanja barem „magičnih 270“ (najmanji broj elektorskih glasova potreban za pobedu na izborima).
Demokratski stratezi, tako, na svoj spisak – za predstojeće izbore sigurno – upisuju države na Zapadnoj obali (Kalifornija, Oregon, Vašington), Havaje, države Severoistoka (od Mejna do Virdžinije), Ilinois i Minesotu; 2016. se računalo, kao i na prethodnim izborima, na Vinskonsin i Mičigen, ali su te države, uz minimalnu razliku u glasovima, ipak pripale Donaldu Trampu, što već ove godine može da se promeni.
Republikanci, s druge strane, unapred računaju na uspeh na Aljasci, čitavom Jugu (od Teksasa do Džordžije), te najveću porciju Planinskog i Srednjeg zapada.
Ostale države, tzv. battleground/swing states, privlače najveći deo kampanjskih resursa i u njima se zapravo odvija gro svake predsedničke kampanje, budući da bi upravo one mogle da odluče izbornog pobednika.
Politički uticaj Kalifornije i Teksasa
Kako se broj elektorskih glasova koje nosi savezna država dobija zbirom njenih članova u Predstavničkom domu i predstavnika te države u američkom Senatu (svaka država zastupljena je jednako, sa po dvoje senatora), rezultati popisa stanovništva, preko uticaja na veličinu kongresne delegacije (o tome više u prethodnom nastavku), utiču i na sastav Elektorskog kolegijuma, odnosno na to koliko će koja savezna država uticati na izbor predsednika SAD.
Veličina i broj stanovnika, odnosno njen stalni rast, i dominacija jedne stranačke afiliacije među glasačima učinili su poslednjih decenija Kaliforniju i Teksas značajnim rezervoarima političke moći Demokratske odnosno Republikanske stranke: kalifornijske kongresne demokrate trenutno čine gotovo petinu (45 od ukupno 53 mesta koliko ta država ima zastupljenost u donjem domu Kongresa) demokratske većine u Predstavničkom domu, dok su u 2016. teksaški republikanci činili 10% većine koju je tad držala njihova stranka u donjem domu Kongresa.
Sličan uticaj ove države imaju i na predsedničkim izborima.
Čak 15% od ukupno 365 elektorskih glasova Obama je 2008. poneo iz Kalifornije. Da nije bilo dvojice „nevernih elektora“ pre četiri godine, Donald Tramp bi osvojio ukupno 306 elektorskih glasova, od čega bi doprinos Teksasa iznosio čak 12%.
Poslednjih decenija politička moć tih država uvećavana je nakon svakog popisa stanovništva. Poslednji put kada je republikanski predsednički kandidat pobedio u Kaliforniji, 1988, ta država imala je 47 elektora; četiri godine kasnije Kalifornija postaje „plava“ i doprinosi pobedi Bila Klintonu sa 54 elektorska glasa. Od popisa 2000. ta država ima 55 elektorskih glasova, najviše među američkim saveznim državama.
Teksas pak većinski glasa za republikanske predsedničke kandidate od 1972. (s izuzetkom 1976.): pre 48 godine, kada je Nikson dobio „Usamljenu zvezdu“, ta država nosila je 26 elektorskih glasova, a danas ima 38 glasova.
Preliminarne procene ovogodišnjeg popisa govore da bi na predsedničkim izborima 2024. godine Teksas mogao da ima 41 elektorski glas, dok bi Kalifornija pala na 54.
Te dve države, ukoliko bi njihovi građani glasali za identičnu stranku, obezbedile bi predsedničkom kandidatu na nekim budućim izborima više od trećine elektorskih glasova potrebnih za osvajanje mandata.
Za sada, međutim, i jedna i druga zadržavaju svoje prepoznatljive boje – Kalifornija je izrazito „plava“, Teksas pak izrazito „crven“, mada se potonjoj, u bliskoj budućnosti, prognozira barem „purpurna“ boja (bez izražene dominacije jedne stranke).
(Teksas, naime, osim prirodnom priraštaju uvećanju populacije duguje i unutrašnjim migracijama, koje značajno uvećavaju pre svega populaciju najvećih, tradicionalno naklonjeniji demokratama, gradova; na kongresnim izborima 2018. republikanski kandidati dobili su svega oko 280.000 glasova više od svojih rivala, što je najmanja razlika u modernoj istoriji.)
Šta kažu preliminarne projekcije?
Rezultat popisa stanovništva se, na koncu konca, svodi na redistribuciju političkog uticaja među saveznim državama.
Majka demografija, međutim, u tom smislu nije politički pristrasna.
Prema preliminarnim procenama, 10 država će nakon popisa izgubiti po jednog kongresmena/elektora – 5 u kojima je 2016. pobedila Hilari Klinton i smatraju se „plavim“ državama (Kalifornija, Ilionois, Minesota, Njujork i Rod Ajlend) i isto toliko u kojima je tada pobedio Donald Tramp, među kojima nisu sve sigurno “crvene“ države (Alabama, Mičigen, Ohajo, Pensilvanija i Zapadna Virdžinija).
(Ovo ne znači da u tim državama opada broj stanovnika, naprotiv, već samo to stopa rasta njihove populacije ne prati stopu uvećanja prosečene veličine kongresne izborne jedinice u odnosu na 2010, zbog čega i dolazi do umanjenja zastupljenosti u Predstavničkom domu.)
Da bi broj članova Predstavničkog doma uvek ostao isti (435), kao i ukupan broj elektora (538), tih 10 kongresnih mesta/elektorskih glasova koje je izgubilo rečenih 10 država otići će, tako govore trenutne procene, na konto sedam saveznih država čija se populacija u poslednjih 10 godina značajno uvećala, od kojih je većina ili glasala za Trampa 2016. ili se smatraju „crvenim“ državama.
Teksas će, kako stvari stoje, u narednih 10 godina imati 3 kongresmena više (sa 36 na 39, odnosno imaće 41 elektorski glas), Florida (najmanje?) dva više (31 elektorski glas), dok bi jednog više kongresmena i jedan više elektorski glas trebalo da imaju Arizona, Montana (trenutno sa samo jednim predstavnikom u donjem domu Kongresa) i Severna Karolina. Kongresmena više nakon izbora 2022. verovatno će imati i Kolorado i Oregon, dve tradicionalno „plave“ države, i po jednog više elektora na predsedničkim izborima 2024.
Kako je elektorska matematika postala važn(ij)a
Pojmovi „plave“ i „crvene“ države, kao i elektorska matematika inače nisu bili toliko na ceni do 2000. godine – pre toga, bilo je čak uobičajeno da predsednički kandidati pobeđuju u preko 40 država, pa čak i u 49 država (Nikson 1972. i Regan 1984.).
Izraženija podela država prema većinskoj stranačkoj afiliaciji počinje od Džordža Buša mlađeg i od tada je praksa da izborni pobednik „kupi“ elektore u svega oko 30 država. Elektorska vrednost svake države otuda drastično počinje da biva važn(ij)a.
Ako pretpostavimo da sigurne „plave“ države neće ove godine izneveriti stratege i da će Džo Bajden odneti pobedu u Kaliforniji, Njujorku, Rod Ajlendu, Minesoti i Ilionoisu, kao i svi njegovi stranački prethodnici, ko 2024. bude predsednički kandidat/kinja demokrata, međutim, moraće da u startu računa na pet elektorskih glasova manje iz tih pet sigurno „plavih“ država.
Neto gubitak bi, zbog Oregona i Kolorada, zapravo bio tri elektorska glasa. No, nešto drugo bi moralo da zabrine demokratske stratege: Kalifornija sad prvi put gubi elektora nakon decenija konstantnog rasta populacije (1960. 32 elektora, 2020. 55), ali Ilinois i Njujork beleže pad već decenijama – Ilinois je 1960. imao 27 elektora, danas 20; Njujork 1960. čak 45, danas 29.
Teksas je, s druge strane, od 1960. do danas dobio 14 elektorskih glasova (sa 24 na 38). Već decenijama sigurno uporište republikanaca, tamošnje republikance bi uskoro moralo da zabrine ne samo konstantno uvećanje populacije, naročito u velikim gradovima, već i sve izraženiji etnički diverzitet pa i partijski, koji bi, najranije na izborima 2028, mogao da bude saveznik demokratama.
Tamo gde stratezi obeju stranaka očekuju da ove i buduće izbore „prelomi“, u tzv. battleground državama, demografija, avaj, nikome ne ide na ruku. Na izborima 2024. dve države iz te kategorije, Ohajo i Pensilvanija, imaće po jedan elektorski glas manje. Ništa strašno, ali obe države pokazuju taj trend već decenijama – Ohajo je 1960. imao 25 elektora, još na ovim izborima imaće 18; Pensilvanija je 1960. imala 32, u novembru će pobedniku izbora doneti tek 20 elektorskih glasova.
Izuzetak u toj grupi država je Florida. U „Sunčanoj državi“, gde se i ove godine očekuje tesna borba predsedničkih kandidata, možda kao ona 2000, pobednika očekuje prelepih 29 elektorskih glasova; za četiri godine biće to (najmanje?) 31, što će biti trostruko više nego 1960.
Klimatske promene i drugi faktori
Predviđeni skromni rast populacije SAD između 2010. i 2020. mogao bi da se ponovi i u narednoj deceniji, ali to ne bi nužno moralo da se odrazi na pozitivne trendove u bar pojedinim saveznim državama. Jer, čak i kad prirodni priraštaj ne bi pratio rast na nacionalnom nivou, pojedine države mogle bi da profitiraju u svom rastu zahvaljujući unutrašnjim migracijama, pa i prilivom imigracije iz sveta.
Uzmimo na primer Severnu Dakotu: ta inače slabo naseljena država uvećala je, zahvaljujući pre svega prilivu radnika zbog „naftnog buma“, između 2010. do 2019. svoju populaciju za 90.000 ili za oko 12%. Uspešnost jednog guvernera u narednim godinama i decenijama ogledaće se, možda i više nego pre, upravo u sposobnosti da svoju državu učini atraktivnom za ulaganja, što bi za posledicu imalo privlačenje radne snage „sa strane“. (Tu će od presudne važnosti biti stav neke buduće administracije prema imigraciji.)
Neke bi pak države mogle da postanu privlačne zbog drugih razloga – recimo, zbog boljih uslova života. Naredna decenija osvestiće naime mnogima razmere klimatskih promena i život u pojedinim državama sve će više bivati težak i nepodnošljiv, pa čak i opasan.
Eventualne migracije sa Floride, gde bi se na udaru ozbiljnih klimatskih promena prvo našlo gusto naseljeno priobalje te države, u tom slučaju zaustavilo bi konstantni natprosečni rast populacije i političkog uticaja. Ali bi isti takvi probleme snašli i druge države, u prvom redu one s izlaskom na more. Kalifornija, s druge strane, postaje prevruća, a razarajući požari već su postali konstanta, dok najveći gradovi odavno kubure s prenaseljenošću, zagađenim vazduhom i sličnim problemima.
(Za projekciju rezultata budućih predsedničkih izbora neće biti nevažno pitanje ko migrira i gde, u koju državu ili grad: uvećanje broja glasača iste stranke u jednoj državi, koja je iovako duboko naklonjena ovoj ili onoj stranci, samo cementira broj osvojenih elektorskih glasova, ništa više. Neujednačena distribucija glasova videla se 2016: Hilari Klinton je osvojila čak 8,7 miliona glasova u Kaliforniji, četiri miliona više od Trampa, i svejedno je iz te države ponela samo propisanih 55 elektora – za tu ćar joj je bilo dovoljan JEDAN glas više; nije joj ništa značilo ni skoro 3 miliona glasova više u čitavoj zemlji.)
Onima koji ne ignorišu naučne činjenice, sve ovo moralo bi biti značajno u promišljanjima budućih izbora i osmišljavanje strategije kako da se što većem broju država zadrže ali i redefinišu do sada prepoznatljive boje. Dok se izborni sistem ne promeni, za pobedu će do daljeg uvek biti potrebno najmanje 270 elektorskih glasova, s ovim ili onim državama na pobedničkoj strani.
Denis Kolundžija
PROČITAJTE JOŠ:
Uticaj ovogodišnjeg popisa stanovništva na politički pejzaž SAD (1)
Uticaj ovogodišnjeg popisa stanovništva na politički pejsaž SAD (2)
