Stanovništvo u SAD živi u blagostanju koje se ne može iskusiti u drugim delovima sveta. Naravno da ovakav način života nije rezervisan za sve, ali i pored visoke stope siromaštva ono u SAD ima drugačije crte od onog na Globalnom jugu ili regionima kao što je Balkan. Kao što kaže pisac Bil Brajson, u SAD se podrazumeva da ste siromašni ukoliko imate jedan auto. Jedan od kulturnih šokova za koji je potrebno prilagođavanje jeste upravo izobilje svega, preteranost izbora i konformizam života dobrog dela Amerikanaca.
(Izvor: privatna arhiva Nemanje Džuverovića)
Epidemija koja je u SAD započela u martu mesecu velikim delom je poremetila ovakav, konformistički, način života što je izazvalo brojne društvene posledice. Uvođenje vanrednog stanja i brojnih restriktivnih mera dovelo je do kratkotrajne nestašice pojedinih životnih namirnica što se dešava po prvi put u životu bejbi bumera (Baby Boomers – generacije rođene u prve dve decenije nakon Drugog svetskog rata). Čini se da je još veću „traumu“ proizvelo zatvaranje restorana i tržnih centara imajući u vidu njihovu važnost u svakodnevnom životu američkih građana (više od polovine sve hrane koja se konzumira u SAD godišnje dolazi iz restorana).
Naravno, epidemija je otkrila, verovatno najvažniji, nedostatak američke ekonomije, a to je odsustvo bilo kakvih socijalnih sigurnosnih mreža (social safety nets) koje su u Evropi uobičajene i koje pomažu građanima da prebrode periode kada nemaju zaposlenje ili se nalaze u teškoj materijalnoj situaciji. S obzirom da je većina firmi u SAD zatvorena usled epidemioloških mera nezaposlenost je dostigla razmere uporedive sa onom tokom Velike depresije iz ’20-ih i 30-ih godina 20. veka i premašila brojku od 40 miliona nezaposlenih.
Izobilje u kojem žive građani u SAD, s početka ovog teksta, podrazumeva da morate da radite, ponekad dva ili tri posla kao bi ste mogli da otplatite sve kredite koje ste uzeli za kupovinu četvorosobne kuće sa dvorištem u predgrađu, dvoje kola, školarine za privatnu školu ili fakultet, letnjih kampova za decu, putovanja u Diznilend, multimedijalnih sistema za svaku prostoriju ponaosob i svega ostalog šta prosečna američka porodica podrazumeva pod neophodnim za život. Ukoliko niste u mogućnosti da radite sve navedeno može da nestane za tren oka imajući u vidu nepostojanje programa socijalne pomoći. Kongres jeste doneo paket finansijskih mera pomoći, nezamisliv po svom obimu za bilo koju državu, ali on je vremenski ograničen i odnosi se samo na one koji imaju prijavljen posao. Imajući u vidu da na svaka dva legalno prijavljena posla dolazi barem jedan nelegalan, koji obično obavljaju najsiromašniji slojevi stanovništva, jasno je da veliki broj ljudi nije pokriven ovom vrstom pomoći.
(Izvor: privatna arhiva Nemanje Džuverovića)
Istovremeno, čini se da epidemija ne pogađa na isti način različite generacije u Sjedinjenim Američkim Državama. Milenijalci (generacije rođene u periodu od 1980. do 1995), a pogotovu generacija Z (rođeni nakon 1996) su u potpunosti nepripremljeni na bilo kakva odstupanja u njihovom načinu života. Nemogućnost da se putuje ili provodi prolećni raspust (spring break) sa društvom ili ide sa prijateljima u restorane proizvodi kod njih traumu koja, po njihovom shvatanju, prevazilazi mnogo ozbiljnije traume njihovih vršnjaka u konfliktnim, post-konfliktnim ili najsiromašnijim delovima sveta. Zbog toga psiholozi (u SAD svako ima svog psihologa) trenutno doživljaju najprosperitetniji trenutak u svojim karijerama.
Ipak, najviše su pogođeni oni o kojima se najmanje priča, a to su ljudi koji moraju, zbog prirode svog posla, da rade sve vreme trajanje epidemije (essential workers). Imajući u vidu da su u SAD klasne razlike istovremeno i rasne, većina radnika iz ove grupe su Afroamerikanci i Latinosi. Čikago je jedan od gradova gde je ovo najviše izraženo i gde većinu nisko kvalifikovanih poslova obavljaju pripadnici ove dve zajednice koje istovremeno i najviše oboljevaju od virusa COVID-19. Čini se da se ovde nikako ne može primeniti floskula da je svaka podudarnost slučajna. Takođe, zatvaranje srednjih, a pogotovu osnovnih škola, najviše je pogodilo pripadnike ove dve zajednice s obzirom da su dva školska obroka neretko jedina dva obroka koja deca dobiju tokom dana.
Trebalo bi istaći da su stanovnici u SAD veoma disciplinovani. Očigledno je da su razvijena država i snažan administrativan aparat tokom decenija razvili veru stanovništva u svoju državu koja se ne dovodi u pitanje. Ono što je novo jeste da najviši autoritet u političkom sistemu u državi, predsednik SAD, ne poštuje norme i pravila koje i sam donosi. Čini se da je upravo ova činjenica ono što uvodi „kognitivnu disonancu“ u ponašanje stanovništva SAD. Većina stanovnika i dalje u potpunosti veruje institucijama sistema i ponaša se u skladu sa instrukcijama Centra za kontrolu bolesti (Center for Disease Control) ili naučnih autoriteta, među kojima se ističe Antonio Fauči, direktor Nacionalnog instituta za alergiju i zarazne bolesti (National Institute of Allergy and Infectious Diseases).
S druge strane je manjina koja veruje u postojanje duboke države (deep state) i koja je sklona da veruje da institucije države rade protiv njih. Ova grupacije je sklona da zaobilazi norme i prati upute predsednika koji savetuje da se pije varikina i neprovereni lekovi, da se ne nose maske, da je virus napravljen ljudskom rukom u NR Kini i sličnim neproverenim informacijama ili teorijama zavere. Ukoliko se ovo ima u vidu onda nije teško objasniti zašto, na primer, države srednjeg zapada (Mid-West) imaju bolje rezultate u borbi protiv epidemije od država poput Teksasa ili Floride. Stanovnici prvih veruju institucijama, a drugih predsedniku Trampu.
(Izvor: privatna arhiva Nemanje Džuverovića)
Epidemija kojoj trenutno prisustvujemo će očigledno biti prisutna duži vremenski period. To se posebno odnosi na Sjedinjene Američke Države koje imaju najveći broj zaraženih i preminulih od COVID-19, kao i veoma loše upravljanje samom krizom. Kada je u pitanju ekonomski oporavak, SAD će na srednji rok zasigurno uspeti da se izbore za negativnim posledicama epidemije. Međutim, imajući u vidu uticaj koji je COVID-19 ima na inače konformistički način života, kao i na pojačavanje klasnih i rasnih nejednakosti, društvene posledice ostaju znatno veća prepreka u „post-epidemijskim“ SAD.
Nemanja Džuverović
