Republikanska nacionalna konvencija – Veliki rijaliti šou uživo

Govorom Donalda Trampa kojim je i zvanično prihvatio nominaciju Republikanske stranke za predsednika SAD, završena je četvorodnevna Republikanska nacionalna konvencija u Klivlendu.  Nakon kampanje iz koje je Tramp izašao kao iznenađujući pobednik, a koja je dovela do ozbiljnih podela među Republikancima, konvencija je viđena kao mogućnost za pomirenje, zbijanje redova i stvaranje strategije za zajednički nastup na izborima u novembru, kada se osim predsedničkih izbora održavaju i izbori za Kongres i brojni izbori za guvernere država.

Nedelje koje su prethodile konvenciji bile su prilično burne. Rasne tenzije dostigle su tačku usijanja nakon ubistava dva Afroamerikanca, u Minesoti i Luizijani, i događaja koji su usledili u Dalasu i Baton Ružu, kada su naoružani napadači smrtno ranili nekoliko pripadnika policije. Na političkoj sceni, Hilari Klinton je izbegla krivično gonjenje zbog upotrebe privatnog e-mail servera dok je bila Državna sekretarka, nakon što je državno tužilaštvo zaklučilo da nema dovoljno dokaza da je time dovela u opasnost bezbednost zemlje. Istovremeno, nakon duge deliberacije, Donald Tramp je odlučio da predloži Majkla Pensa, guvernera Indijane kao kandidata za potpredsednika. Ovaj potez bi trebalo da osigura glasove evanđelista, jer Pens važi za konzervativca sa snažnim religioznim uverenjima.  Na međunarodnoj sceni, dešavanja u Nici i Turskoj su dodatno uzdrmala duhove i još jednom pokrenule rasprave o terorizmu i krizi međunarodnog poretka.

Ovi događaji dali su prilično dobar šlagvort za Republikansku nacionalnu konvenciju, čije su teme upravo bile posvećene “bezbednosti” (Make America Safe Again); “ekonomiji” (Make America Work Again); spoljnoj politici (Make America First Again) i večeri koja je  koja je i završena Trampovim govorom (Make America One Again), koji je trebalo da sublimira sve teme.

Zlatni okvir sa ogromnim srebrnim slovima “TRAMP” koji produkcijski podseća na njegov rijaliti šou “Šegrt” ili neke od natpisa sa Trampovih hotela, je uz sav kič i pretencioznost dominirao salom. Za razliku od dosadašnjih, uglavnom nestruktuiranih govora u kojima je  odapinjao otrovne strele ka svojim rivalima, ovoga puta Tramp je imao unapred pripremljeni govor, koji je uz pomoć telepromptera dobro izneo. Republikanski kandidat je na binu izašao na turbo pogon kako bi nastavio retoriku  iz predsedničke kampanje. U čitavom spektaklu groteskno je izgledala njegova prva rečenica da je zahvalan i da “ponizno prihvata nominaciju za predsednika”, dolazeći od čoveka čiji se ego i narcisoidnost meri spratovima oblakodera, a veliko “ja” je sastavni deo jezičke sintakse i javnog nastupa. U 75. minuta govora (što je najduži govor na završnoj konvenciji jednog kandidata u poslednih 40 godina), on je evocirao strahove glasača i igrao na najniže emocije. Istrovremeno je uz odobrenje slušalaca nastavio sa napadima na  Hilari Klinton optužujući je za nedoslednost i i nazivajući je “lažljivom – varalicom Hilari (Lyin, crooked Hillary)”, uzrečica koja je gotovo postala jedan od slogana kampanje, pored zvanične  “Make America Great Again”.

Tramp je na konvenciji sebe predstavio kao kandidata “reda i zakona”. Publika je danima, vešto pripremana da reaguje na ove teme. Još u ponedeljak su na konvenciji govorili rođaci i  porodica ljudi koji su bili žrtve kriminala ili policajaca koji su ubijeni na dužnosti, polako gradeći slučaj za Trampov govor, na kome su usledili klimaks i katarza. U zemlji koja je upravo prolazi kroz ozbiljne identitetske probleme, i talas nasilja, republikanski kandidat je za sve optužio demokratski establišment. Dodatna objašnjenja pogoršane bezbednosne situacije Tramp je potražio u liberalnoj imigracionoj politici i optužio je imigrante za najveći broj krivičnih dela u Americi, još jednom ponavljajući da je neophodno napraviti “veliki zid” na granici sa Meksikom što je jedno od “najorginalnijih” rešenja njegove kampanje. Koliko su dobro odjeknule ove teme na republikanske glasače moglo se videti sa svakim frenetičnim uzvikom Trampovog imena i salvama aplauza koji su pratili govor.  Tradicionalni republikanski glasači od svog kandidata očekuju da bude jasan upravo na temama bezbednosti, te je u tom smislu Tramp igrao na sigurnu kartu. U njemu glasači vide autoritativnu, očinsku figuru koja će potezom ruke obrisati sve probleme sa kojima se Amerika suočava i vratiti osećanje sigurnosti koje su pripadnici srednje klase u opadanju, izgubili u poslednjim decenijama.

Odatle proizilazi i njihovo uverenje da će Tramp, kao uspešni biznismen, koji je svoju slavu stekao koliko graditeljskim poduhvatima, toliko i uzrečicom “Otpušteni ste!”, iz sopstvenog rijaliti šoua, uspeti da preporodi američku ekonomiju. Predstavljajući se kao čovek koji zna da pregovara i napravi najbolje “dilove”, on se obrušio na trgovinske sporazume. Nesvojstveno za republikance, koji su inače tradicionalni zagovornici sporazuma o slobodnoj trgovini, Tramp je, baš kao i Sanders u sporazumima NAFTA, TPP i TTIP  pronašao glavne uzroke ekonomskog kolapsa i pada američke industrijske porizvodjnje i gubitka posla miliona ljudi u malim američkim gradovima. Umesto multilateralnih trgovinskih sporazuma, on, kao “veliki pregovarač”, nudi bilateralne trgovinske sporazume koji neće biti na štetu američke ekonomije. Ovakav ekonomski izolacionizam u doba globalizacije zvuči kao eho postkriznih 1930tih kada su SAD uvele visoke carine na inostranu robu. Evocirajući glavne argumente Bernija Sandersa u kritici velikih biznisa, pokušao je da uz sebe pridobije i njegove glasače. Malo više u skladu sa svetonazorima republikanaca jesu Trampova obećanja da će smanjiti poreze, uz tradicionalnu mantru o “trickle-down” ekonomiji, po kojoj će smanjenje poreza omogućiti više ulaganja i otvaranje novih radnih mesta. Ipak, nemušto su delovala obećanja kako će ovakva politika dovesti to investicionog buma od 20 biliona dolara u narednim godinama, a upitna je i logika po kojoj će uprkos smanjenju poreza biti povećana javna ulaganja u infrastrukturu.

Najoštriji napad na Hilari Klinton, Tramp je ostavio za oblast spoljne politike. Optužio ju je da je navela Obamu na intervencije u Libiji, podršku pobunjenicima u Siriji, popustljivost prema Iranu i da je direktno odgovorna za katastrofalne posledice arapskog proleća i stvaranje ISIS-a. Ovakva kritika je neuobičajena za republikance koji su tradicionalno više “jastrebovski” i intervencionistički nastrojeni od demokrata. Zato Tramp ide još dalje i poziva na prestanak politike promena režima i napuštanje propale politike “građenja nacija”. Njegova kritika nije faktualno netačna, jer su vojne intervencije imale direktan uticaj na stvaranje slabih država na Bliskom Istoku koje su bile pogodno tlo za radikalne religijske ideje i terorizam. Posebno je ubitačna kritika politike Hilari Klinton u Libiji i nezadovoljavajuća reakcija prilikom napada na američku ambasadu u Bengaziju, kada je život izgubio američki ambassador i više pripadnika diplomatskog kora. U skladu sa najbiljim tradicijama izolacionizma, Tramp preti i smanjenjem uloge SAD u NATO u slučaju da saveznici nastave sa nedovoljnim ulaganjem u sopstevene sisteme odbrane i ne povećaju podršku za funkcionisanje alijanse. Oblast u kojoj Tramp pokazuje ogormnu dozu neodgovornosti je preuzimanje uloge u rešenju izbegličke krize. I dok se Evropa suočava sa problemima u integraciji izbegličke populacije u društvo, Tramp preti da će sprečiti dolazak izbeglica u SAD iz zemalja gde deluju terorističke organizacije. On tvrdi da proces provere izbeglica pre dolaska u SAD nije dovoljno temeljan i da može da utiče na bezbednosnu situaciju u zemlji. Ukoliko se ova pretnja ostvari, dolazak preko 30 000 izbeglica sa Bliskog istoka i istočne Afrike u SAD godišnje bi bio onemogućen.

Trampov govor naišao je na ogromne kritike velikog broja analitičara, kako onih koji su bliži Demokratskoj stranci, tako i onih koji podržavaju Republikance. Uglavnom se komentari odnose na to da je govor bio jako negativan, da deli naciju, da je prepun govora mržnje, ksenofobije, netolerancije, i prikrivenog rasizma. On je ipak uradio nešto što nijedan Republikanac do sada nije, time što je dao otvorenu podršku LGBTQ populaciji i za to dobio aplauz u sali. Mnogo veći problem samog govora jeste činjenica da Tramp nije dao nikakva rešenja za probleme sa kojima se Amerika suočava. Umesto jasno izloženih planova, Trampova rešenja su automatska, prosta i očigledno gode ušima republikanskih glasača. Ako ga pitate kako će rešiti imigraciju, rećiće sagradićemo zid, problem ISIS-a – danonoćno će ih bombardovati, a njegova ekonomska rešenja će naprasno dovesti do 20 biliona dolara investicija. Njegova retorika je oslobođena potrebe za bilo kakvim  suvišnim objašnjavanjem, a kod njegovih glasača  samouverenost stvara osećaj da on može da bude taj koji će Ameriku izbaviti iz problema u kojima se nalazi. On je od početka kampanje uspeo da stvori sliku opadanja američke moći i prestiža i da na taj način debatu stavi u one okvire i teme koje će njemu najviše odgovarati. Ipak, realnost je malo kompleksnija, jer su SAD i odnosu na Evropu dosta brzo izašle iz ekonomske krize, nezaposlenost je na pretkriznom nivou, a stope rasta su relativno više u odnosu na ostale razvijene zemlje. Takođe i u pogledu bezbednosti, stopa kriminala je za vreme Obaminog mandata na istorijskom minimumu. Ono što je zabrinjavajuće, jeste stagniranje plata, koje su relativno manje u odnosu na one pre krize.

Republikanska nacionalna konvencija takođe nije rešila probleme podele unutar stranke. Značajan broj viđenijih članova Republikanaca, kako kongresmena, tako i guvernera nije želeo da se pojavi na konvenciji i na taj način pruži legitimitet Trampu. Džon Kejsik, koji je i guverner Ohaja, države u kojoj se konvencija odvijala i Trampov protivkandidat nije se ni pojavio u sali. Kurtoaznu podršku Tramp je dobio od nekadašnjih protivkandidata, Skota Vokera i Majkla Rubija,, dok je Ted Kruz ostao dosledan i održao je govor na konvenciji kojim je kirikovao Trampa i zbog toga bio izviždan sa scene. Bolje se nisu proveli ni vodeći republikanci iz Kongresa, Pol Rajan, predsedavajući Predstavničkog doma i Mič Mekonel, lider većine u Senatu.  Izgleda da u Republikanskoj stranci gvozdeni zakon oligarhije baš i ne funkcioniše, uprkos naporima predsedavajućeg stranke Rinsa Pribijusa da pomiri zavađene strane.  Ono što je ipak sigurno je da uprkos podelama, velika većina republikanaca podržava svog kandidata, a čak i oni koji ga ne podržavaju, benevolentno će glasati za njega. Velika zagonetka je činjenica da Tramp nije ni pokušao da se dodvori glasačima manjina. Usled demografskih promena, biračko telo nikada nije bilo raznovrsnije, a udeo belaca u njemu je sve manji. Belci, srednje klase, i iz ruralnih područja su po svim istraživanjima najbrojniji Trampovi glasači, dok se kod manjinskih glasača i žena prednost Hilari Klinton nad Trampom meri sa više od 10 procentnih poena.  Tramp je u svom govoru Afroamerikance i Latinoamerikance pomenuo samo dva puta. Smatra se da kandidat koji ne uspe značajnije da se približi glasačima manjina neće imati puno šanse na izborima u novembru. Ipak, naučili smo da je sa Trampom sve moguće.