Usvajanje predloga zakona kojim se obezbeđuje pomoć od (više od) 2 biliona (dve hiljade milijardi) dolara porodicama, nezaposlenima, preduzetnicima, industriji, lokalnim sredinama i saveznim državama i drugima (Coronavirus Aid, Relief, and Economic Security Act – CARES act) u Predstavničkom domu, nakon čega je na njega ubrzo stavio potpis predsednik Tramp, pratila je mala drama.

U jutarnjim satima minulog petka kongresne lidere iz obe stranke nije, za promenu, brinulo da li će taj zakonski predlog biti usvojen – danima unazad, naime, bilo je jasno da je i Beloj Kući i kongresnim demokratama i republikancima (u Senatu je u sredu za njega glasalo svih 96 prisutnih zakonodavaca; preostalo četvoro je ili u samoizolaciji ili je obolelo od COVID 19) veoma stalo da se taj zakon što pre usvoji kako bi se sprečio potpuni krah američke ekonomije i dalji sunovrat standarda građana usled pandemije koronavirusa.

Brinulo ih je nešto drugo: da li će dovoljan broj zakonodavaca savladati sve prepreke i stići do početka sednice.

Uprkos zastrašujućoj brzini širenja tog virusa na tlu SAD, nikom ni na pamet ne pada da, pod krinkom bezbednosnih mera, ukida rad najvišeg zakonodavnog tela u toj državi. To, naravno, ne znači da se u Kongresu ne vodi računa o bezbednosnim rizicima koje nosi prisustvo velikog broja ljudi na istom mestu..

U tom smislu, pojavile su se inicijative za „glasanje na daljinu“ (remote votitng), koje bi Predstavničkom domu, kao dalekom brojnijem od Senata, omogućilo nesmetano obavljanje primarne funkcije – donošenje zakona – čak i kada u zdanju na Kapitol Hilu nema nijednog člana tog doma. Ta ideja zasad nije previše toplo dočekana, no razvoj situacije bi to mogao da promeni.

Taj metod, sve i da je drugačije primljen, svejedno ne bi mogao da se primeni pri donošenju, kako je ocenjeno, najvećeg paketa ekonomske pomoći u istoriji SAD. U datoj situaciji dva faktora – važnost usvajanja zakonskog predloga a u situaciji kada bi prevelik broj prisutnih zakonodavaca mogao da pospeši širenju zaraze – uslovio je predsedavajuću Predstavničkog doma Nensi Pelosi da posegne za proceduralnim manevrima primerenim upravo takvim okolnostima.

Njena ideja je najpre bila da se predlog usvoji opštom saglasnošću (unanimous consent) prisutnih članova doma kojem predsedava (korišćeno za usvajanje važnih zakona u vreme jedne druge pandemije -„španskog gripa“ 1918.), što je zbog najavljenog protivljenja pojedinih kongresmena u startu otpisano (procedura propada ako samo jedan prisutni uloži prigovor). Potom je predložila metodu izvikivanja „za“ („aye“) ili „protiv“ („nay“) predloga (voice vote).

U oba slučaja ne bi se tražilo prisustvo velikog broja kongresmena, ponajmanje svih aktivnih 430 zakonodavaca (pet mesta je trenutno upražnjeno), čime bi se sprečilo potencijalno širenje zaraze i, možda, dovođenje u pitanje dalji rad zakonodavnog tela.

Istina, Ustav SAD traži da oba doma Kongresa debatuju i zakone donose uz prisustvo kvoruma – u Senatu je to 50%+1 zakonodavac (u punom sastavu to je 51), u Predstavničkom domu pak to je trenutno 216 (inače je 218).

Istina je, takođe, da oba doma redovno funkcionišu s premisom da se kvorum podrazumeva – tako se, eto, ne krši Ustav – osim ukoliko se, dakako, ne utvrdi drugačije stanje. Nema bolje ilustracije ove neuobičajene situacije od glasanja u Senatu na Cvetnu nedelju, 2o. marta 2005, kada je zakonski predlog izglasalo svega tri senatora. Prosto, niko od njih nije pokrenuo pitanje postojanja kvoruma, iako je bilo očigledno da ne postoji.

Oba načina glasanja uobičajena su u Kongresu, najpre jer ubrzavaju proceduru usvajanja zakonskog predloga, nekog drugog akta ili bilo koje parlamentarne akcije. Da su drugačije okolnosti, Pelosi ne bi za ovako važan zakonski tekst predlagala proceduru koja ne zahteva beleženje skora glasanja, niti kako je koji zakonodavac glasao.

Ovaj put, međutim, nije imala izbora. Za beleženje glasova bilo je neophodno da u sali bude prisutno najmanje 216 zakonodavaca (pošto podrška nije bila dovedena u pitanje) jer bi se u suprotnom prekršio Ustav, ali i pravila samog Doma. Pozivati članove Predstavničkog doma da se sjate u Vašington, od kojih bi oni u najudaljenijim krajevima zemlje morali da lete do glavnog grada, pa bi potom svi sedeli u istoj prostoriji samo da bi ostao zapis o glasanju, malo je reči, bilo bi u postojećim okolnostima neodgovorno.

Sve je nagoveštavalo da će se zakonski predlog usvojiti u uslovima prilagođenim kriznoj situaciji – u Di Si će doći određeni broj zakonodavaca, pre svega oni koji žive blizu glavnog grada SAD, neće se pokretati pitanje postojanja kvoruma – jer se on, je li, podrazumeva – a u bilo kakvom ishodu izvikivanja stava prema predlogu, predsedavajući će, a takva je i inače praksa, konstatovati da je „više onih koji su ’za’“. Prolaz ka predsedničkom stolu bio bi osiguran.

Oglasio se, međutim, republikanac Tomas Mesi, zastupnik 4. kongresnog okruga u Kentakiju, koji je najavio da je, iz razloga principijelnosti i vernosti Ustavu, spreman da sabotira plan Nensi Pelosi i da će tražiti da svi glasovi budu, uz dakako obavezan kvorum, zvanično zabeleženi – kroz elektronski sistem glasanja. Nakon te najave, u četvrtak su krenuli panični pozivi svim kongresmenima koji su u prilici da do petka ujutro stignu u Vašington, kako bi se time obezbedilo prisustvo barem 216 zakonodavaca.

Ko je mogao da pronađe let, doleteo je, ko nije ili se plašio da nekoliko sati u vazduhu deli s drugim ljudima, krenuo je automobilom. Nekima je put do Vašingtona trajao duže od same rasprave.

Naposletku, većina prisutnih u petak u Predstavničkom domu (sedeći na bezbednoj distanci jedni od drugih, a u tu svrhu pojedini zakonodavci su sedeli i na galeriji; dezinfekciona sredstva, ubrusi, tečni sapuni, sve je bilo na raspolaganju da se koristi), kako je procenio predsedavajući slušajući njihovo izjašnjavanje, podržao je usvajanje zakonskog predloga. Ipak, Mesi je na to uložio prigovor, što je odbijeno jer ga nije podržao dovoljan broj kolega (potrebna 1/5 prisutnih), a potom je tražio da se utvrdi kvorum, što je takođe odbijeno jer je konstatovano da je prisutan traženi broj zakonodavaca (mediji, uzgred, navode da ih je bilo više od 216).

Šta bi bilo da je Mesijev prigovor uspeo? Zakonski predlog ne bi bio usvojen u petak, već verovatno u subotu do kada bi u Vašington, ko zna odakle sve i kako, morao da stigne dovoljan broj njegovih kolega.

Čitav Kongres nalazi se na dužoj pauzi, zvanično do 20. aprila, ali bi se zakonodavci u Vašingtonu mogli naći i ranije, ukoliko bude potrebe za hitnim donošenjem još jednog ili više zakona s ciljem sprečavanja širenja i suzbijanja posledica pandemije koronavirusa u SAD.

Takvih inicijativa već ima, a zbog Mesijeve epizode u petak, među kongresnim liderima već se javljaju ozbiljne glavobolje.

Čak i da se u međuvremenu niko od zakonodavaca više ne razboli od COVID 19 (dvoje članova Predstavničkog doma i senator Rend Pol bili su pozitivni na testu; dosta njih je u samoizolaciji), da li će njih najmanje 216 moći da stigne do Vašingtona ako se opet neki pojedinac, ili više njih, uzjoguni tražeći da se striktno poštuju pravila?

Da li je spasonosno rešenje u glasanju na daljinu (glasanje od kuće)? Skoro 70 demokrata u Predstavničkom domu tražilo je od Odbora za propise tog doma da se razmotri upravo ta opcija.

U tom kongresnom odboru, međutim, ne gledaju s oduševljenjem na takav predlog. Naime, ne samo što bi tehnički bilo teško uvesti u kratkom roku sve što takav sistem glasanja zahteva, već se u stručnoj analizi tog odbora ističe, što uopšte ne čudi, i bojazan od toga da bi taj sistem moga biti izložen sajber napadu.

Šta su onda izglednije opcije? Mogućnost da se vreme predviđeno za glasanje produži kako bi se smanjio broj prisutnih u sali. U izveštaju Odbora za propise sugeriše se i primena privremenog kvoruma, koji bi omogućio usvajanje zakona i uz veliko odsustvo zakonodavaca.

Opštu saglasnost za usvajanje zakonskog predloga, predlaže se dalje, po novim pravilima moglo bi da blokira više zakonodavaca, a ne, kao sada, samo jedan. Tu je još jedna ideja – mogućnost da jedan zakonodavac, koji nije u prilici da bude prisutan na Kapitol Hilu, ovlasti drugog da u njegovo/njeno ime glasa.

Naravno, za bilo koju izmenu poslovnika Predstavničkog doma potrebna je saglasnost njenih članova. Postoji više načina da se relaksacijom procedura zakonodavni rad prilagodi uslovim pandemije (ili drugih pošasti), a jedan od tih je, trenutno ne baš popularan, da se, ako se ne može drugačije – zakonodavci okupe na Kapitol Hilu i usvoje ih.

Denis Kolundžija