Rasizam je američki prvobitni greh. Kao što su robovlasništvo i kolonijalizam savremeno nasleđe Evrope (a samim tim i Evropske unije), rasizam je breme sa kojim se američko društvo i danas suočava.
Jedno je sigurno. Niko ko nije živeo u SAD ne može u potpunosti da razume razmere sistemske represije nad afroameričkom zajednicom koja se, po svom obimu i mehanizmima, može nazvati onime što Johan Galtung naziva strukturno nasilje. Belci i Afroamerikanci (a zajedno sa njima i Latinosi) žive u, koristeći rečnik Branka Milanovića, odvojenim svetovima. Moje iskustvo života u dominantno crnačkom i belačkom delu Čikaga teško se rečima može dočarati. Dok sam u prvom izbegavao izlazak na metro stanicama posle mraka, a zajedno sa njima prolazak kroz određene ulice i ćoškove, u drugom sam ostavljao otključan stan i stvari na otvorenom. Dva stana su bila udaljena sedam minuta vožnjom automobilom.
Sistemska represija koju je afroamerička zajednica do skoro (ili i dalje, zavisno od ugla gledanja) doživljavala, ostavila je posledice za koje će biti potrebno mnogo više od serije protesta inspirisane #BlackLivesMatter pokretom kako bi se ispravila nepravda. Afroamerikanci mahom žive u siromašnijim delovima grada s obzirom da su gradski planeri zonirali američke gradove na taj način da manjinske zajednice smeste u delove grada sa slabo razvijenom infrastrukturom (tzv. Redlining). Jednom kada bi bili smešteni u te delove grada, ovim zajednicama su bili uskraćivani zajmovi za kupovinu stanova, zdravstvene usluge ili obrazovne ustanove. Imajući u vidu da se u SAD osnovne i srednje škole finansiraju od poreza na imovinu, život u siromašnim delovima grada znači i lošiji kvalitet obrazovanja i početak magičnog kruga marginalizacije jer bez ovog osnovnog nije moguće dobiti kvalitetno visoko obrazovanje. Sve to dovodi do slabijih mogućnosti zapošljavanja što proizvodi zaduženost koja vodi ka raznim vidovima mentalnih oboljenja ili oblicima zavisnosti.
Američko društvo je veoma kontradiktorno kada je u pitanju rasizam i njegovi pojavni oblici. S jedne strane, kultura političke korektnosti (koja je prisutna na svakom koraku u SAD) diktira da se velika većina zalaže za jednaka prava i mogućnosti. Deca uče u školi o robovlasništvu, o sistemskoj represiji manjinskih zajednica, načinima njegovog prevazilaženja kao i važnosti jednakosti po svim principima, posebno na osnovu boje kože. Firme podržavaju programe koji podstiču jednakost i veoma polažu pažnju na društveni aktivizam. S druge strane, logika individualizma, koja je jedna od glavnih karakteristika američkog društva, i na koju se ljudi sa Balkana teško mogu navići, diktira da osim deklarativne podrške rasnoj jednakosti, nema većih grupnih dela u prilog ostvarivanja navedenih prava. To se odnosi i na belce sa visokim obrazovanjem koji shvataju razmere problema, ali neretko ustuknu pred stavom da svako treba da se bori za sebe (i svoj američki san).
Pokret „Crni životi su važni“ (Black Lives Matters) menja ovakvo stanje stvari, iako se čini da promena nije dalekosežna, kao što se u medijima predstavlja. Serija protesta iz maja meseca posledica je mnogih nepravdi koje doživljava afroamerička zajednica. Iako je neposredni okidač bio ubistvo Džordža Flojda, ono je u isto vreme praćeno činjenicom da su žrtve epidemije mahom pripadnici manjinskih zajednica imajući u vidu njihov materijalni položaj kao i neposedovanje bilo kakvog oblika zdravstvenog osiguranja, kao i rasističke izjave koje neprestano dolaze od strane administracije Donalda Trampa, njegovog užeg i šireg okruženja, kao i njegovih pristalica. Istovremeno, milenijalci i generacija Z imaju znatno kritičniji stav prema savremenoj istoriji SAD i spremne su da se jasnije odrede po pitanju rasizma od svojih roditelja ili političkog establišmenta.
(Izvor: privatna arhiva Nemanje Džuverovića)
Protesti svakako imaju dalekosežne posledice po američko društvo. Ipak, ne može se povući paralela sa protestima pokreta za građanska prava iz ’60-ih, što je najvažnije razdoblje u borbi za građanska prava afroameričke zajednice, ali se može videti nezadovoljstvo da pola veka nakon toga, ova zajednica trpi identične oblike diskriminacije i pored svih formalno osvojenih prava. I da, protesti su bili praćeni vandalizmom, iako iz perspektive nekoga ko je odrastao u Srbiji, par razbijenih izloga i ukradenih Nike patika teško da može da se okarakteriše kao nasilni protest. Slike centra Čikaga koji je u prvim danima protesta bio demoliran su slike koje su se mahom prikazivale na većini TV stanica. Međutim, život (iako kratkotrajan) u predgrađima ovog grada nudi gorko iskustvo da je usputni huliganizam više odraz besa i nemoći usled nemogućnosti za postizanjem sistemske promene nego želja za posedovanjem pokradenih stvari.
Trenutne političke elite u SAD nisu spremne na sistemsku promenu. Isto se odnosi i na srednju klasu od koje se, do sada, očekivalo najviše i koja je najviše razočarala kada je u pitanju rasna jednakost. Iskustvo govori da belci i Afroamerikanci u SAD svakako komuniciraju, ali da ta komunikacija mahom ostaje površna i u okvirima zadatih normi političke korektnosti. Kada je u pitanju rasizam čini se da generativna snaga leži u mladima koji su spremni da stvari nazivu onakvim kakve jesu. To se odnosi i na belačku omladinu koja „čita“ savremenu istoriju bitno drugačije od svojih roditelja. Takođe, među-rasni odnosi i razumevanje su na znatno višem nivou kada su u pitanju mladi.
Do sada je bilo neupitno da je promena potrebna ali je ostajalo pitanje ko tu promenu može da izvede. Skorašnji protesti izgleda da nude mogući odgovor da revolucija (u američkoj lajt verziji) može doći od strane onih od kojih se to, u američkom konformističkom miljeu, možda i nije očekivalo.
Nemanja Džuverović
