S obzirom da je izbor Donalda Trampa za predsednika Sjedinjenih Američkih Država 2016. godine za mnoge bio iznenađenje, pažnja Evropljana će sada, čini se više nego ikad ranije, biti usmerena na pitanje da li će ovogodišnji američki predsednički izbori spasti „dobro, staro transatlantsko savezništvo“.

Uprkos činjenici da evropski politički lideri nisu naročito radi da govore ko im je favorit u ovogodišnjoj trci za Belu kuću, prilično je jasno da bi vodeće evropske zemlje više volele da Džozefa Bajdena vide u ulozi novog predsednika. Primera radi, Nemačka veruje da će se odnosi Evropske unije i Amerike, ukoliko Tramp i ovaj put pobedi, suočiti sa „ledenim dobom“. Takođe, iako se klonio da direktno podrži bilo kog kandidata, francuski predsednik Emanuel Makron jasno je rekao da se nada budućnosti u kojoj će Sjedinjene Američke Države promeniti kurs. Tu je i strah od novih carina, krize Svetske trgovinske organizacije i ugrožene budućnosti NATO.

I pored toga što, zbog aktuelnih unutrašnjih problema sa kojima se SAD suočavaju, Evropa nije bila jedna od prioritetnih tema predsednika Trampa, njegova politika prema evropskim saveznicima radikalno je drugačija u odnosu na njegovog prethodnika – Baraka Obamu. Uvođenje brojnih tarifa Evropskoj uniji, napuštanju Iranskog nuklearnog sporazuma i sankcije nametnute Iranu koje su načinile štetu evropskim kompanijama, kao i ulazak u svojevrsni trgovinski rat sa Kinom, napravili su ozbiljan raskorak u odnosima između Evrope i Amerike. Stoga, evropski establišment nade polaže u pobedu Džozefa Bajdena, zagovornika jačanja NATO i evropskih integracija. Evropljani, dakle, očekuju da bi Bela kuća predvođena predsednikom iz Demokratske partije obnovila tradicionalne odnose sa Evropom, vratila SAD Pariskom klimatskom sporazumu i ukinula većinu nametnutih tarifa.

Međutim, ne nadaju se svi Bajdenovoj pobedi. Državama Višegradske grupe, koje svojim delovanjem dovode u pitanje karakter liberalne demokratije, Tramp je favorit. Bilo koja liberalna figura u Beloj kući može biti problem i degolističkim krugovima u Francuskoj, koji se nadaju da bi povlačenje Amerike iz Evrope bila prilika za ostvarenje njihovog sna o evropskom jedinstvu.

To kako bi Bajdenova politika prema Evropi mogla da izgleda može se izvući iz njegovog prethodnog angažmana kao potpredsednika SAD u vreme Baraka Obame. Očekivani nastavak multilateralnog povezivanja bi sa aspekta bezbednosti pretpostavio uglavnom jačanje istočnog krila NATO i snažnije suzbijanje uticaja Rusije.

Dok Tramp, s jedne strane, negira važnost Evropske unije, dotle su, s druge strane, kroz Obaminu administraciju evropske integracije važile za dobar primer prevazilaženja napetosti i, preko ekonomskog povezivanja, olakšavale dolazak do jače političke saradnje. Trgovinski sporazumi poput TPP i NAFTA našli su se na meti oštrih kritika aktuelnog predsednika još u toku njegove prethodne predizborne kampanje, te je najavljivao napuštanje i izmenu onih sporazuma koje je smatrao eksploatatorskim i štetnim po američka preduzeća i radnike. Međutim, od Bajdena se očekuje da će nastaviti Obaminu političku strategiju i da će kroz slične trgovinske sporazume ojačati odnose s Evropom koji bi onda poslužili kao poluga u odnosu na potencijalni sukob sa Kinom. S tim u vezi, ono što potencijalno može biti Bajdenova spoljnopolitička strategija je da kroz produbljenu saradnju s EU i NATO suzbije uticaj Rusije i Kine u Evropi.

Tramp ne samo da negira važnost EU, nego postavlja i pitanje značaja NATO za SAD. Ujedno insistira na tome da NATO članice pojačaju svoje odbrambene kapacitete i da troše bar 2% BDP-a na odbranu. Ovo insistiranje, pak, nije novina u američkoj retorici prema ostalim članicama Severnoatlantske alijanse, ali ono što jeste odstupanje od konvencionalnog američkog pristupa je Trampova oštra retorika i skepticizam prema NATO, za koji je rekao da je „zastareo“ kao vojno-politički savez.

Ono što evropski establišment očekuje od Bajdena je da se vrati na stara multilateralna podešavanja. Međutim, bilo bi prilično iluziono očekivati od Bajdena da transatlantsku saradnju učini ponovo slavnom. Nesumnjivo je da bi Bajdenova administracija, bar u početku, dala prioritet rešavanju unutrašnjih problema. S druge strane, želja EU da se otrgne uticaju SAD u kreiranju svoje politike i ta želja za autonomijom je dug i spor proces, ali nikako ga ne treba potceniti. Stoga se čini da ovaj raskorak u odnosima SAD i Evrope nije samo posledica delovanja jednog čoveka, već je pre reč o promeni međunarodnih okolnosti, te je dosadašnjem hladnoratovskom načinu transatlantske saradnje potrebna reforma i redefinisanje. O sudbini transatlantskih odnosa pak neće odlučivati samo američki izbori u novembru, već i izbori unutar Hrišćansko-demokratske unije u Nemačkoj u decembru, kao i stepen želje članica EU da vode autonomnu spoljnu i bezbednosnu politiku. Kako se može videti stvari neće biti kristalno jasne ni posle 3. novembra, ali će horizont ipak biti ponešto čistiji.

Ivana Janković